Za dvadeset godina uradio je više od 40 predstava i priznaje da nije svima zadovoljan. Za njih je dobio tridesetak nagrada – dve Sterijine, dva Ardaliona, Gran pri Bitefa Mira Trailović, Bojan Stupica, Muci Draškić… Pamti se njegova antologijska Elijahova stolica po istoimenom romanu Igora Štiksa sa kojom je pobedio na 45. Bitefu. Rekao je tada: „Gran pri Mira Trailović je moj Vimbldon!“ Od tada je prošlo gotovo četrnaest godina, a on je nastavio da pobeđuje. Diplomirao je u klasi Bore Draškovića na novosadskoj Akademiji umetnosti gde predaje režiju i glumu. Poslednjih pet meseci je uz svoje studente u blokadi.
Ovih dana očekuje se nova premijera u Ateljeu 212. Reč je o još jednoj njegovoj autorskoj predstavi na koje smo navikli poslednjih godina. Ovog puta pod naslovom Moje pozorište, o čemu za Radar kaže:
„Umetniku koji se bavi pozorištem, pozorište je kao životni partner od kojeg je nemoguće razvesti se, nikada mu nisi dovoljno dobar, uvijek mu je neko drugi zanimljiviji, a ti nikada nisi u centru pažnje i nikada dovoljno pažen i mažen. I nikada ga ne možeš osvojiti. Tokom godina i iskustva, uviđam koliko je taj odnos buran, pun neispunjenih očekivanja, osećanja neostvarenosti, nepravde…Koliko god da si ponešto dobro uradio u pozorištu, posle nekog vremena ti se čini da ništa nisi uradio, da ti život klizi kroz prste a nikako da ti se dese neke važne stvari, vrijeme prolazi a tvoj pravi kreativni život nikako da počne. U iščekivanju tog pravog života, odvija se život koji živimo. I ja u predstavi pokušavam da se poigram sa tim očekivanjima.
Šta su ti vaši događaji, ta sećanja u ovoj predstavi?
Mahom su to trenuci slabosti, neprijatnosti, stida, ranjivosti. Prva jedinica u školi, prvo razočaranje u neku muzičku zvijezdu na nekom koncertu, bratovljev odlazak u vojsku, strahovi. Djetinjstvo i odrastanje su obično ispunjeni strahovima … uglavnom su to neke opšte stanice u životu, u razvoju, ali za dijete su veoma dramatične.. To je kao da uzmeš neku malu kameru pa kreneš po sebi, po duši, po svijesti ili po nesvjesnom i nailaziš na sjećanja. Ali kada ga uveličaš to postaje jedan svijet dramatični, opasni… Kad je čovek mali, sve oko njega djeluje kao prijetnja i opasnost. On ne primjećuje da je zapravo u toplom gnijezdu i da su oko njega ljudi koji ga vole i okružuju pažnjom i brigom. A da bi shvatio tu ljubav i pažnju, treba da sazri. Ljubav traži zrelost da bi se prepoznala. Ima u komadu scena kada stariji brat kinji mlađeg. Oni su neprijatelji sve dok stariji ne ode u vojsku. Mlađi na ispraćaju grca u suzama i čini mu se da neće moći da preživi bratovljev odlazak u vojsku. Oseća kako ne može da živi bez tog brata. To su tako tipične i trivijalne stvari, ali opet tako nježne i dramatične i potresne. Ti doživljaji su nam, rekao bih, formirali karaktere.
U Crnoj Gori ste počeli sa autorskim projektima u vremenu kada je tamošnje društvo počelo da dobija oblike kvaziliberalnog uređenja, i nastavili ste do danas.
Prije 12-13 godina, kada je krenulo otvaranje Crne Gore i njena ekspanzija prema svijetu, da ulazi veliki kapital i da se ljudi bogate, društvo je počelo da se mijenja iz patrijarhalnog u neko čudno društvo. Tada smo u Crnogorskom narodnom pozorištu napravili predstavu Očevi su grad(ili). Bilo je to vrijeme kada su ljudi besomučno prodavali zemlju, bogatili se, a onda nisu znali šta će sa tim parama. Porodična nasleđa su nestajala u kockarnicama, kladionicama… Od tada je besomučno porasla i upotreba kokaina. Sve je to bio motiv za jednu predstavu.
Meni je profesor bio Boro Drašković. I mislim da to sve govori. Rekao je da neće više da pravi predstave koje će da idu na lomače, da neće svoju profesiju da dovodi u pitanje niti svoj dar da baca pred svinje. To je škola koju smo mi učili
Posle nekoliko godina radili ste predstavu Čuvari tvog poštenja.
Tema predstave je bio lažni patriotizam, lažna elita, nemoral, neosjetljivost. Poslednji, treći autorski projekat koji sam radio u CNP-u zove se Naličje. Pokušao sam da uhvatim jednu sliku društva kojim vlada kokainski lanac. Mi glasamo na izborima, mijenjamo, bavimo se ekologijom imamo iluziju da nešto postižemo. A ne vidimo da sve te naše odluke usmjeravaju narko-bosovi i da je iza svega kokainski lanac koji počinje negdje, npr. u Ekvadoru. Čini mi se sada da sve te tri predstave govore o istom.
Šta je vama Crna Gora? Tamo ste rođeni, odrasli, učili, u Novom Sadu studirali, radite kao profesor, u Beogradu živite…
I dalje mi je jedna noga u Crnoj Gori a druga ovdje. I tako će, valjda, uvijek biti. Nikada neću moći negdje da kažem da mi je kuća samo tamo a da nije i u Crnoj Gori.
Kada u Crnoj Gori radite ovakve teme, niko vas ne proziva zbog toga što ih smeštate u Crnu Goru, a ne u Srbiju ili negde drugde?
Ne. Ja te priče ne smještam, one jednostavno dolaze iz Crne Gore, one su autohtone. Na dan premijere predstave Naličje, desilo se dvostruko ubistvo na ulazu u Podgoricu. Ja sam tog popodneva iz Budve i krenuo u Podgoricu na svoju premijeru. I umalo da ne stignem na nju. Kao da je predstava nastavila da teče u životu. Ali i jeste. Nastavila je.
Šta je Srbiji postalo autohtono poslednjih godina?
Deset godina posle pada Miloševića i posle otvaranja zemlje prema svijetu, ako se to tako može reći, u Ateljeu 212 sam radio predstavu Čekaonica koja govori o tranziciji u Srbiji, o dolasku stranih firmi koje uvode nova pravila, a time i mijenjaju živote ljudi, porodica…
Radio sam potom predstavu Peti park o čuvenom parkiću na Zvezdari kada je krenula ekspanzija gradnje u Beogradu, a zapravo je to bila predstava o buntu koji je ujedinio ljude da sačuvaju zelenu površinu tamo gde žive. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu sam radio Lorencačo, predstavu koja govori o hobotnici nemorala, korupcije, bluda, koja je zavladala, o društvu koje je duboko ogrezlo u kriminal. O opoziciji koja ne može da se konsoliduje, da se poveže, ne može da povjeruje u samu sebe. I sve do ove poslednje predstave u JDP-u Mihael Kolhas, koja govori o vapaju čovjeka za pravdom. O pokušaju da dokaže da mu je nanesena nepravda naočigled cijelog svijeta. Nepravda koja je svima jasna. Samo je problem što plemić koji je nanio nepravdu Kolhasu, ima rođake. Svuda. I ne može mu se ništa. Za njega zakoni ne važe.
Katedre prate vreme, traže odgovore na nove forme. Kao što su ovi protesti došli kao neka prirodna reakcija studenata, tako se prirodno stvaraju neki novi odnosi, pa i odnos profesor – student. Dobro je da je taj odnos živ i da se menja
Nalik borbi koju vaši studenti vode poslednjih meseci. Šta rade, viđate li se sa njima?
Naravno da se viđamo. Rade što i poslednjih pet meseci, dežuraju na fakultetu, organizuju se, trude se da odole umoru, iskušenjima, naporu, da izdrže, nalaze načina da se povežu i zajedno izdrže. Bez ijednog balona vode koji bi im sada neko doneo, kako je to bivalo ranijih meseci.
Ti mladi ljudi su počeli da sanjaju o nekom sistemu koji će da funkcioniše po zakonu, i o pravednom društvu u kome će institucija i sistem moći da zauzdaju vođu, bilo da je predsednik ili premijer. Da mu se stane na put kada izgubi kompas. Kao što se dešava kod nas. I sada i uvijek. O društvu koje neće prepoznavati „rođake“ i „kumove“, niti će zatvarati oči pred nepravdom. A stranačkim ulizicama neće biti sve dozvoljeno, da se ponašaju kao vlasnici države, života, svega.
Oni su to postavili kao apsolut i za mene su već pobijedili. Kako god se ovo završilo, oni su generacija koja je provela pet mjeseci sanjajući i boreći se za odgovoran rad institucija, za društvo u kome vladaju zakoni. Sama činjenica što su to postavili kao ideal je od krucijalnog značaja. Oni su nam donijeli neku vrstu društvene katarze, pročišćenja.
Kako ste vi gledali svoje profesore ocenjujući njihov izvanfakultetski angažman?
Meni je profesor bio Boro Drašković. I mislim da to sve govori. Mi smo kao Borini studenti odrastali i rediteljski se razvijali sa aurom profesora koji je branio dostojanstvo profesije do kraja. Rekao je da neće više da pravi predstave koje će da idu na lomače, da neće svoju profesiju da dovodi u pitanje niti svoj dar da baca pred svinje. To je škola koju smo mi učili.
Boro Drašković je kao reditelj stradao 1969. godine zbog svoje predstave Kad su cvetale tikve. Politički progon je 1982. godine doživela i predstava Golubnjača. Mislite li da je danas tako nešto moguće?
Krupni kapital je u savremenom svijetu postao idol i naša riječ ne može uopšte da ga ugrozi. Naše delovanje i naše dejstvo ne dopiru do tih vila, kompanija, penthausa. Automobili su im prebrzi da bi ih zaboljelo nešto što se čuje u pozorištu. Ne može ih ugroziti, njih ništa naše ne boli. Ideologija odavno ne postoji. Postoji samo kapital koji je uzeo stvar u svoje ruke, koji je postao misleće biće. Mi mislimo da neko posjeduje kapital, ali ne, zapravo kapital posjeduje njega i traži mu da ga uvećava, da mu služi. Ti veoma bogati ljudi su sluge svog kapitala.
Sa novim ukidanjima budžeta ne znam koliko ćemo još opstati. Ni kao profesori, ni kao umetnici… Ima mnogo razloga da budem uznemiren. Da ne pominjem ukidanje plata profesorima
U tom sistemu opstaje naša kultura sa svim očekivanjima od države i budžeta, što je u neskladu sa sistemom u kome se traži samo dobit, zarada.
Sa novim ukidanjima budžeta ne znam koliko ćemo još opstati. Ni kao profesori, ni kao umjetnici… Ima mnogo razloga da budem uznemiren. Da ne pominjem ukidanje plata profesorima. Nikada predsednik neće ukinuti plate onim armijama glasača nepotrebno zaposlenim po poštama, vodovodima, distribucijama, koji nemaju ni sto i stolicu na svom poslu. Nego samo donose glasove porodica, a ukućani jadni, sve bi učinili da njihov nesposobni sin/brat/rođak dobije radno mjesto i platu. I daju mu glasove koje ovaj nosi u vladajuću stranku i dobija neko izmišljeno radno mjesto. I onda ti isti kažu za profesore „vi ne radite, pa je i pravedno da ne dobijate platu“. Profesori su stali uz student, uz đake. Neko će reći da pretjerujem sa poređenjem, ali znajte da su i u Kragujevcu 1941. profesori bili uz đake i držali čas pred nišanima.
Preživjećemo mi nekako bez ovih plata. Ali ćemo vam zapamtiti.
Nažalost, za kulturu kao da ne postoji život van budžeta. A kad bi postojao život kulture van budžeta, ne bi trebalo ni razmišljati o budžetu. Ja sam uvek radio u institucijama jer samo u njima imate podršku u smislu logistike. Tu su radionice, inspicijent, sufler, majstor svjetla, majstor tona… Iskreno rečeno, i za ovu predstavu koju sada radim, pitao sam se ne bi li bilo bolje da sam je radio van institucije. Nažalost, vaninstitucionalni okviri kod nas nisu isto što u Sloveniji i Hrvatskoj, na primer.
Ti mladi ljudi su počeli da sanjaju o nekom sistemu koji će da funkcioniše po zakonu, i o pravednom društvu u kome će institucije i sistem moći da zauzdaju vođu, bilo da je predsednik ili premijer. Da mu se stane na put kada izgubi kompas
Vama se politika na čudan način umešala u predstavu Rat i mir koja se sa velikim uspehom igra u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radili ste je u trenutku kada je deo sveta bojkotovao sve rusko u kulturi zbog agresije Rusije na Ukrajinu.
Sa tom predstavom sam imao lepa iskustva, a nisam do kraja vjerovao da ću je napraviti. Ta priča je toliko plemenita, velika. Tada sam shvatio da je Tolstoj pisac neuporediv sa bilo kojim drugim. Za mene je to bilo tako dirljivo i dragoceno putovanje kroz rusku kosmogoniju i filozofiju, kroz traženje smisla i odgovora na pitanja istorije.
A kako se politika umiješala? Rat i mir smo planirali godinama ranije, ali u danima kada smo radili, počeo je rat u Ukrajini. Postavilo se pitanje kako odgovoriti na to, na taj zahtjev koji je došao iznenada. Zahtjev koji je pred nas postavila geopolitička promjena, rat u Ukrajini. Ako uvedem aluzije na to dobiću neke političke poene koji će me potvrditi kao angažovanog reditelja… I odlučio sam da ne pristajem na to. No pasaran!
Zanimljivo je da sam za tu predstavu imao asistenta iz Ukrajine, iz Odese, koji je dobio rezidenciju od Evropske teatarske konvencije i koga smo očekivali da dođe. Počeo je rat, bilo je nemoguće da doputuje, a mi smo ga svakog dana uključivali preko Skajpa da posmatra probe. I on bi svaki put isto govorio: Evo, samo da ovo prođe pa ja dolazim! Nama je bilo jasno da to neće proći, ali njemu nije.
To vam je kao kada ste u protestnoj šetnji, u centru protesta, u centru događaja, i vi jedini ne znate šta se zbiva napred, a šta pozadi. Ti iz centra jedini ne znaš šta se zbiva, a svako pored ekrana ima ukupnu sliku celog protesta i zna više od tebe koji si usred svega.
Bili ste sa svojim studentima kada su 15. marta došli iz Novog Sada u Beograd?
Brinuo sam da im se nešto ne desi. Znam da ne mogu da ih zaštitim, ali moje je da budem tu, sa njima.
Boro Drašković vas je učio, pozivajući se na svog profesora Huga Klajna, da svaki učenik treba da ubije svog profesora. Šta ste vi govorili svojim studentima?
Pokušavam da im stavim do znanja da profesor nije sveznajući, da profesor nema rješenja već ih traži, bori se i izgara dok ih ne nađe. Da je u pozorištu traženje smisla i rješenja.
Oni su generacija koja je provela pet meseci sanjajući i boreći se za odgovoran rad institucija, za društvo u kome vladaju zakoni. Sama činjenica što su to postavili kao ideal je od krucijalnog značaja. Oni su nam doneli neku vrstu društvene katarze, pročišćenja
Znam mnoge koji tvrde da su događaji poslednjih meseci zauvek promenili odnos profesor – student, i da je to najgora posledica studentskih protesta. Jer, zajedništvo koje se uspostavilo između profesora i studenata, navodno onemogućava da se vrati nekadašnji status studenta u klupi i profesora za katedrom.
I ne treba da se vrati. Neka se ne vrati. Vrijeme se mijenja, mijenjaju se pozicije, mijenjaju se koncepti, a mi se držimo koncepata od prije pola vijeka. Moraju se prepoznavati novi koncepti, treba stvari demistifikovati. Ne treba da se vratimo na profesore neprikosnovene autoritete kojima ne možete da se približite. U Velikoj Britaniji se ne slavi jubilej katedri, ako neka katedra npr. postoji 50 godina, jer se katedre mijenjaju u skladu sa vremenom, sa tehničkim i drugim dostignućima, sa promjenama u društvu… Katedre prate vrijeme, traže odgovore na nove forme. Kao što su ovi protesti došli kao neka prirodna reakcija studenata, tako se prirodno stvaraju neki novi odnosi, pa i odnos profesor – student. Dobro je da je taj odnos živ i da se mijenja. Neka se mijenja. Živela promena.
Da li su studenti svojim blokadama učinili da podele u društvu budu veće, ili su doprineli da one budu manje?
Rekao bih i jedno i drugo. Mislim da je dobro što su se desile i podjele i zbližavanja. Da se odvoji žito od kukolja. Imate onaj lažni narativ o tome kako su i jedni i drugi naši. Čekajte, jedni su oni koji su nam zauzeli zemlju, okupirali institucije, kriminalizovali društvo, prisvojili resurse i ponašaju se bahato, za njih zakoni ne važe. Tek ponekad neko bude priveden zbog neke sitne korupcije, ali vidjeli smo nedavno da ga i puste poslije mjesec dana. Na drugoj strani su oni koji žele promjenu, pravdu, red, sistem i bune se. Kako onda mogu i jedni i drugi da budu naši?! Oni koji su nam sve ovo napravili nisu patriote, niti vole ovu zemlju. Niti su naši!
A ovi mladi ljudi su jednostavno uzeli gumicu i obrisali sve podele koje ovde traju decenijama, sve traume što se ovde genetski prenose.
