Dok se u Beogradu nižu radovi na kružnim tokovima i slične intervencije na ulicama za koje ne znamo ni čemu služe, ni koliko koštaju, već jedino da ih je smislio gradonačelnik Aleksandar Šapić (sa izuzetkom građevinsko-šatorske pojave ispred Narodne skupštine koju ni on ne bi umeo da objasni, a ponajmanje ljudi koji u tim šatorima borave), jedan poduhvat jeste ostavio trag na Portalu javnih nabavki. Poslednjeg dana aprila, Grad je sklopio ugovor vredan 228 miliona dinara sa grupom novosadskih preduzeća za „izradu tehničke dokumentacije za izgradnju stambeno-poslovnih objekata na Čukarici“ i tako u tišini oživeo pomalo zaboravljen plan urbanizacije Makiša.
Naime, u jesen 2020. godine, baš kada je postalo jasno da počinje treći talas korona virusa, gradska vlast je predstavila javnosti nameru da iskoristi „deo“ Makiškog polja površine 683 hektara (poređenja radi, cela opština Stari grad se prostire na 540 hektara) za gradnju stanova i komercijalnih sadržaja, na prostoru koji spada u zonu sanitarne zaštite vodoizvorišta, zbog čega je do sada i bio neizgrađen. Naravno, kockanje sa pristupom pijaćoj vodi nije prethodno bilo predmet javne rasprave, pa čak ni predizborno obećanje koje bi se kasnije iskoristilo kao dokaz da je narod baš za to glasao, a kada se stručna javnost pobunila usledilo je ignorisanje, blaćanje i na kraju primena sile.
„Makiško polje, Ekspo i Beograd na vodi primer su legalizovane stihijske urbanizacije. Ovi projekti se realizuju bez adekvatnih analiza i studija, uz prekrajanje zakona, bez adekvatnog uključivanja javnosti i na način koji je zapanjujuće netransparentan“
Ksenija Radovanović
Devet profesora i članova Sekcije za hemiju životne sredine Srpskog hemijskog društva, koji su tražili od gradskih odbornika da odlože usvajanje plana dok se o njemu ne izjasne Rudarsko-geološki, Hemijski i Građevinski fakultet, kao i relevantni instituti, nisu dobili nikakav odgovor. A grupa organizacija civilnog društva je osim iznošenja opravdane bojazni, ukazala i da se masovnom konverzijom poljoprivrednog zemljišta u građevinsko krši zakon. Tako nešto je dozvoljeno radi pošumljavanja ili eksploatacije mineralnih sirovina, ali u drugim slučajevima mora biti utvrđen opšti interes i pribavljena saglasnost Ministarstva poljoprivrede, koja je izostajala. Odgovor vlasti bio je da angažuje i obezbeđenje i policiju na sprečavanju javnosti da prisustvuje „javnoj“ sednici Komisije za planove, a glavni urbanista Marko Stojčić je objasnio da je reč o „politički motivisanim“ organizacijama i da nema govora o uskraćivanju prava na učešće, već da je u pitanju „politički proces kojim se obesmišljava ono što radimo“.
„Pristup pijaćoj vodi je egzistencijalna potreba, a do odluke da potencijalno žrtvujemo budućnost vodosnabdevanja Beograda smo došli na krajnje sporan način. Deo Makiškog polja je ‘oslobođen’ povlačenjem zone sanitarne zaštite izvorišta, na koje je pečat stavio ministar zdravlja uprkos protivljenju članova stručne komisije ministarstva. Konačna implementacija ove odluke omogućena je usvajanjem Plana detaljne regulacije (PDR) koje je sprovedeno na takođe sporan način i van očiju javnosti. Ističući opasnost od širenja korona virusa i ne preduzimajući mere koje bi mogle da spreče širenje virusa a omoguće građanima učešće, Grad je velikom broju građana koji su i u takvim uslovima došli da brane vodoizvorište zabranio prisustvo sednici Komisije. Tako smo umesto ozbiljnih analiza koje bi trebalo da prate odluke o promenama u sistemu vodosnabdevanja, uništavanju rezervi zelenih površina, rešavanju pitanja zadovoljenja potreba stanovnika Beograda za sigurnim i dostupnim krovom nad glavom, dobili još jedan proces koji je podrugljiv prema građanima i obesmišljava već razoren sistem planiranja“, kaže urbanistkinja Ksenija Radovanović iz Nove planske prakse.
Izradu projektne dokumentacije za prva dva stambena bloka, Grad je grupi novosadskih firmi platio 228 miliona dinara, 52 miliona više nego što je mogao da se odlučio za najpovoljniju ponudu na tenderu
Tek iz zapisnika Komisije otkriveno je u čemu navodno leži javni interes izgradnje gotovo 4,5 miliona što stambenih, što poslovnih kvadrata na Makiškom polju – u sprovođenju „jednog od najvažnijih projekata u Republici Srbiji, kao što je izgradnja depoa za metro“. U danu kada je PDR konačno usvojen, istu tezu je iskoristio tadašnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić i rekao da su sve kritike bile laži, iznete u cilju sprečavanja izgradnje metroa. Kao da je zamišljeno da će svih 36.500 novih stanovnika koje Plan predviđa živeti u železničkom depou, a ne u predviđenih 12.600 stanova, broju koji će Beograd na vodi moći da dostigne samo ako se usvoji poslednja verzija njegovih metastaza koja još uvek nije prošla sve procedure. I kao da na zabrinutost za pijaću vodu postoji dostupan bolji odgovor od zvaničnog iz Izveštaja o strateškoj proceni uticaja celog plana na životnu sredinu, u kome je u delu o zagađenju zemljišta i podzemnih voda navedeno kratko: „Strateškom procenom uticaja se ističe da je u ovom delu procene uticaj sagledan kao neizvestan, moguće negativan i sa nepoznatim posledicama.“
Kasnije, možda svestan da je metro na previše dugom štapu (kredit za finansiranje izgradnje famoznog depoa je uzet tek krajem prošle godine), Stojčić je pronašao još javniji interes i izjavio da usvojeno rešenje omogućava izgradnju nekretnina koje bi mogli da priušte i oni sa manjim primanjima. Ali od tada su prošle četiri godine i veoma je neobično da sada kada je Grad platio izradu projektne dokumentacije za prva dva predviđena stambena bloka, tabloidi nisu puni hvalospeva kako vlast samo što nije rešila problem krova nad glavom kategoriji građana koja platežno ne dobacuje do Beograda na vodi. Ili nije, ako se setimo da je za smeštajne kapacitete za učesnike Ekspa 2027 prvo rečeno da će posle izložbe biti dodeljeni ugroženim kategorijama kao i zaposlenim u državnim institucijama sa nerešenim stambenim pitanjem, da bi posle Siniša Mali bio izričit da će te stanove država i izgraditi i prodati na tržištu i tako napuniti budžet.
„Potvrda javnog interesa bi trebalo da se obezbeđuje kroz procedure izrade i donošenja planskih dokumenata na osnovu kojih se kasnije gradi, a koje podrazumevaju odgovorno učešće javnih preduzeća i organizacija, i građana. U tom smislu, a zbog načina na koji se krenulo u projekat, ne postoji mogućnost da urbanizacija Makiša bude u duhu zadovoljenja javnog interesa, čak i da danas osvane neki ukaz o tome da nam svima stanove podele besplatno. Sama odluka da se krene u urbanizaciju toliko je važna da mi se čini kao krajnje manipulativna aktivnost predstavnika vlasti da je ‘ukrašavaju’ izjavama o tome čije će stambene potrebe potencijalno biti rešene takvom izgradnjom. Iako je napredak da se predstavnici vlasti uopšte oglašavaju o stambenoj nepristupačnosti“, kaže Radovanović.
I dodaje: „I Makiško polje i Ekspo i Beograd na vodi predstavljaju primere legalizovane stihijske urbanizacije. Ovi gradski, državni i privatno-javni projekti se realizuju bez adekvatnih analiza i studija, uz prekrajanje zakona po nahođenju i prema potrebama pojedinačnih projekata, bez legitimiteta koji bi im dalo adekvatno uključivanje javnosti, na način koji je zapanjujuće netransparentan i sa razlogom podriva već jako poljuljano poverenje u institucije. Sve što živimo nakon ubistva 16 ljudi padom nadstrešnice Železničke stanice, pokazuje da predstavnici države nemaju sposobnost da prepoznaju neupitan i najviši javni interes, a to je da zaštite živote sopstvenih građana. U ovakvom društvenom trenutku, ne verujem da će vest kako će u delu Makiškog polja biti započeta izgradnja stanova za javne potrebe, ako je to uopšte namera, biti dočekana sa oduševljenjem. Uostalom, kako napreduje prijava za jeftine stanove za studente?“
A ako je postalo kasno za potkupljivanje biračkog tela, nema boljeg trenutka da se zarad još malo profita rasprodaju čak i izvori vode.
