Posle svih pretnji, ucena i kaznenih mera Univerzitet još uvek odoleva nameri vlasti da ga slomi. A nije bilo lako: ukinuli su im plate, slali prosvetne inspekcije, proveravali poslovanje, ubacivali žbirove da otkriju kršenje propisa vezanih za nastavu, održavanje nastavno-naučnih veća i prisustva profesora, slali prekršajne prijave, tražili da dekani zovu policiju protiv studenata, konačno rektora saslušavali u Upravi kriminalističke policije. Profesori se, međutim, i dalje ne odriču podrške studentima. Dekanima su ovih dana poručili da najkasnije do 20. maja krenu sa onlajn nastavom ili da podnesu ostavke. A ako se ni taj zahtev ne ispuni, najavljuju „novu mrežu univerziteta“. To znači – ili će se državni fakulteti pokoriti ili će ih uništiti.
Kada su još čuli da neku buduću listu za izbore studenti prave uz podršku akademske zajednice, rešili su da pređu na još radikalnije mere. Iz Niša je Aleksandar Vučić besno poručio: „Neću da ispunim nijedan studentski zahtev, profesori neće dobiti ni dinara dok se ne vrate na nastavu i izbora će biti u narednih godinu i po.“ Zna Vučić dobro kako se gazi i ukida autonomija visokoškolskih ustanova. Bio je već jednom u crveno-crnoj koaliciji koja je to temeljno obavila. Ima živo sećanje i mustru.
Ironija je da je i Slobodan Milošević pokušavao da potkupi pobunjene studente osnivanjem Fondacije za rešavanje stambenih potreba mladih naučnih kadrova, na čijem čelu je bila profesorka Mira Marković. A kad nije uspelo, krajem maja 1998. Skupština je, po hitnom postupku, na predlog Dobrivoja Budimirovića Bidže, profesora srednje Poljoprivredne škole iz Svilajnca, usvojila Zakon o visokom obrazovanju koji su u tajnosti pisali nepoznati autori.
Očigledno je da sledi repriza žestoke osvete vlasti pobunjenom univerzitetu. Ukoliko im se akademska zajednica ne suprotstavi. I ukoliko im se građani ne suprotstave. Jer, bez slobodnog univerziteta nema ni slobodne države
Sloboda je, za autoritarne režime, uvek subverzivna. Pod izgovorom „depolitizacije“ upravljač univerziteta postala je Vlada. Ona je birala rektore i dekane i postavljala članove Upravnog odbora. Profesore i asistente birao je dekan, za redovne profesore pitao se ministar prosvete. Dekan nije bio dužan da raspiše konkurs za reizbor ili unapređenje ako mu neki profesor nije bio po volji. Svi su morali da potpišu nove ugovore o radu kao pristanak na lojalnost. Epilog: dvesta nastavnika je udaljeno s posla, jedan broj je sam napustio fakultete jer nije prihvatio profesionalno poniženje, a na fakultete je, po novom kriterijumu, primljeno 1.400 nastavnika i saradnika.
I evo nas 27 godina kasnije sa istom temom, istim političkim akterima, na istom zadatku. Vlast traži nove načine da dodatno kazni i disciplinuje fakultete. Vučić se izgleda prisetio mustre iz 1998. kada je bio ministar informisanja i zapretio: „Srušićemo monopol državnih fakulteta, više nikada neće moći da ucenjuju.“ U aprilu ove godine je, tako, Vlada, iznenada, bez javne rasprave, pokušala da proturi predlog zakona o visokom obrazovanju. Ali, otpor naučne zajednice je bio toliki da su morali da ga povuku.
Sledi sada novi pokušaj. Ministarstvo prosvete koje vodi Dejan Vuk Stanković, profesor za čije se akademsko ponašanje vezuju dve afere, dobilo je zadatak da u roku od tri meseca pripremi nacrt novog Zakona o visokom obrazovanju. Toliko im se žuri da rektora Vladana Đokića nisu čak ni obavestili da su ga imenovali u Radnu grupu.
Očigledno je da sledi repriza žestoke osvete vlasti pobunjenom univerzitetu. Posle nekoliko meseci iscrpljivanja prelaze na strategiju totalnog razaranja u godini u kojoj se pomaljaju obrisi raspleta najveće krize u kojoj se ova vlast našla. Ukoliko im se akademska zajednica ne suprotstavi. I ukoliko im se građani ne suprotstave. Jer, bez slobodnog univerziteta nema ni slobodne države.
