Već dvanaest godina, koliko pregovori oko Kosova traju, vlast kukavički beži od svojih odluka, poriče ih ili zatrpava besnim optužbama u nebrojenim javnim obraćanjima. Paradoksalno, napadali su i vređali čak i one koji su smatrali da su te odluke u redu. Svi su im bili krivi – oni koji su ih prihvatali i na njih se pozivali i oni koji su ih kritikovali i govorili o njihovim katastrofalnim posledicama. Jedne su napadali da hoće da priznaju Kosovo, a druge da hoće da ratuju tuđom decom. Vlast se uglavnom ponašala kao da sa svim tim nema ama baš nikakve veze, samo rešava probleme koje su joj drugi napravili. A ti drugi su belosvetski lažovi, licemeri i varalice.
I dok predsednik Srbije rešava ta odsudna, istorijska, teška pitanja, nikako da odgovori na jedno lako: kako to da tako odvažni i superiorni predsednik države nikada nije imao smelosti da stane iza svojih potpisa koji se odnose na Kosovo? Nikad od njega nismo čuli zašto je dobar i važan Briselski sporazum koji je potpisan 2013, i zašto su dobri ili važni svi drugi dokumenti koje je Srbija potpisala ili prihvatila. Da li bežanje od te teme znači da strahuje da je potpisano nešto što je protivno interesima srpske države? Ili samo veruje da može da se blefira i da nas potpisano u stvarnosti uopšte ne obavezuje?
Nažalost, procena je i dalje da se tron vlasti najstabilnije drži uvođenjem Srbije u kolektivnu psihozu stalnim pričama o zaverama, ucenama, poniženju i ultimatumima velikih sila. Odgovornost je za vlast gotovo nepoznat pojam. Zato je ovde zvanična politika na granici nadrealnog. I dok Kosovo put putuje na talasima potpisanih pregovora, pred beogradske izbore panično se traži jedinstvo naroda zbog predstojeće pretnje totalnim uništenjem.
Dramatična retorika o ugroženosti države još uvek u biračkom telu radi kao oprobana formula vlasti kako da građani glasaju čak i za ono u šta istinski ne veruju
Ključ uspeha ove vlasti uvek je bio u razdvajanju uzroka i posledica. Zato međuprostor koji pravi šum treba da se ispunjava najluđim katastrofičnim scenarijima. Dušan Bajatović za ruske RIA Novosti govori kako Zapad ima planove da odvoji Vojvodinu od Srbije. A svoju rolu, posle dugo vremena, pred beogradske izbore, dobija i Aleksandar Vulin koji iz srca ruskih tajnih službi prenosi ozbiljnu zabrinutost za stabilnost Balkana ali i za ličnu bezbednost Aleksandra Vučića. I otkriva detalje finalizacije zavere protiv Srbije i Republike Srpske. Taj opaki zapadni svet sprema triler dramaturgiju – da otme Milorada Dodika i uhapsi celo njegovo rukovodstvo, a od Vučića očekuje da se sa tim saglasi. I tu nije kraj. Proces potpunog uništenja Srbije potpomognut je ljudima iz najbližeg Vučićevog okruženja koji rade za CIA. Naravno da je Vulin o tome obavestio predsednika, ali Vučić kao čovek nadnaravnih sposobnosti obično zna i pre obaveštajnih službi ko mu radi o glavi.
I ko će sad, kad se sprema smak srpskog sveta, da se bavi trivijalnostima ko je šta potpisao. Sad je vreme da se Srbi većinski u Beogradu stisnu pod Vučićev šinjel. Dramatična retorika o ugroženosti države još uvek u biračkom telu radi kao oprobana formula vlasti kako da građani glasaju čak i za ono u šta istinski ne veruju.