Nije albanska izborna komisija bila naročito ažurna po okončanju parlamentarnih izbora; nakon zatvaranja birališta u elektronskim medijima iz nekog razloga nije bilo čak ni uobičajenih procena na osnovu izlaznih anketa, pa je nad ishodom glasanja nekoliko sati lebdela neizvesnost. Ali narednog dana nije prošlo mnogo pre nego što je i na osnovu nepotpunih rezultata postalo jasno: Socijalistička partija (PS) premijera Edija Rame, na vlasti neprekidno od 2013, ne samo da je izborila četvrti uzastopni mandat, nego će u 140-članom parlamentu imati i natpolovičnu većinu, s više od 80 poslanika.
To je, kako god da se okrene, istorijski uspeh koji će usput Ramu u nekom trenutku učiniti albanskim liderom s najdužim stažom posle Envera Hodže (pu-pu-pu…); ali i uspeh u kome ima nečeg politički perverznog. Jer, u zemlji u kojoj najveće poverenje građana uživa telo pod nazivom Specijalna struktura za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala (SPAK) – a uživa ga jer se pokazalo voljnim i sposobnim da, kako konstatuje politički analitičar Agon Maljići, radi na „iskorenjivanju kulture nekažnjivosti koja političku klasu prožima još od pada komunizma“ – trijumf je ostvarila ista ona vladajuća garnitura koju ne samo oponenti, nego i neutralni posmatrači godinama sumnjiče za duboku upletenost upravo u takva nedela. Delom verovatno i zato što ni glavna i praktično jedina relevantna opoziciona snaga, Demokratska partija (PD) Saljija Beriše – kojoj je na kraju pripalo pedesetak mandata – ne važi za pošteniju. (Da, tog Beriše, sada gotovo 81-godišnjaka: nekadašnji predsednik i premijer kome je odavno istekao politički rok važenja na ovim izborima predvodio je stranku iz koje je 2021. bio izbačen, da bi je već 2022. ponovo preuzeo.)
Ramina hiperoptimistična mantra o ulasku u EU 2030. je biračima evidentno daleko privlačnija od Berišinog trampovskog zaokreta i zaricanja da će Albaniju učiniti velikom
Formiran 2019, SPAK je reputaciju izgradio vođenjem antikorupcionaških istraga protiv visokih zvaničnika bez obaziranja na njihovu partijsku pripadnost, što potvrđuje i letimičan uvod u trenutni status krupnih zverki koje su mu se našle na nišanu. Bivši premijer i predsednik Albanije Iljir Meta, nekad socijalista a sada na čelu Slobodarske partije (PL), u zatvoru je; bivši potpredsednik vlade iz redova PS, Arben Ahmetaj, u bekstvu; gradonačelnik Tirane Erion Veljiaj, još jedan socijalista, u pritvoru. A Beriša – od maja 2021. do pre neki dan, zajedno sa sinom i kćeri na listi lica kojima je zabranjen ulazak u Sjedinjene Države; administracija Donalda Trampa je početkom maja tu meru ukinula – pod istragom. Za koju, predvidljivo, tvrdi da je politički motivisana, te traži da SPAK bude ukinut. Što bi se i očekivalo od nekoga čija je vladavina – pet godina na predsedničkoj, kasnije osam na premijerskoj funkciji – korupcijom bila obeležena u najmanju ruku koliko je to, prema kritičarima aktuelne vlasti, i Ramina era. O političkom i socijalnom haosu u zemlji tokom Berišinog predsednikovanja, u drugoj polovini devedesetih (u jednom periodu se čak strahovalo i od izbijanja građanskog rata) da se ne i govori.
U svakom slučaju, opredeljujući se između dvojice prekaljenih muljatora, generalno snažno proevropski orijentisano biračko telo se – istina, uz mizernu izlaznost od oko 43 odsto (nije pomoglo ni to što je prvi put priliku da glasa imala i velika albanska dijaspora: takvih glasova na kraju nije bilo više od oko 200.000) – većinom opredelilo za onog 20 godina mlađeg i stoga perspektivnijeg. Čija je glavna izborna poruka, pritom, bila upravo hiperoptimistična mantra o ulasku u Evropsku uniju 2030: ta je mantra onima koji su se nekako naterali da izađu na glasanje evidentno daleko privlačnija od Berišinog trampovskog zaokreta i zaricanja da će Albaniju učiniti velikom. (S malim „v“, da nam se neko ne uznemiri.)
SPAK ugled uživa jer se pokazao voljnim i sposobnim da radi na „iskorenjivanju kulture nekažnjivosti koja političku klasu prožima još od pada komunizma“, kaže politički analitičar Agon Maljići
Beriši nije pomoglo ni to što je za dobre pare angažovao i mastermajnda Trampove prošlogodišnje izborne kampanje, Krisa Lačivitu. Nabusiti Amerikanac je, baš onako trampovski, uvrede i insinuacije delio i pre i posle izbora – Evropljani su „glupi“, Rama je „marioneta Džordža Sorosa“ na čelu „narko vlade“… – ali je u onom glavnom, zbog čega je i potegao do Tirane, načisto omanuo, pa sad jedino što može jeste da besni.
Samo da Lačivitin broj ne okrene i neko iz Beograda.
