K2, druga najviša planina Zemlje, poznata je i kao „Divlja planina“. Kumovao joj je Džordž Bel, pripadnik američke ekspedicije koja 1953. nije uspela da stigne do vrha, ali je postala slavna zbog herojskog i neuspešnog pokušaja da spase obolelog člana. „To je divlja planina koja pokušava da vas ubije“, rekao je Bel, a K2 se zaista trudi da opravda nadimak. Do 2021. statistika je na svakih četvoro alpinista koji su uspevali da je osvoje, dodavala jednog koji je u pokušaju poginuo. Čovek, međutim, neprestano napreduje, odnos trijumfalnih i pokojnih penjača na K2 poslednjih godina se popravlja, i taj nam je progres odavno omogućio da jedni po druge budemo daleko veća opasnost od bilo čega što priroda može da ponudi.
Nuklearna jeza
Dok gledamo u mapu, potrebno je da samo malo povučemo prst južno od „Divlje planine“, i dospećemo na takozvanu Liniju kontrole – de facto granicu Pakistana i Indije, dve zemlje zaglavljene u postkolonijalnom sukobu koji traje skoro osamdeset godina. Otkako je Velika Britanija 1947. podelila i otkačila svoj kolonijalni posed – tako vešto da su u podeli stradale stotine hiljada, a razbežalo se deset do dvadeset miliona ljudi – Indija i Pakistan su vodili četiri rata. Prethodne sedmice su bili blizu ivice petog. Cepidlačenje oko toga koliko je blizu bila ta ivica, deluje suvišno u svetlu činjenice da u nuklearnom klubu planete ne postoje dve članice koje imaju gore međusobne odnose, te da je pogled u taj ambis jeziviji od bilo kog pogleda sa K2.
Ako je neko propustio prethodne epizode, podsetimo da je nova runda jeze počela 22. aprila, kada je teroristička grupa, još neidentifikovana, ubila 26 ljudi sa indijske strane granice. Ubicama su na meti bili induski turisti, i Delhi je optužio Islamabad da je izvođač ili barem inspirator terorističkih radova. Posle desetak dana sporadične razmene pešadijske vatre, Indija je u noći između šestog i sedmog maja počela da iz vazduha napada „terorističku infrastrukturu“ na teritoriji suseda, i pakistanski vazdušni utuk je usledio ubrzo. Delovalo je to kao klasična mrtva petlja eskalacije, a onda je, naoko iznebuha, 10. maja Donald Tramp na društvenim mrežama objavio da su se Delhi i Islamabad saglasili oko momentalnog prekida vatre.
Pitanje je da li je primirje sklopila diplomatija „tri tuceta zemalja“ ili su ga sklepale vojske na korak ili dva od opšteg rata.
Nije baš bilo momentalno, i rivali su već istog dana razmenjivali optužbe za kršenje primirja, ali zaključno sa 13. majem, danom kada je ovaj broj Radara otišao u štampu, činilo se da oružje jeste utihnulo. Američki predsednik – koji se takođe može smestiti u alpinističku metaforu, jer je za ljubitelje herojski politički planinar, a ostalima se vere po živcima – uspeo je da pokupi medijsku slavu, no još nije poznato šta se zaista iza kulisa dešavalo. Na početku krize Vašington je, prema frazi koju je upotrebio Bi-Bi-Si, „upečatljivo prao ruke“. Potpredsednik Džejms Dejvid Vens je 9. maja za Foks njuz rekao da se Amerike taj sukob „suštinski ne tiče“, da Vašington ne može da kontroliše Indiju i Pakistan, ali da će pokušati nešto diplomatijom. U tu se diplomatiju, tvrdio je kasnije pakistanski ministar spoljnih poslova Išak Dar, umešalo „tri tuceta zemalja“, uključujući, recimo, i Saudijsku Arabiju i Tursku, ali neki indijski mediji izvestili su da su primirje u konačnici sklepale vojske, ne čak ni vlade, a kamoli regionalne i globalne sile.
Globalne protivteže miru
I to je samo jedan od razloga zbog kog primirje deluje krhko. Moglo bi se reći i da Vašington suštinski ne zna šta da čini u tom delu sveta. Početno pranje ruku ne iznenađuje uzimajući u obzir da su oba rivala američki saveznici. Džavaharlal Nehru je davna prošlost, i Indija još od devedesetih gaji bliske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama. Zemljom već jedanaest godina upravlja premijer Narendra Modi, čelnik neoliberalne i nacionalističke Indijske narodne partije (BJP), idealan partner Donalda Trampa, sa kojim se ove godine već sastajao kako bi učvrstili bezbednosno partnerstvo.
„Prema Beloj kući ta vojna saradnja počiva na ’sve dubljem poklapanju američkih i indijskih strateških interesa‘, što je eufemizam za američku strategiju zaustavljanja Kine, kojoj bi Indija trebalo da bude regionalna protivteža“, zapisao je pakistanski istoričar i političar Amar Ali Džan za njujorški magazin Jakobinac.
Pakistan je pak odavno u američkom taboru. Vojne paktove sa SAD je sklapao još pedesetih, i njegov geografski položaj činio ga je važnom ispostavom Zapada u Hladnom ratu. No kako primećuje Amar Ali Džan, Islamabad je tek nekoliko godina nakon sporazuma sa Vašingtonom uspostavio i dobre odnose sa Pekingom, upravo zato što ga posmatra kao kontrateg Delhiju. Pakistanu donedavno nije bio problem da bude dobar i sa SAD i sa Kinom, ali ta je politička strategija sve klimavija, jer konfrontacija te dve zemlje sve očiglednije definiše međunarodne odnose.
„Aktuelni sukob Pakistana i Indije postao je i pozornica tehnološke bitke. Jedan primer je to što se indijsko vazduhoplovstvo u napadu služilo francuskim rafalima. Pakistan je uzvratio kineskim lovcima J-10“, dodaje Džan.
Kašmirci između dve vatre
To što su Pakistanci po svoj prilici u vazdušnim borbama oborili nekoliko indijskih aviona, a među njima verovatno i poneki rafal, ozbiljno je potreslo globalnu vojnu industriju, pa stoga i politiku. Nakon decenija pošalica na tu temu, čini se da kineska tehnologija ipak nije za zezanje, kao što za zezanje nije bilo kakav spor između dve nuklearne sile. A neposredni predmet tog spora maltene je zakopan ispod sopstvenih globalnih posledica. Tri od četiri rata Indija i Pakistan su vodili zbog Kašmira. Tu geografsku celinu, podeljenu onom „Linijom kontrole“, čini pet oblasti. Tri su sa indijske, dve sa pakistanske strane de facto granice.
„Svaki od tih regiona ima svoj jezik i svoju kulturu, ali žitelji Kašmira imaju prepoznatljiv etnički identitet“, rekao je pre desetak godina profesor političkih nauka i međunarodnih odnosa Farhan Čak, jedan od šefova nevladine organizacije „Kašmir civitas“.
Modi je u prvom obraćanju javnosti nakon primirja rekao da je njegova država „samo pauzirala“ vojne akcije. Pauzu su obe strane iskoristile da proglase pobedu.
To što je Čak zapisao pre desetak godina, jednako važi danas i jednako je nevažno, jer snažne želje za nezavisnošću koje gaje Kašmirci, niko ne zarezuje. Tokom one podele kolonijalne zaostavštine, Kašmiru je dopušteno da bira hoće li biti deo Indije ili Pakistana. Iako je ta teritorija i tada i danas bila velikom većinom muslimanska, lokalni maharadža je rešio da pristupi Indiji u zamenu za pomoć u unutrašnjim sukobima. Izbio je prvi indijsko-pakistanski rat, i Ujedinjene nacije su predložile plebiscit. Delhi i Islamabad nisu se usaglasili oko demilitarizacije koja je trebalo da prethodi plebiscitu, i tadašnja linija fronta postala je de facto granica koja Kašmir deli i danas. Indija je pod vladom Narendre Modija 2019. ukinula autonomiju delu Kašmira koji kontroliše, no život Kašmiraca sa obe strane granice ni pre toga nije bio za zavist, a danas je još manje. Modi je u prvom obraćanju javnosti nakon primirja rekao da je njegova država „samo pauzirala“ vojne akcije. Pauzu su obe strane iskoristile da proglase pobedu. Popeti se na K2 jedan je od najopasnijih zamislivih ljudskih poduhvata, ali i to deluje kao prijatna šetnjica u poređenju sa političkim liticama uz koje se žitelji tog komada sveta svakodnevno veru.
