Naredne četiri epizode Radar Foruma, izazivač će biti Vanja Bajović, profesorka Pravnog fakulteta, a njen prvi gost bio je Stevan Filipović, reditelj i docent na FDU-u. U razgovoru koji ne zaobilazi ni kompleksnost studentskog pokreta, niti odgovornost intelektualaca, sagovornici ulaze u srž borbe za univerzitet kao jedine preostale institucije otpora.
Odmah u uvodu, Filipović jasno ocrtava temelj problema – protesti, nadstrešnica, blokade, sve su to simptomi dubokog, sistemskog truljenja.
„Ceo problem dolazi od toga što imamo režim kakav imamo već 13 godina. I sad, neki ljudi su se u ovu bitku uključili dosta kasno… Mi živimo u društvu koje je skoro pa autokratija“, kaže Filipović, naglašavajući da je zaboravljena istorija otpora i da se danas čak i studenti idealizuju kao novi kolektivni vođa. „Kao da je ovo prvi protest protiv ovog režima i kao da su ljudi koji učestvaju u ovom protestu prvi koji su ustali protiv toga. Nije, tu istoriju i kilometražu ne treba zaboraviti, a čini mi se da se u jednom trenutku zaboravila u tom kolektivnom mitu koji ljudi ovde traže. Dakle, ovde postoji taj sistem nekog kluta ličnosti koji se perpetuira iz decenije u deceniju. Imali smo Tita, pa Miloševića, pa posthumno Đinđića na jako čudan način, pa onda Vučića i sad su ljudi zamenili to nekim kolektivnim liderom koji se zove studenti.“
Bajović pokušava da razdvoji efekte metoda od ciljeva, postavljajući pitanje koje se u poslednje vreme provlači kroz sve akademske rasprave: da li su blokade, iako simbolički snažne, kontraproduktivne po opstanak univerziteta, odnosno, kako formuliše, zbog čega su se studneti opredelili za takav vid borbe, a ne za proteste.
Ovde postoji taj sistem nekog kluta ličnosti koji se perpetuira iz decenije u deceniju. Imali smo Tita, pa Miloševića, pa posthumno Đinđića na jako čudan način, pa onda Vučića i sad su ljudi zamenili to nekim kolektivnim liderom koji se zove studenti
„Mi se sećemo da su na početku bile one parole – mora sve da stane da bi ponavu krenulo – ali ništa nije stalo. Stali su fakulteti, stale su škole, stali su advokati nakratko i stala su pozorišta nakratko. Ništa drugo nije stalo. Da li ti se čini da blokade fakulteta nanose štetu državnim fakultetima, a protesti tu štetu ne bi donosili? Da se išlo samo na proteste, danas ne bismo imali podeljenu akademsku zajednicu, studente podeljene među sobom, profesore međusobno posvađane… Ne bi bilo spora oko toga ko hoće da uči, a ko neće.“
Filipović, međutim, vidi blokade ne kao uzrok podela, već kao jedini trenutni metod pritiska koji deluje. „Blokade su se pokazale mnogo uspešnijim od dosadašnjih protesta jer su u priču uvukle i profesore i akademsku zajednicu. To je bio radikalan čin koji nas je ujedinio na način na koji nikada ranije nismo bili ujedinjeni.“
U tom ujedinjenju, dodaje, ogleda se i nemoć institucija da država funkcioniše nesmetano. „Ako oni hoće da unište univerzitet, ne vidim kako blokade mogu dodatno da ga unište. A vidimo da im blokade smetaju. Da li ovo ubrzalo proces? Možda, ali u svakom slučaju odgovorni za uništavanje univerziteta su Aleksandar Vučić i njegov režim. Mi se igramo zatvorenog kruga u kojem ne uvažavamo da postoji faktor koji se zove režim.“
Profesorka prava kontrira: gubitak prihoda, opasnost od odlivanja studenata na privatne fakultete, odlazak profesora i administracije – sve su to, kako navodi, direktne posledice koje vode ka scenariju o kojem je vlast „oduvek sanjala“.
Ako većina ljudi hoće da živi ovde gde imate Ćacilend, gde imamo predsednika koji kaže da su ljudi koji su devojci razbili vilicu heroji, ako imamo sve što se desilo u poslednih 13 godina, onda dobro… onda ćemo živeti u takvoj državi gde će svejedno biti da li je uništen univerzitet
„Već godinama država slabo ulaže u visoko obrozovanje. Glavni prihodi od kog žive fakulteti su prihodi koi dolaze od strane studenata, samofinansirajućih studenata. Uvođenjem SPIRI sistema bila je poenta da se ti fakultetski prihodi prebace u jedan centralizovan i digitalni sistem na nivou države, da se fakultetima ti prihodi oduzmu. Međutim, sada su nam ti prihodi oduzeti kroz inspekcijske kazne zato što ne radimo, pa nema ni potrebe da se uvodi taj sistem kad smo već ostali bez prihoda. Druga stvar, ako imate blokade, mi imamo situaciju da veliki broj studenata koji je od početka u blokadama je protiv Vučića, ali sada se već nalazi u problemu. Ne mogu sebi da priušte da izgube dom, godinu, da ne završe fakultet? Prebacuju se na privatne fakultete. Ako profesori ostanu bez plata, otići će. I onda smo postigli Vučićev cilj, ali bez zakona.“
Na tezu o ekonomskom pritisku kao oružju režima, Filipović napominje da njima nije neophodan poseban razlog da sprovode represiju. „Ova vlast ne poštuje zakon, njima ne treba opravdanje da smanje plate. Oni će to uraditi zato što hoće, i bez blokada. Ako su se nameračili da unište univerzitet, uništiće ga. Nama je jedina šansa za spas univerziteta promena režima.“
Bajović insistira na tome da je prevelika cena koju će akademska zajednica morati da plati budući da, kako kaže, nisu naišli na solidarnost među ostalim sektorima. „Da li je vanredno stanje samo na univerzitetu, ili u celoj državi? Da je sve stalo, onda bismo razgovarali drugačije.“
„To jeste suštinsko pitanje. Ako ljudi neće promenu, onda dobro. Ako većina ljudi hoće da živi ovde gde imate Ćacilend, gde imamo predsednika koji kaže da su ljudi koji su devojci razbili vilicu heroji, ako imamo sve što se desilo u poslednih 13 godina, o-kej, onda ćemo živeti u takvoj državi gde će svejedno biti da li je uništen univerzitet, svejedno će biti devalvirano sve što radimo, biće devalvirani i prosečni građani“, dodaje Filipović.
Velika moć – velika odgovornost
Generalni štrajk bio bi bolja i bezbolnija opcija, smatra profesorka Bajović. „Da li mi moramo da uništimo jedinu državnu instituciju koja je slobodna i koja je stecište, bastion otpora… Da li moramo da uništimo tu jedinu državnu instituciju da bismo srušili režim?“
Sagovornici su kroz razgovor otvorili i pitanje da li su studenti, u trenutku kada su stekli određenu političku moć, možda zakazali u artikulaciji ciljeva? „Izašla sam s tom tezom da je 15. marta moralo da se izađe sa političkim zahtavima. Da li prolongiranje, pravljenje izborne liste, čekanje da Vučić raspiše izbore i ostalo, u stvari, šteti univerzitetu.“
„Izgubili smo nekoliko važnih trenutaka. Jedan trenutak je bio da se u februaru u Kragujevcu ili u Nišu kaže ta čuvena rečenica – vlast neće ispuniti zahteve. Da je 15. marta neko rekao ‘izbori’, imali bismo možda drugačiju istoriju“, odgovara Filipović.
Kako društveni protest prerasta u politički subjekt, organizacioni modeli koji su nekada služili kao zaštita sada možda postaju ograničenje – složena struktura plenuma, koja je na početku bila štit od manipulacije i podela, Filipović smatra da sada teže odgovara na izazove trenutka.
„Na početku je bila mala moć i mala odgovornost. Sad je velika moć – pa je i odgovornost veća. Plenumi su pomogli da se kolektivno zaštite, da se protest proširi. Ali danas, kad treba donositi brze odluke, da li je model od 10 stepenika odlučivanja najbolji? Ja sam više za direktnu komunikaciju, ono što zovem normalan razgovor, ovako kako ti i ja sada razmenjujemo stavove“, napominje reditelj.
Možeš li da zamisliš apokaliptični scenario: budu izbori za godinu dana, Vučić ne padne. Šta onda? Onda imamo devastiran univerzitet, studente koji su odustali, profesore koji su otišli. Neće se to samo tako vratiti
Promena režima na izborima deluje kao jedina nada, ali šta ako računica da će vlast pasti postane najskuplja iluzija? Ako izbora bude, ali do promene ne dođe? Bajović tu iznosi konkretne posledice.
„Možeš li da zamisliš apokaliptični scenario: budu izbori za godinu dana, Vučić ne padne. Šta onda? Onda imamo devastiran univerzitet, studente koji su odustali, profesore koji su otišli. Neće se to samo tako vratiti“, upozorava Bajović.
Nedostatak direktnog razgovora doveo je i do nedostatka poverenja unutar samih redova otpora. Sagovornici, koji su i sami iskusili svojevrstan linč, kažu da se kritika više ne podrazumeva kao dijalog, već izdaja. „Zamišljam one studente koji hoće da izraze nešto protiv volje većine. Šta njih čeka? Drvlje i kamenje. To ne može da vodi ničemu“, dodaje Bajović.
Filipović to vraća na kult autoriteta koji se, paradoksalno, prenosi i na proteste koji se protiv toga upravo i bore. „Ljudi žele kolektivnog vođu koji će ih izvući iz svih problema. A to je nemoguće. Samo pluralizam mišljenja može da nas dovede do rešenja.“
Na pitanje domaćina Radar Foruma, da li bi glasao za studentsku listu na kojoj bi se našao i Emir Kusturica, Filipović izvlači suštinu zajedničke borbe protiv režima – da svi unutar nje moraju da „progutaju razne žabe“ zarad višeg cilja. „Niko od nas neće dobiti ono što hoće i to je poenta. Studenti su tu uradili veliku stvar – pomogli su nam da stavimo razlike u drugi plan. Posle ćemo, kad vratimo državu, da se prepiremo o razlikama.“
*Ceo razgovor Vanje Bajović i Stevana Filipovića u tridesetoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
