Nenametljiva, prirodna i šarmantna, glumica Danijela Nela Mihailović svoj talenat je odavno dokazala, a sada je počela da niže priznanja. Jedno od njih je i bijenalna nagrada „Žanka Stokić“, koja se dodeljuje aktivnim glumicama koje su svojom „ličnošću obeležile pozorišni, filmski i televizijski život Srbije stvaralačkom zrelošću i bogatstvom umetničkog izraza“.
Osim što nam je darivala nezaboravne uloge, ono što javnost malo zna jeste koliko je voljena i cenjena od kolega, saradnika iz tehničkog sektora, svih sa kojima dolazi u dodir. To je potvrdila i blagajnica Zvezdara teatra kojoj smo se obratili pri dolasku na razgovor s našom sagovornicom. „Idete na intervju sa Nelom? Blago vama, obožavam je.“
Prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu kaže nam da je ponosna što je iz svog rodnog Valjeva sa 18 godina otišla u veliki grad i morala da se izbori za sebe. Na sceni je bukvalno svako veče, trenutno igra devet predstava u svojoj matičnoj kući i tri u Zvezdara teatru. Priznaje da je naporno, ali sve postiže i nikad na račun posla ne odustaje od svojih obaveza u porodici. Smatra da ne bi bila ovakva glumica da nema porodicu koja je temelj njene snage. I obrnuto, da ne bi bila dobra majka da je posao ne ispunjava.
„Sve najbitnije stvari u životu sam čekala. Srećom, čini mi se da sam rođenjem dobila svoju najdragoceniju osobinu, a to je strpljenje. Uvek sam verovala da ću stići tamo gde sam namerila. I stigla sam. Mislim da mi je ova nagrada došla u pravo vreme. Dodeljuje se za sveukupan rad, i daje se, kako piše u obrazloženju, u nekim zrelim godinama, kada si u punoj umetničkoj snazi. A ove godine su mi sada najbolje, bolje nemam“, priča za Radar Nela Mihailović, koja nam otkriva u čemu je čar glumačkog poziva, zašto je pozorište njena ljubav, ko joj je dao najveći kompliment, koliko je važno podržati studente…
Ako biste morali da birate, gde se najkomotnije i najsrećnije osećate u svom poslu?
Moja najveća ljubav je pozorište, zbog trenutka u kojem se dešava umetnost. Proces stvaranja i rađanja predstave je ono najlepše u ovom poslu. I taj živi kontakt s publikom, taj momenat koji je uvek drugačiji i pokreće energetsku razmenu sa nama na sceni. Nikada nisam izgubila strast prema ovom poslu, samo je rasla. Kad sam najumornija, bolesna, onog trenutka kada izađem na pozornicu, sve to nestaje. Uzbudljivo mi je da svako veče igram nešto drugo, neki drugi život, to je nešto što ovaj poziv čini jedinstvenim i stvarno mislim da je najlepši.
Kako ste otkrili da je to baš ono što je pravo za vas? Očekivalo se, ako se ne varam, da ćete biti lekarka.
Često sam o tome razmišljala, ali nemam odgovor. Istina je da o tome nisam maštala od detinjstva. Istina je da sam do punoletstva želela da budem doktorka i tako sam i upisala Medicinski fakultet. A onda se posle dve godine studija sve preokrenulo, shvatila sam da tamo ne pripadam iako se divim toj profesiji. Naprečac sam odlučila da se oprobam na prijemnom ispitu za glumu. To je bilo suludo, da od 450 kandidata budeš među devet koji će biti primljeni. Pokazalo se da me je intuicija odvela na pravi put. Položila sam prijemni i sada na ovaj način, nadam se, lečim dušu.
Uvek sam verovala da ću stići tamo gde sam namerila. I stigla sam. Mislim da mi je „Žanka Stokić“ došla u pravo vreme
Deo ste jedne od najslavnijih klasa Fakulteta dramskih umetnosti. Napravili ste sjajne karijere i pretpostavljam da često nemate ista mišljenja o mnogo čemu, ali da ste i danas neraskidivo vezani. Kako ste uspeli u tome da postanete i ostanete porodica?
Mislila sam da se to podrazumeva na svakoj glumačkoj klasi jer od 12 do 14 sati provodimo zajedno, međutim, ispostavilo se da to nije tako. Mi smo srećom to stvarno bili, prava porodica. Svi sa klase smo bili iz provincije, živeli smo kao podstanari u Beogradu. Vikendom smo čekali torbu s hranom, neko je dobije a neko ne, pa to što stigne delimo. Takav odnos je od prvog dana usmeravao i podržavao naš profesor Vladimir Jevtović i mi smo tako nastavili i posle studija. Međusobno smo se okumili, tako da rastanak zbog karijere nije poremetio naš odnos. Kao i u svakoj porodici, imate nekog brata koji je stalno nemiran i nervira sve, ali ne dao Bog da ga neko dirne, stajemo iza njega i ne damo ga. Meni su moji klasići sestre i braća, a vaspitana sam tako da njih najviše volim.
Retkost je da neko pozorište zaposli glumce odmah nakon studija. To se upravo vama dogodilo i od tada ste odani nacionalnom teatru. Šta je bilo ključno?
Tome je kumovala scena iz predstave Ukroćena goropad koju smo kao ispit odigrali davnog juna 1993. na sceni Narodnog pozorišta. Gledao nas je tadašnji upravnik Aleksandar Berček, veliki umetnik, i iste večeri nam ponudio stipendije i rekao da će nas posle diplomskog sve primiti u stalni radni odnos. U decembru se dogodila i premijera ove predstave koju smo izveli s ansamblom nacionalnog teatra. Bila su to divna, blistava vremena za nas, iako su bila jako teška u zemlji. Berček je održao reč. Uhlebio nas je, zahvalna sam mu na tome, kao i svom profesoru Jevtoviću. To je i danas nezamislivo za mlade ljude da unapred znate da ćete biti zaposleni. Srećom, sadašnji upravnik Bule Goncić je podmladio ansambl i primio jednu generaciju darovitih ljudi koji su nam doneli novu energiju, pozorište je živnulo i nagrade koje osvajamo to dokazuju.
Želja vašeg profesora je bila da baš iz te predstave govorite monolog na njegovom ispraćaju na večni počinak. Koliko je snage trebalo za to?
Uh, ovo nisam nikad pričala. Ukroćena goropad se završava monologom Katarine, govori o odnosu muškarca i žene, u slavu života. Profesor Jevtović je obožavao taj tekst. Kako je dugo bio bolestan, a ništa nije prepuštao slučaju, pa je tako promišljao o tom trenutku i porodici je ostavio svoju poslednju želju, potpuno ju je izrežirao, i ovo je bilo deo toga. Kada mi je njegov sin Ivan javio šta mu je želja, rekla sam da za to nemam snage jer njegov otac me je dobro poznavao i znao je da nemam emotivni sklop za tako nešto. Posle mnogo suza, pristala sam. Probudila sam se sa jasnom mišlju: „Aha, to je poslednji zadatak mog profesora baš zato što zna da ako to izdržim, onda je to to, on veruje u mene.“ Zanimljivo je da sam u svakoj predstavi imala neki lapsus kada sam govorila taj monolog i uvek su padale šale od kolega na taj račun. A onda se dogodilo nešto neverovatno. Govorila sam poslednja, kada se kovčeg spuštao u raku. Sergej (Trifunović, prim. aut.) rekao je Vojinu (Ćetković, prim. aut.): „Prvi put je ovo uradila bez i jedne jedine greške.“ Izdržala sam, posle sam se raspala.
Nedavno nas je mnogo važnih, uglednih ljudi napustilo. Koga od njih posebno pamtite?
Nije važno koliko su imali godina nego šta su ostavili za sobom. Ali, čovek mora da nastavi da kroz svoj posao čuva uspomenu na njih. Eto, Ljubomir Simović je jedan od njih, jer njegovi tekstovi će se igrati dokle god bude pozorišta. I od njega sam dobila jedan od najvećih komplimenata za ono što radim. To je za ulogu Simke u Putujućem pozorištu Šopalović u režiji Kokana Mladenovića. Nakon generalne probe imala sam privilegiju da ga upoznam, a on mi je rekao: „Nisam znao da sam napisao ovakvu Simku.“ Nakon premijere sam sedela za stolom sa njim i to mi je bila najveća počast. Veliki čovek misli i dela. Ili Mirjana Miočinović, jedna od najobrazovanijih žena u nas, moja profesorka jugoslovenske književnosti. Bila je jako stroga i svi studenti su je se plašili, jer je smatrala da mi glumci samo jurcamo i ne čitamo dovoljno, iako to nije bilo tako nego smo bili kampanjci. Ali, njena predavanja su bila neverovatna, uzbudljiva, mnogo je moglo da se nauči i baš sam ponosna što sam bila njena studentkinja.
Uvek ste u prvim redovima kada je reč o podršci studentima. Šta vam unosi nemir? Da li smo i šta naučili od mladih?
Sve me to uznemirava. Činjenica je da sam upisala studije devedesetih godina prošlog veka i bila deo protesta kod Terazijske česme, deo „plišane revolucije“. Govorili smo tada javno vežbu iz dikcije pred demonstrantima. Bila sam aktivna i te 1996, pa 1999. u vreme bombardovanja, pa 2000. godine koja je donela promene za kojima smo čeznuli. I posle svega toga, 30 godina kasnije, prvo što me uznemirava jeste što su moje ćerke u identičnoj situaciji. Marta je upisala prvu godinu glume na FDU, a Petra pohađa treći razred u Zemunskoj gimnaziji. Eto, njih dve su sada tamo gde sam ja bila tri decenije ranije, kao da se ništa pomerilo nije, čak sam uverena da je i strašnije. Kad sam ja bila mlada i deo tih revolucija, mislim da nismo bili tako artikulisani, svesni trenutka u kom se nalazimo. Užarenih srca i očiju želeli smo nešto da menjamo, ali nismo bili tako organizovani i pametni na tom putu koji smo sebi zacrtali. Svaki uman čovek je za ovih šest meseci izgovorio, što studentima sada već i smeta, da je bio šokiran jer je smatrao da su ove nove generacije progutale nove tehnologije, društvene mreže. Ja sam mislila da su samo informisani a da nisu dovoljno obrazovani, da su instant generacija, da nemaju strpljenja ni za pozorište, ni za roman. Kakva greška. Kako su nas demantovali i sve nas posramili. Bukvalno se ježim dok pričam o tome.
Nakon generalne probe Putujućeg pozorišta Šopalović imala sam privilegiju da upoznam Ljubomira Simovića, koji mi je rekao: „Nisam znao da sam napisao ovakvu Simku“
Kako vidite ovu svakodnevicu koja nas je okovala šest meseci unazad?
Strašna su vremena što neko ka kome je uperena sva ta energija mladih ne želi da ih čuje, da ih vidi, da reaguje. Apsolutno nema sluha, niti ga to zanima. Taj koji treba da ih čuje je neosetljiv i isključivo usmeren na to da stolicu na kojoj sedi zadrži. Stalno imam utisak da ovi koji veruju da se nikad neće skloniti sa vlasti imaju stravičnu želju da nas sve povuku u još dublji i strašniji mulj, u živo blato iz koga onda niko neće izaći. To je njihova želja i to je jezivo i uznemirujuće za svakog čoveka. Studenti mu se, s druge strane, najjače suprotstavljaju time što neće nasilje, time što su kulturni, vaspitani, što odbijaju da budu provocirani, a to im rade konstantno. To je njihovo najjače oružje. Ovo brzo ne može da se završi iz raznih razloga, to svi znamo, i samo molim Boga da se naoružamo strpljenjem. Mislim da ga studenti imaju. Neće biti lako, jer već mnogi nemaju platu, oduzeta im je, ne mogu da nahrane dete, mislim na prosvetare, kojima se divim. To i studenti moraju da razumeju koliko je teško. Moramo da nađemo načine kako da pomognemo jedni drugima. Ovo je proces, ne može da se reši preko noći.
Da li je moglo da se već reši? Greške su neminovne. Koja je, po vašem mišljenju, bila ključna?
Žao mi je što tog 15. marta nije sve stalo. Kultura može da stane, to ide u prilog vlasti, jedva čekaju da mi ućutimo. Naš sedmodnevni štrajk je njima doneo mir, jer ih nismo iritirali progovaranjem sa scene, dizanjem indeksa, podizanjem transparenata… Najjači i najglasniji smo sa scene, u to sam duboko uverena i nije slučajno što pozorište nikada nije stalo do tada. Nas su mladi vukli da moramo da stanemo, da budemo zajedno i zato smo stali, da budemo jedni uz druge. Solidarisali smo se misleći da ćemo mi biti ti koji ćemo povući nogu za celo društvo, za njegove mnogo važnije segmente kao što su EPS, Kolubara, jer kada oni stanu tek tada sve staje. Generalni štrajk. E, to se nije desilo, i sada moramo da izdržimo i pratimo ovu pametnu, predivnu, dostojanstvenu, hrabru, čudesnu mladost koju je baš ova naša Srbija iznedrila. Pred svetom sam ponosna što su ti mladi naši.
Kultura je u nemilosti, kako na gradskom, tako i na republičkom nivou. Ukidaju se festivali, u nekim pozorištima lete otkazi za nepodobne…
Borićemo se, ne smemo stati. Sada kada bi sve stalo to bi bilo samoubistvo. Mladi su mudri, posle 30 godina doprli su do svakog seljaka u ovoj zemlji, pobedili Javni servis ne zato što su stajali ispred, nego što su šetali, imali živi kontakt s ljudima po celoj zemlji. Čudesno je kako oni razmišljaju i zato sam uverena da samo sa njima možemo stići na neko bolje mesto.
