Primorati Trampa da opet prvi trepne

Iz carinskog haosa koji je izazvao Donald Tramp mogu se izvući neke važne pouke kako o američkoj ekonomiji, tako i o samom Trampu. Ukoliko te pouke slede pri formulisanju vlastitih odgovora na američke carine, druge zemlje biće u stanju da dramatično potkopaju Trampov kapacitet za siledžijsko ponašanje i iznudu.

Jedna takva pouka jeste da je američka ekonomija krhkija nego što bi se očekivalo, i to usled snažne povezanosti realnog sektora i finansijskih tržišta. Strah od nadolazećih nevolja u trgovinskom i proizvodnom sektoru brzo se prelio na tržišta obveznicama i drugim hartijama od vrednosti, te valutna tržišta. Centralna slabost američkog finansijskog sistema leži u tome što veliki pad na robnim berzama visoko zadužene i najvećim delom neregulisane hedž fondove može da natera na frenetični juriš na likvidnost, što vodi masovnoj i bagatelnoj rasprodaji imovine, posebno državnih obveznica. Taj potencijal za zapadanje u paniku jeste ono što američku ekonomiju čini ranjivijom od drugih.

Druga pouka je da se iza Trampovog bombastičnog nastupa krije fundamentalna slabost. Čim su novouvedene američke carine zapretile poslovnim interesima njegovih prijatelja milijardera, odmah je ustuknuo.

Ukoliko druge zemlje ne budu sarađivale na suprotstavljanju američkim carinama, Trampu će u ruke staviti motku kojom će ih tući. Zašto bi zemlji na koju otpada 15 odsto globalne trgovine bilo dopušteno da prinudom na potčinjavanje natera one koji čine preostalih 85 odsto

Sada se postavlja pitanje kako da druge zemlje eksploatišu ove dve slabosti. Odgovor svakako nije da svoje predstavnike u Vašington šalju s kapom u ruci – kao što je to navodno već učinilo nekih 75 država. To ne samo da je ponižavajuće, nego nije ni svrsishodno, jer podstiče Trampov doživljaj vlastite moći i dopušta mu da pojedinačne zemlje okreće jedne protiv drugih. Osim toga, kad nanjuši slabost, Tramp obično svakom dogovoru doda neke po drugu stranu problematične uslove. Još gore od toga, takvi dogovori ne vrede ni koliko papir na kome su sročeni.

Privremeno zatišje 

Američki i kineski zvaničnici su na pregovorima u Švajcarskoj postigli dogovor kojim se na rok od 90 dana suspenduju ekstremno visoke carine koje su jedna drugoj uvele, što treba da im omogući mirniji nastavak pregovora o rešavanju trgovinskih sporova. SAD će tako sa 145 odsto carine na kinesku robu sniziti na 30 odsto, a Kina na američku sa 125 na 10 odsto. 
Berze širom sveta su nakon tog saopštenja naglo porasle nakon što je prethodno trgovinski rat koji je inicirala administracija predsednika Donalda Trampa doveo do potresa na svetskom tržištu. Trgovinska razmena između SAD i Kine prošle godine iznosila je preko 660 milijardi dolara. 

Daleko bolja strategija jeste staviti američku ekonomiju pod maksimalan pritisak, što će onda vidljivim učiniti njene sistemske slabosti, isprepadati Trampove prijatelje milijardere i na kraju ga naterati da (ponovo) trepne. Ovo se može postići odbijanjem bilo kakvih pregovora i pribegavanjem proporcionalnih uzvratnih mera. Ukoliko dovoljan broj država usvoji takav pristup, Amerika će se naći u izolaciji. Budući da na SAD otpada samo 15 odsto svetske trgovine, oni koji čine preostalih 85 procenata mogu samo da budu na dobitku ako koordiniraju svoje odgovore na poteze američke administracije.

Neki ekonomisti dovode u pitanje mudrost odmazde. Standardni argument zagovornika slobodne trgovine je da, budući da carine nanose štetu onoj zemlji koja ih uvodi, druge ne treba da je slede na tom putu ka samopovređivanju. Ali ovaj argument ne uzima u obzir političku ekonomiju odmazde u vidu uzvratnih carina. Namećući recipročne carine na američku robu, druge zemlje u stanju su da naude američkom izvoznom sektoru, i tako potpomognu formiranje domaćeg lobija koji bi se zalagao za to da Vašington odustane od agresivnog nastupa.

Ispravan odgovor drugih država svakako nije da svoje predstavnike u Vašington šalju s kapom u ruci. To ne samo da je ponižavajuće, nego nije ni svrsishodno, jer podstiče Trampov doživljaj vlastite moći i navodi ga da nameće dodatne uslove

Jedna verzija ovog političko-ekonomskog argumenta u značajnoj meri je bila zastupljena u sukcesivnim trgovinskim pregovorima vođenim tokom čitavog posleratnog perioda. Pregovarajući o snižavanju carina, zemlje koriste argument reciprociteta: smanjićemo naše carine ukoliko i drugi okupljeni za stolom učine to isto. Takvim postupanjem kreira se domaći izvoznički lobi koji preferira snižavanje carina i doprinosi prevazilaženju otpora koji tome pružaju zagovornici supstituisanja uvoza. Ovaj pristup bio je visoko efikasan u snižavanju carinskih stopa širom sveta, pa nema nikakvog razloga da se podjednako efikasnim ne pokaže i danas.

Politika zajedničkih uzvratnih kontramera stvorila bi maksimalan pritisak na strateške izvozno orijentisane sektore poput visoke tehnologije i industrije digitalnih usluga, čime bi se povećala verovatnoća da se unutar SAD stvori otpor Trampovoj carinskoj politici. Time bi takođe maksimalno bila uvećana i šteta koja bi bila naneta američkom proizvodnom i trgovinskom sektoru, što bi onda uzdrmalo finansijska tržišta – a upravo to je bio ključni faktor koji je Trampa prvi put naterao da trepne.

Naravno, jedno je formulisati principijelni argument u prilog tome zbog čega treba uzvratiti kontramerama, a nešto sasvim drugo takav odgovor organizovati. Tu postoji klasičan problem kolektivnog nastupa, jer je malo zemalja voljnih da prve kukuriknu i time sebi na vrat natovare oštre kaznene američke mere. Ali onog trena kad se oko ove ideje okupi dovoljan broj zemalja, sposobnost Trampove administracije da takve kazne deli nestaje. Na kraju krajeva, troškovi koje bi SAD morale da apsorbuju kako bi kaznile sve ostale bili bi toliki da ih ne bi bilo moguće podneti.

Politika zajedničkih uzvratnih kontramera stvorila bi maksimalan pritisak na strateške izvozno orijentisane sektore poput visoke tehnologije i industrije digitalnih usluga, čime bi se povećala verovatnoća da se unutar SAD stvori otpor Trampovoj carinskoj politici

U protivnom, ukoliko druge zemlje ne uspeju da uspostave saradnju na ovom planu, faktički će Trampu u ruke staviti motku kojom će ih tući. Zašto bi zemlji na koju otpada 15 odsto globalne trgovine bilo dopušteno da prinudom na potčinjavanje natera one koji čine preostalih 85 odsto?

Da bi se taj problem kolektivnog nastupa rešio potrebno nam je političko liderstvo. Recipročnim carinama na američku robu Kina već pokazuje kojim bi putem trebalo krenuti. Ukoliko bi joj se pridružila Evropska unija, to bi značilo da su na okupu već dve ekonomske sile dovoljno velike da Americi nanose značajnu štetu, a to bi onda i za druge bilo podsticaj da se pridruže toj koaliciji. Na taj način bi Trampova administracija bila dodatno izolovana, šteta koja se nanosi američkoj ekonomiji maksimalizovana, a šteta koju američke carine nanose ostatku sveta minimalizovana. Tada bi Tramp ponovo trepnuo.

Copyright: Project Syndicate, 2025.