Koliko god autoritarno donošenje odluka suprotnih javnom interesu bila naša svakodnevica, teško je naći primer u kome je vlast toliko ignorisala kritike nekog svog štetnog nauma, kao u slučaju jednoglasnog otpora stručne javnosti rušenju ansambla Generalštaba i kompleksa Beogradskog sajma. Izostala je medijska kampanja sa podobnim ekspertima koji bi nas uveravali da arhitektonsko kulturno nasleđe druge polovine 20. veka ne bi bilo ugroženo rušenjem njegovih najistaknutijih primera. Nije bilo ni uobičajenog Vučićevog skeča u kome karikira „pa kaže onaj stručnjak“, pre nego što i neprisutnog oponenta i sve prisutne novinare i nas koji gledamo prenos toga, kolektivno optuži da smo lažovi i da treba da nas sve bude sramota.
Vesićevo tumačenje arhitekture
Da nije bilo maničnog brecanja Gorana Vesića, koji je doveo u pitanje i kreativnost i stavove i namere pokojnog Nikole Dobrovića, arhitekte po čijem projektu je izgrađen Generalštab, tišina bi bila potpuna. Šta ima veze što je Generalštab utvrđen za spomenik kulture i to ne od strane socijalističke vlasti koja ga je podigla, kao što se sadašnje Ministarstvo kulture upire da nas ubedi kako je spomenik Stefanu Nemanji „jedan od najznačajnijih spomenika moderne Srbije“, već od strane ljudi kojima je to struka i sa neophodne vremenske distance (odluka je doneta 2005. godine, kada je već bio oštećen bombardovanjem)? Diplomirani pravnik Vesić je sve raskrinkao – Generalštab je zapravo autoplagijat dva ranija Dobrovićeva dela, a da je tako veliki umetnik ne bi to bio jedini njegov projekat u Beogradu.
Ali čak ni on nije komentarisao Deklaraciju o sudbini Generalštaba i Sajma koju su potpisale sva relevantna strukovna udruženja, kao i brojne ustanove i organizacije, a reakcija je izostala i na plasiranje Generalštaba na ovogodišnju listu sedam najugroženijih spomenika Evrope, koju proglašavaju Evropa nostra i Institut Evropske investicione banke. Ustavni sud je takođe ostao nem na dve podnete inicijative koje su sporile nezakonitu odluku Vlade o ukidanje statusa kulturnog dobra Generalštabu (jednu je podneo RERI, a drugu opozicioni poslanici) i tražile da se obustavi izvršenje bilo kakvih radnji na lokaciji do donošenja presude, mada se i ne sećamo kada je Ustavni sud poslednji put stao u zaštitu bilo čega, osim Rio Tinta.
Sve to je učinilo vest o hapšenju Gorana Vasića, v. d. direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, potpunim iznenađenjem. Kako je saopštilo Tužilaštvo za organizovani kriminal, prikupljeni su dokazi da je Vasić izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i falsifikovanja službene isprave, time što je falsifikovao Predlog za donošenje odluke o prestanku svojstva kulturnog dobra Generalštabu. Takav Predlog, u čijoj izradi nije učestvovala stručna konzervatorska služba u Zavodu, Vasić je prosledio Ministarstvu kulture, a nakon dalje procedure Vlada ga je usvojila 14. novembra 2024, čime je, prema tužilaštvu, naneo štetu kulturnom nasleđu Srbije koje je bio dužan da čuva.
Pomalo je tužno da je javnost bila spremnija da hapšenje tumači u ključu Vučićeve kratke posete Floridi, o čemu imamo mnogo više glasina nego konkretnih informacija, nego u činjenici da je nedelju dana pre privođenja Vasića, Evropski parlament usvojio rezoluciju o Srbiji u kojoj je navedeno da „izražava ozbiljnu zabrinutost zbog sve većeg političkog uplitanja u zaštitu baštine u Srbiji, uključujući uklanjanje statusa zaštićenih kulturnih spomenika i zanemarivanje pravnih postupaka kojima se uređuje njihovo očuvanje, kao u slučaju modernističkog kompleksa Generalštaba“. Ipak, obe mogućnosti prilično padaju u vodu u svetlu toga da su policijski inspektori u Zavodu bili prisutni još od druge polovine marta (čudno bi bilo da je tužilaštvo instruisano da povede istragu za svaki slučaj, ako zatreba), a da je odluka o hapšenju doneta na nekoj nenadležnoj adresi, bilo bi očekivano da državni zvaničnici izađu sa usklađenijom pričom. Ne da ministar finansija Siniša Mali nastupi iznenađujuće korektno („Ne mogu da komentarišem nešto što je u procesu rada tužilaštva“), a predsednik Vučić neiznenađujuće, ali ipak upadljivo sumanuto („Nije bilo nikakvog falsifikovanja“, u trenutku u kome je Vasić to krivično delo već priznao).
Četiri meseca nakon što je BIA „posetila“ Zavod za zaštitu spomenika u pokušaju da spreči zaposlene da alarmiraju javnost, došla je i policija da zapravo ispita nezakonitosti na koje su konzervatori ukazali
Ali dok je u ovom trenutku prerano za donošenje suda o uplivu politike u istragu, on će se svakako videti u njenom daljem toku, pošto odgovornost za ukidanje zaštite kompleksu Generalštaba nikako ne može biti samo na direktoru Zavoda. I to ne samo zato što su zaposleni u Zavodu odmah po objavljivanju odluke ukazali da je zakon prekršen, da stručna služba nije izradila neophodni elaborat (a sam Vasić to ne bi mogao ni suprotno propisima, budući da je na funkciju postavljen bez iskustva u službi zaštite i bez položenog konzervatorskog ispita), i što je najvažnije, da Generalštab ni na koji način nije izgubio spomenička svojstva.
„Mi smo taj dokument videli samo iz ruke i nismo imali priliku da se upoznamo sa sadržajem odluke, ali on svakako ne sadrži potreban elaborat i priloge, pošto ima samo dve-tri strane sa sve propratnim pismom. I to su i u Ministarstvu kulture morali videti, pošto na takvim odlukama rade ljudi u posebnom sektoru za zaštitu. Neretko se dešava da nam predlog vrate zbog neke dopune ili obrazloženja. Apsolutno ih pregledaju detaljno – na primer, neposredno pre odluke o Generalštabu nam je vraćena za Kotež Neimar da proverimo parcele. Vraćali su nam se predlozi zbog sitnih tehničkih grešaka, a ovde imamo slučaj da forma i sadržaj ne ispunjavaju propise. Takođe, Ministarstvo kulture je u obavezi da prvo pribavi mišljenja nekoliko drugih organa vlasti da bi to uopšte otišlo na Vladu. Ne znamo da li ta mišljenja jesu pribavljena, ali su taj predlog odluke morali da gledaju i neki službenici u drugim ministarstvima, a ne samo u Ministarstvu kulture“, kaže Estela Radonjić Živkov, konzervatorka iz Zavoda.
I dodaje da to nije jedina sporna stvar u čitavom postupku: „Kada se utvrđuje neko kulturno dobro, a isto tako i kad gubi svojstvo kulturnog dobra, mi smo u obavezi da to javno oglasimo. Obično se to radi u Službenom glasniku i tako se unapred obaveštavaju vlasnici, zainteresovane strane i javnost. Tek posle 30 dana od davanja oglasa predlog odluke može da se pošalje u Ministarstvo kulture. Tog oglasa za Generalštab definitivno nije bilo, a činjenica je i da Predloga odluke u našoj pisarnici u Zavodu – nema, zbog čega nismo ni mogli da ga pročitamo. Takođe, u odluci o prestanku statusa Generalštaba koja je objavljena u Službenom glasniku je pogrešno navedena jedna parcela sa koje se skida zaštita. Piše parcela 969, a ta parcela ne postoji. Postoje 969/1 i 969/2. I ima još propusta i nelogičnosti, poprilično je traljavo sve to urađeno, a očigledno i protivzakonito.“
Nejasnoće
Što dovodi do pitanja – zbog čega?
Prema vladinom dokumentu koji je u javnost dospeo zahvaljujući Ekološkom ustanku, bivši ministar građevine Goran Vesić je krajem 2022. godine potpisao memorandum o razumevanju sa jednom od firmi Džareda Kušnera, zeta američkog predsednika Donalda Trampa, koja je predstavljena kao „međunarodni priznat i renomiran partner“ (bez obzira na to što je osnovana iste godine), u cilju „revitalizacije“ lokacije na kojoj se nalazi kompleks oštećen u bombardovanju. A predviđeno je da Srbija, bez naknade, da u zakup na 99 godina parcele na kojima se nalazi Generalštab, sa „mogućnošću“ pretvaranja zakupa u vlasništvo, takođe bez naknade (dakle, poklanjanje), čim se na njima završi izgradnja – ispostaviće se hotelsko-stambenog kompleksa. Tačnije, u dokumentu je navedeno da bi se u zakup dalo neizgrađeno zemljište na te dve parcele, što je važno imajući u vidu da se na jednoj nalazi i zgrada starog Generalštaba kao i kasarna VII puka.
Ipak šta je tačno navedeno u „Ugovoru o revitalizaciji“ koji je prošlog leta Vlada sklopila sa drugom Kušnerovom kompanijom, Afiniti global divelopment, nije dostupno javnosti, ali sam Kušner u ranijoj izjavi za Njujork tajms nije osporio verodostojnost procurilog dokumenta koji mu je prethodio, i dodao je da je dogovoreno da bi od celog projekta 22 posto profita išlo Vladi Srbije. Što se danas i ne čini kao neka pogodba, budući da je po povratku na vlast njegov tast uveo Srbiji carine od 37 procenata.
Ali za razliku od brojnih državnih poslova za koje postoje opravdane sumnje da služe prelivanju para iz državne u, šire uzev, stranačku kasu, izgleda da u ovom slučaju nije poenta u „povratu“ novca. Naime, bliskoistočni poslovi Džareda Kušnera i potencijalni sukob interesa u koji su ga dovodili kao tadašnjeg savetnika Donalda Trampa, bili su predmet interesovanja Odbora za finansije američkog Senata još od 2020. godine. Ubrzo pošto je izgubio funkciju u Beloj kući izborom Bajdena za predsednika, Kušner osniva investicionu kompaniju Afiniti partners, na koju se Odbor posebno fokusirao, a za nas su najvažnije informacije navedene u pismu predsedavajućeg odbora Rona Vajdena iz septembra prošle godine.
Američki Odbor za finansije prikuplja relevantne dokaze koji mogu da utiču na eventualno kasnije vođenje postupka protiv Kušnera i njegove supruge, i zato je njima važno kakvi su se pregovori ovde odvijali i ko ih je inicirao
Jasmina Paunović
Na osnovu informacija iz medija i kompanijinih odgovora na upite Senata, Vajden je izjavio da mu se sve više čini da investicioni fond Afinitija predstavlja „sukob interesa bez presedana“ i da investitori koji su uložili novac u taj fond nisu bili motivisani zaradom koju bi mogli da ostvare, već da je to bio način da se novac stranih država usmeri ka članovima porodice američkog predsednika. Razlozi koji su doveli do takvog zaključka su višestruki. Utvrđeno je da je godišnja naknada koju fond Afinitija naplaćuje svojim investitorima „neuobičajeno velika“, imajući u vidu tržišne uslove i činjenicu da se radi o firmi bez iskustva na tom polju. Štaviše, primećeno je da se fond nije preterano trudio da povereni novac zapravo investira, pa je tako posle tri godine od osnivanja plasirao tek trećinu sredstava. A što je najvažnije, niko od investitora u tom trenutku još uvek nije video ni dinara profita.
Tako je vlada Saudijske Arabije uložila dve milijardi dolara, zbog čega je do tada platila Afinitiju 87 miliona u naknadama, a profita ni za njih nema. Kako se radi o sredstvima saudijskog državnog fonda u čijem stručnom odboru sede međunarodni eksperti, njihovo mišljenje o predlogu da se novac poveri Afinitiju bilo je izrazito negativno, ali je konačna odluka nametnuta odozgo politički, od strane princa Muhameda bin Salmana. Investicioni aranžman je takav da uložene pare mogu da se povuku tek 2026. godine, na polovini Trampovog novog mandata, i teza američkog Odbora za finansije je da to pruža finansijski motiv Trampovoj administraciji da donosi odluke koje možda nisu u skladu sa nacionalnim interesom, kako bi osigurali da Kušner i njegova supruga Ivanka Tramp nastave da ubiraju milione dolara naknada od stranih vlada preko Afinitija. Iako razne druge informacije jesu dostavljali, na pitanje Odbora da objasne na koji način će se takav sukob interesa izbeći, iz Afinitija su odbili da odgovore.
Ali su zato upitani o svojim poslovima sa nekretninama u Srbiji i Albaniji, dali dve važne informacije. Da su u oba slučaja njima prišli predstavnici vlada sa predlogom saradnje, a da je u Srbiji napravljen dogovor da Vlada preuzima odgovornost za pribavljanje svih potrebnih dozvola – što smo videli kako se završilo po pitanju zaštićenog statusa Generalštaba. Na dodatna pitanja o finansijskim detaljima aranžmana, sa kojim tačno predstavnicima Vlade su pregovarali, kao i da li je Ivanka Tramp – kao u Albaniji – bila direktno uključena, ne znamo da li je kompanija odgovorila. Ali znamo da je umesto nje, osim Kušnera, u Beograd dolazio i Trampov sin Donald Mlađi.
Iz svega toga se nameće pitanje da li bi izbor baš takve kompanije kao partnera za gradnju na mestu Generalštaba, bez bilo kakvog javnog konkursa, trebalo da bude interesantan tužilaštvu i da nije bilo falsifikovanja odluke koja je pružila klimav pravni osnov za gradnju.
„To bi podrazumevalo mnogo širu istragu kod nas. Pod ovom vlašću teško. Američki Odbor za finansije prikuplja relevantne dokaze koji mogu da utiču na eventualno kasnije vođenje postupka protiv Kušnera i njegove supruge, i zato je njima važno kakvi su se pregovori ovde odvijali, odnosno ko ih je inicirao. Iz tužilačke perspektive meni je veoma važno da li je postojao neki predugovor za sve to. Ako se sve vodi na nivou usmenih dogovora, ne mora da ima bitne pravne konsekvence, ali ako se sve to unapred dogovori, stavi na papir i potpiše, onda bi to moglo da ima dodatne implikacije, kako po nas, tako i za Ameriku. Mada ja ne mogu da verujem da se nešto tako ozbiljno događalo samo na verbalnom nivou“, kaže Jasmina Paunović, tužiteljka u penziji.
A na pitanje da li bi tužilaštvo moglo, kao u slučaju istrage korišćenja sredstava USAID-a u Srbiji, da preko Ministarstva pravde zatraži informacije do kojih su došli u SAD, ili ne možemo očekivati da Ministarstvo posreduje u istrazi članova Vlade, odgovara:
„Tužilaštvo za organizovani kriminal, ukoliko mu se da mogućnost da radi, odnosno ako politički vrh to odobri, apsolutno može to da traži. Ali to zadire u političke vode i nije obična istraga. Ovo što sada radi tužilaštvo, vidi se da je na mišiće – čak nije uspelo ni da pritvori Gorana Vasića, toliko je klizav teren. Njegovim hapšenjem mora da se otvori priča za dalje, tim pre što je priznao delo. Vrlo je bitno šta je on rekao tužilaštvu. Nije on to sam radio, doveden je upravo sa ciljem da napravi predlog odluke koji prethodna direktorka nije htela da uradi. On je upotrebljen, neću da kažem zloupotrebljen zato što ga smatram poslovno sposobnim čovekom koji zna dokle su njegove nadležnosti i šta sme da radi. Na osnovu predloga koji je izradio, dalje je zidana pravna priča. Ali ako znamo da je taj dokument falsifikovan, što je priznao, sve radnje koje su posle preduzete na bazi tog predloga su ništavne.“
Samo da bi se to konstatovalo, možda bi moralo da se angažuje i Državno pravobranilaštvo, ako to nije previše za očekivati od razvaljenih institucija. A kako je, uprkos smeni vlasti u Americi, Ron Vajden zadržao svoju funkciju u Senatu, nije isključeno da će indicije korupcije nastaviti da se gomilaju dok ne postanu nemoguće za ignorisanje.
