Veteran je rata u Bosni, kome se sa 20 godina priključio impulsivno, posle porodične svađe i s rečima da hoće da ide tamo gde je najgore. Poslat je u Sarajevo. Nekoliko trenutaka pošto ga je pogodio sa dva metka, isti snajper je usmrtio dva njegova saborca. To što je preživeo, smatra sagovornik Radara, ima smisla samo ako ostatak svog vremena iskoristi da nekom pomogne, da učini što je dobro i bude pravedan čovek. Zna cenu manipulacija i kako se rat najpre dogodi u jeziku. Tih dana studenti su bili izloženi surovom ratu lažnih predstava o njihovom protestu. Zbog toga, za njega nije bilo drugog izbora nego da bude u Beogradu, uz studente i građane.
„Pred skup 15. marta bilo je dosta dezinformacija da se spremaju incidenti i krvoproliće. Studente su napadali funkcioneri SNS, gaženi su, prebijani palicama. Veterani su zauzeli stav da decu ima ko da brani, i ja sam se tu pronašao. Oprostio sam se od svojih bližnjih i krenuli smo, kao da idemo u bitku u kojoj možemo da poginemo. Svi smo se na neki način zavetovali. Ja sam otišao u crkvu, pomolio se i zahvalio se Bogu. Pošto sam ozbiljno ranjavan i preživeo, imam običaj da makar jednom godišnje odem u crkvu, jer sam zahvalan što sam ostao u životu. I zato sebi kažem: Hej, uradi nešto dobro.“
Na terasi pred javnim servisom, Goran je održao govor koji je niz Takovsku ulicu odjeknuo, pa dalje u celoj Srbiji i izvan njenih granica…
Bio sam dete razvedenih roditelja, majka i ja živeli smo teško i često u nemaštini. Uvek sam bio na margini, povučen. Posle jedne porodične svađe pitao sam gde je najgore i prijavio se kao dobrovoljac
„Govor ispred RTS nije bio planiran, Te reči su nastajale u meni dok sam gledao tu decu i njihovu međusobnu komunikaciju. Kada su deca iz Novog Pazara došla u Niš za Sretenje, pa su im priredili hranu po verskim običajima, odvojene prostore za molitvu ili kada se organizovao skup u Novom Pazaru, pa su ih tamo dočekali kao svoju decu, sa posnim mantijama, koje niko nikada pre toga nije video. Onda slike dva momka sa šajkačom i fesom na glavi, devojčice ogrnute srpskom zastavom. Dok sam sve to gledao, razmišljao sam kako smo mi ratovali sa Bošnjacima i kako smo ih gledali sa predrasudom, a da ova deca danas vide svet drugačije od nas. Došao sam tog jutra umoran i video da su došla deca iz Novog Pazara za Vaskrs u Beograd da zamene ispred RTS one koji slave. Onda sam se pošteno isplakao…“
„Točak zla je pokrenut u Jugoslaviji“
Prvo je hteo, kaže, samo da pozdravi tu decu i da im se zahvali… Da im kaže kakav su oni imali odnos sa pripadnicima muslimanske veroispovesti u Bosni i da želi da se to više nikada ne ponovi u budućnosti.
„Pozdrav selam alejkum nikada ranije nisam koristio, i nisam znao da to znači mir s vama. Nisam znao ni da li će to prisutni prihvatiti na pravi način, ali jesu. Video sam da je deci iz Novog Pazara puno srce, jer smo im priredili što niko nije očekivao. To je jednostavno izašlo iz mene. Hteo sam i da se predstavim, da kažem istinu, da sam ratovao u Bosni, da izgovorim te reči koje imaju svoju težinu, iza kojih stojim.
Napravio sam to kao u nekoj groznici, sa jakom tremom, umom nisam bio spreman za to, ali jesam srcem. Rekao sam nešto što je bilo u meni duboko.“
Govorio je tog dana Goran o medijima i političarima koji su mlade ljude gurali u rat, o mržnji koja ih je zaslepljivala i bezumnim odlukama koje su proizvodile nasilje. A sada govori kako se iz toga izlazi.
„Točak zla je pokrenut u Jugoslaviji i svi mi smo gurnuti u taj rat. Priča o tome ko je prvi počeo, ko je napravio više zločina je takođe deo tog točka zla. Jednako mi je žao svih žrtava. Zločina je bilo na svim stranama, a pitanje je bilo samo ko je u tom trenutku jači…“
Kada govori o svom odrastanju i izborima koje je pravio, sagovornik Radara ističe da je u rat otišao iz revolta prema sopstvenom životu. „Bio sam dete razvedenih roditelja, majka i ja živeli smo teško i često u nemaštini. Uvek sam bio na margini, povučen. Posle jedne porodične svađe pitao sam gde je najgore i prijavio se kao dobrovoljac. Tog dana kada sam ranjen trebalo je da izvlačimo neku tehniku iz kasarni. Kada sam pogođen prvim metkom on je prvo udario u pušku, rasturio drvenu oblogu, i sjurio mi se u nogu. Mislio sam da je neko parče drveta od rukohvata i pokušao sam da stavim zavoj a onda me je drugi metak udario u rame. Rekao sam čoveku pored mene da sam pogođen i da moramo nazad. Dok sam govorio njega je metak pogodio u vrat, umro je preda mnom, a odmah potom još jedan naš vojnik je tako ubijen. Nosio sam bombu, da je aktiviram, da ne budem zarobljen. Sve to vreme dok smo se izvlačili pod vatrom, majka mi je bila pred očima. Kada je pucnjava prestala, imao sam neki osećaj euforije… sećam se da mi je boja trave bila neobično snažna…“
Mnogi se čude veteranima koji podržavaju studente. Sve to je bilo u nama, ali su naša deca ta koja su to iznela na videlo, nismo mi. Pre godinu dana možda ne bih umeo da kažem to što sam rekao, a ne bih ni imao prilike da to učinim
Osvrćući se na dane kada se uputio u rat, sagovornik Radara kaže da je tamo, kao i mnogi drugi, zalutao, jer je otišao sa 20 godina iz bunta, ne iz mržnje.
„Nekad je ratnik imao mnogo jača moralna načela koja su se izgubila u ovim ratovima. Sve je bilo bačeno pod noge. Kada uradiš nešto loše to je bilo forsirano, a ako učiniš dobro, ti si slabić. Verujem da neki tako razumeju i moj govor studentima. Nazovite me kako god hoćete, ali ja ću to da uradim zbog mladih.“
Cena mržnje
Podele i mržnja uvek su deo strategije vlasti. Tako je bilo zamerki i dodavanja reči koje Goran kao ratni veteran nikada nije izgovorio sve da bi ga kompromitovali, predstavili kao nekog pokajnika, nedovoljno velikog Srbina.
„Tu pričam o ovoj našoj srpskoj, tvrdokorno nacionalnoj strani koja je već počela da širi stav da sam ja pripadnik plaćenog nevladinog sektora. Ali, neko je to morao da izgovori. Uvek će biti ekstremista. Sa ekstremnim osećanjima se najlakše manipuliše. Ja sam hteo da se obratim novoj generaciji. Hteo sam da im kažemo koja je cena mržnje, da im pomognemo i da im se sklonimo. Da im dopustimo da izgrade bolje društvo. Da im poručimo – volite se, deco.“
Nažalost, kaže Goran, još ima ljudi koji nisu izašli iz rata. Ali se nada i da oni polako odlaze, jer dolazi generacija koja nosi ljubav a ne rat. Svi njegovi drugovi, pa čak i oni koji su mnogo više krvarili i propatili od njega, podržali su to što je izgovorio.
„Mnogi se čude veteranima koji podržavaju studente. Sve to je bilo u nama, ali su naša deca ta koja su to iznela na videlo, nismo mi. Pre godinu dana možda ne bih umeo da kažem to što sam rekao, a ne bih ni imao prilike da to učinim.“
Veteranska organizacija kojoj danas pripada bila je angažovana i pratila je studente na putu u Kragujevac i Niš, a i pre toga na protestima.
Ja sam hteo da se obratim novoj generaciji. Hteo sam da im kažemo koja je cena mržnje, da im pomognemo i da im se sklonimo. Da im dopustimo da izgrade bolje društvo. Da im poručimo – volite se, deco
„Pošto imam status ratnog vojnog invalida i ranije sam bio aktivan pri organizaciji RVI i pomagao našim saborcima koji su zaista mnogo stradali, izgubili ruke ili noge i bukvalno bili izopšteni. Pokušavali smo da im pomognemo da se vrate u život, organizovali događaje, takmičenja. U našem sastavu ima najviše onih koji su kao vojnici učestvovali u ratu na Kosovu i mnogi od njih su bili na Košarama i odlikovani. Padobranci su opet najvidljiviji, a mi smo bili onako šareni, što se tiče odeće, ali sad smo se malo ustrojili.“
Goranova grupa veterana pomogla je roditeljima sa decom ometenom u razvoju da organizuju svoj skup, pratili su studente u Kruševcu i Kraljevu, a 12. aprila čuvali su fakultete Univerziteta u Beogradu, tokom mitinga Aleksandra Vučića ispred Skupštine Srbije.
Goran Samardžić se trudi da živi pomažući nemoćne. Pre 15 godina pokrenuo je i azil za napuštene pse, u kome je danas smešteno oko 120 životinja.
„Sve je počelo tako što je moja ćerka oduvek volela pse. Onda smo kroz neku građansku inicijativu krenuli sa kampanjama sterilizacije lutalica. Dolazio sam u dodir sa psima koji su bolesni, udareni, polomljeni… Počeo sam da im pomažem i da razmišljamo gde ćemo ih smestiti. Onda sam sve svoje resurse i vreme i novac ulagao da u pojedinim slučajevima pomognem nekom psu. Pojavilo se potom jedno porodično imanje, ušao sam tamo sa psima i počeo sa radom.“
Pomaganje životinjama postala mu je životna svrha. „To nije posao, to je način života. Veliki deo toga je zadovoljstvo koje osetiš kad usrećiš ta bića. Oni zaista vraćaju to…“
Goran Samardžić kaže da veterani nisu slučajno uz studente. Oni su srušili sve zidove koje su vlasti podigle da bi bezbednije vladali. Energija i ljubav koju ti mladi ljudi nose podigla je i njega i njegove saborce ali i mnogo drugih ljudi u Srbiji.
I nema sad nazad, kaže Goran. Svi moraju da ustanu i da podrže tu decu jer oni nose nešto dragoceno, a tako jednostavno, ljubav, solidarnost i zajedništvo koje je ova vlast sistematski gušila i rušila.
