3. maj
Najveće nacionalne žrtve su oni ubijeni u pojam.
Ne smem ni da zamislim šta bi nam se desilo u narednih nekoliko godina da se nisu pojavili studenti da nas trgnu iz našeg sopstvenog živog blata u koje smo, pedalj po pedalj, tonuli iz godine u godinu. Postali smo omamljeni, drogirani narod, nesposoban da se organizuje ni u kućni savet, kamoli opozicioni front.
Ali, odluke tek predstoje. Ulična energija je samo početak i neće izaći na dobro ako se ne pretvori u koncentrisanu političku akciju, sa predloženim izborima kao prvim, ali važnim, korakom.
Podsetila me je na to (opet) jedna od boljih knjiga o današnjem stanju, Hegemonija danas, Džeremija Gilberta i Aleksa Vilijamsa (mislim da nije prevedena kod nas, a svesrdno preporučujem), u kojoj se seciraju priroda i razlozi neoliberalne hegemonije, a i moći uopšte. Knjiga je jednostavno neka vrsta filozofije političke i društvene moći, odgovor na pitanje kako je došlo do toga da je neoliberalizam postao dominantna paradigma kapitalizma i šta uraditi po tom pitanju.
Jedna od teza koja je važna i za nas i za studentske proteste je ova: „Moć je sposobnost da se utiče. Iz te perspektive, politika je samo upotreba moći i ništa više. Politika je pre svega praktičan posao konstrukcije, transformacije i dovođenja u pitanje sistema moći… Moć se može meriti u odnosu na procese očuvanja postojećeg stanja (stazisa) i promene; čiji se interesi poštuju u ovim procesima i čije se namere ostvaruju? Ko dobija svet oko sebe kakav želi…? Politička hegemonija je sposobnost da se društvene promene organizuju tako da služe interesima specifičnih društvenih grupa. Najbolje se razume kao forma dominacije u kojoj specifične grupe stiču sposobnost da određuju opšti pravac ‘putovanja’ jedne društvene formacije.“
Kakvo novo društvo želimo? Nova „narodna“ politička hegemonija kod nas treba da ima za cilj ostvarivanje interesa građana, ne samo elite, institucija, ne samovolje, onih koji žive od svog rada, ne od korupcije ili rentijerstva
Studentski protest je možda početak naše nove društvene ontologije: kakvo novo društvo želimo? Nova „narodna“ politička hegemonija kod nas treba da ima za cilj ostvarivanje interesa građana, ne samo elite, institucija, ne samovolje, onih koji žive od svog rada, ne od korupcije ili rentijerstva… „Opšti pravac putovanja“ za nas znači egalitarniju, socijalnu, modernu i liberalnu demokratiju. Za to se bori protest i svi koji ga podržavaju, ako ga podržavaju iskreno, a ne samo kao zgodan tenk za probijanje ulaza za sopstvene, drugačije, ideološke pozicije.
Drugim rečima, ili će protest i sve progresivne snage uz njega definisati taj „pravac putovanja“, ili će neko drugi to uraditi umesto nas. A ta druga destinacija verovatno neće biti ista, karta do tamo će biti vrlo skupa, a vožnja verovatno vrlo neprijatna. A postoji i šansa da završimo u jarku…
Kao što već rekoh više puta, mrak voli vakuum, vakuum priziva mrak.
9. maj
Moja teza da mi Alana Forda živimo i da kod nas nadrealna farsa nije umetnička fantazija nego dokumentarni život, potvrđuje se i ovih dana.
Srpski predsednik pokušava da se ušunja na Trampov „fandreizer“ na Floridi pod lažnim imenom, podmićivanjem anonimnog posrednika… onda, osramoćen, pobegne nazad u Srbiju pod izgovorom zdravstvenih problema.
Na Putinovoj proslavi pobede nad (starim) fašizmom, isti predsednik je smešten u pozadinu scene, van fokusa, na jednu od retkih stolica koja ispred sebe nema stočić s osveženjima. Impozantna, ali usamljena figura, na poklonjenju još jednom modernom diktatoru…
Istim povodom, na svečanoj vojnoj paradi, njegov bliski saradnik i nekadašnji šef bezbednosne službe slika se sa gomilom ordenja ruskog porekla, iako nikada nije bio ni u kakvom ratu, niti je služio vojsku! Izgleda da je jedino služio Rusiji…
Da ih nema, Nušić bi ih verovatno izmislio za neku svoju satire – možda ,Nesumnjiva Bezličnost?
10. maj
Srbija ima političke zatvorenike.
Komunistička Jugoslavija je imala ‘verbalni delikt’, drugim rečima, išlo se u zatvor za drugačije mišljenje. Današnja vlast koja toliko mrzi komunizam ne mrzi i njegove metode. Ljudi se zatvaraju za drugačije mišljenje.
Šestoro mladih aktivista je i dalje u pritvoru, koji im je nedavno produžen. Sve to na bazi materijala dobijenog prisluškivanjem. Profesorka Marija Vasić, jedna od pritvorenih, je stupila u štrajk glađu i žeđu. Njeni učenici su je javno podržali. Suđenja nema, ni presude, samo zadržavanja do daljnjeg… Sila bez odgovornosti.
Režim više niti skriva niti želi da brani svoju represivnu prirodu. Skače iz jedne komplikacije u drugu, polako kopajući sebi sve dublju rupu. Studenti i narod imaju sada i jedan vrlo kratkoročni i fokusirani cilj: osloboditi aktiviste. Hoće li se skupiti narod ispred zatvora u kome su, hoće li se oglasiti Evropa? Ista pitanja, samo nove situacije…
Nemam ni trunke simpatije za takve; to je taksa na poltronstvo i oportunizam: topovsko meso u političkim igrama režima na svom zalasku, u sutonu, za koji još ne znamo da li će biti romantičan ili samo krvav
A u samoj vladajućoj partiji, žrtvenih jaganjaca je više nego u pečenjarama u Mačkatu. Nedavno hapšenje v.d. direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture za koga se tvrdi da je falsifikovao dokumentaciju na bazi koje je zgrada Generalštaba poklonjena Trampovom sinu – kao da je dotični to mogao da uradi sam, bez naredbe s vrha – govori da svako ko je u orbiti vlasti sada mora da zna da niko nije više siguran i da, ako odluče da i dalje budu uz vlast, sekira vrlo brzo, iz potpuno neobjašnjivih dnevno-političkih razloga, može da padne i na njih. Nemam ni trunke simpatije za takve; to je taksa na poltronstvo i oportunizam: topovsko meso u političkim igrama režima na svom zalasku, u sutonu, za koji još ne znamo da li će biti romantičan ili samo krvav…
11. maj
Inženjer Zoran Đajić, i sam na mnoge načine lice protesta i važan svedok dešavanja oko pada nadstrešnice, ispričao je u jednom nedavnom razgovoru priču koja je vrlo simbolična i što se tiče principa za organizaciju našeg novog društva i kao pokazatelj koliko smo mentalno i moralno upropašćeni decenijama korupcije.
Đajić je, nesumnjivo, postao javna ličnost. Ljudi ga ne samo prepoznaju po rokerskoj frizuri, već i kao moralni uzor. Tako je nedavno ušao i u bolnicu, kao građanin s potrebom. Građani u redu i osoblje su ga prepoznali, i onda… nešto što bismo mogli da nazovemo „srpska priča“: sestre su ga, kao „poznatu ličnost“ pozvale preko reda. Na šta je on, kapa dole, odgovorio da će sačekati jer se upravo protiv toga bori: protiv privilegija svih vrsta, i protiv automatskog podrazumevanja privilegija.
Kao što sam mnogo puta pomenuo, sistem u koji smo potopljeni je nesvesni trening, dubinsko programiranje uma. Čak i kada mu se opiremo, zbog svojih razloga, on curi u nas neprimetno, često i podmuklo, da bi se manifestovao u našim refleksnim ponašanjima, stavovima, rečima… Svi smo kontaminirani i potreban je veliki stepen somoosvešćenja, individualno i kolektivno, da tu gadost izbacimo iz sebe.
Mala i naoko beznačajna anegdota, ali veliki princip.
12. maj
Sramota me je, strašno me je sramota.
Za Iliju Bašičevića Bosilja nisam nikada čuo dok nisam video izložbu njegovih dela u Galeriji SANU. I priča. Koja priča!
Seljak iz Šida, koji je iz nagona, iz neizdrža, potpuno samouk, počeo da slika u 62. godini života i brzo postao jedno od poznatijih imena moderne umetnosti u Evropi, posebno takozvane marginalne ili „naivne“ – mada ja u njegovim delima ne vidim ništa marginalno niti naivno…
Muž Sofije Loren, Karlo Ponti, dodao mu je na slavu kada je ženi za rođendan kupio tuce Ilijinih slika. U početku, dok nije imao platno, a i kada baš nije mogao da čeka, zgrabio bi prvu knjigu koja mu je bila pod rukom i slikao na njenim koricama. Sve(t) je medij.
Mešavina (za moje oko) Miroa, Klimta i Pikasa, i inspirisan Klimtom dok je u izbeglištvu od ustaša živeo u Beču tokom „drugog“ velikog rata – ali i srpskim i vizantijskim ikonama – počeo je da pozadine natapa zlatnom emulzijom, na kojoj je onda u vrlo živim bojama materijalizovao stilizovane figure, često sa dve glave.
Po zrelosti i sofistikaciji izraza, tu je, na vrhu sa velikima… Boravak na njegovoj izložbi je boravak u onozemaljskom carstvu čiste kreativnosti. Veza između njegove životne priče i zrelosti njegovog izraza je toliko nekongruentna da je za njega vezan i jedan od najčuvenijih skandala u modernoj umetnosti, ne samo kod nas.
U ovoj priči čuči fantastičan roman ili film. Valjda će neko… Meni je i dalje glavobolno koliko mi nismo u stanju da svoje fenomene učinimo opšte poznatima, delom naših svakodnevnih života
Ljubomoran na Ilijinu slavu, a verovatno i besan što Ilijin sin, Mangelos, nije hteo da napiše monografiju o njemu, tadašnji Titov dvorski slikar, Krsto Hegedušić, optužio je Iliju za lažno predstavljanje – da je on samo, što bi rekli danas, „front“, a da je stvarni autor neko drugi. Jer, nemoguće je, jelte, da neuki paor iz Šida može tako da slika…
Ilija je tako postao jedini, koliko se zna, slikar na svetu koji je pred posebnom državnom komisijom morao da slika sliku od početka da bi se uverili da je to zaista njegovih ruku delo. Sliku nije morao ni da završi, bilo je očigledno. Ilija je za tu klevetu tužio Hegedušića, ali ne znam ishod procesa…
U ovoj priči čuči fantastičan roman ili film. Valjda će neko… Meni je i dalje glavobolno koliko mi nismo u stanju da svoje fenomene učinimo opšte poznatima, delom naših svakodnevnih života.
