Eh, gde su ona sjajna vremena kad smo privlačili Bugare novogodišnjom rasvetom u avgustu i kada je 90.000 njih dolazilo da se divi jelki od 83.000 evra i ovde ostavljalo basnoslovne pare, a sve omađijani svetlima velegrada?
I ko bi rekao da ćemo za time ikada žaliti? Ali eto, danas kada Bugare možemo da pozovemo samo da gledaju Ćacilend u centru prestonice, prosto malo i žalimo za ingenioznim idejama Gorana Vesića i Siniše Malog kad su žarili i palili prestonicom. E, da, ljudi, gde je Goran Vesić, zna li se šta? Elem, sada da zovemo Bugare da posete Ćacilend, ne znam da li bi baš bilo reprezentativno za nas. Nešto mislim da se zbog njega ne bi cimali ni oni Rumuni, za koje je Informer pisao da dolaze u velikom broju da nas pljačkaju dok smo na protestima, a kamoli Bugari.
Ali ako bismo morali Bugarima ili nekim drugim strancima da Ćacilend prodamo kao atrakciju, šta bi bio taj, kako mi to u Srbiji volimo da kažemo, selling point? Ako im kažemo: „Dođite da vidite studente koji hoće da uče“, morali bismo unapred da imamo spreman i odgovor na pitanje: „A ko im ne da?“ A nemamo ga. Taj odgovor.
Ako bismo pokušali da im Ćacilend prodamo kao okupljalište različitih egzotičnih primeraka našeg vaskolikog građanstva, morali bismo da im objasnimo ko su oni, zašto su tu, da li je to protest, a ako nije protest, šta je, da li je to performans… A ništa od toga ne znamo jer ti egzotični primerci baš i ne žele da pričaju, i ne samo to, umeju da budu i vrlo agresivni ako im se suviše približiš. Jedino znamo da imaju podršku države, da ih čuva policija i da ih povremeno obiđe predsednik države Aleksandar Vučić, koji mu dođe kao neka vrsta ćaci šaptača. Samo on ih razume i samo on ume da im priđe na pravi način, toliko da se čak oslobode i za komunikaciju.
Mogli bismo i da im objasnimo da u Ćacilendu postoji alfa-ćaci, ali to i nije neka egzotika jer u svakom sličnom rezervatu postoji jedna alfa jedinka koja dominira nad ostalima. Mada bi, možda, bilo zanimljivo to što u Ćacilendu alfa-ćaci uopšte nije glavni nego ga samo tako predstavljaju. A kad god progovori, svi se zapitaju: „Au, druže, kakvi li su ostali ako im je ovaj alfa?“
Sa ove vremenske distance prosto malo i žalimo za ingenioznim idejama Gorana Vesića i Siniše Malog, dok su žarili i palili prestonicom. E, da, ljudi, gde je Goran Vesić, zna li se šta
Ono što bi gostima moglo da bude zanimljivo jeste da je Ćacilend zapravo jedan živi organizam i on se čas širi, čas skuplja, čas se premesti na ovu, čas na onu stranu, ali on nikada ne nestaje, uvek je u nekoj meri prisutan. Dakle, ako pričamo naučnim jezikom, u teoriji bi Ćacilend mogao da stigne i do Bugarske, ali u praksi će pre doći do toga da će, poput crne rupe, da implodira sam u sebe pod težinom sopstvenog besmisla.
Na kraju, možda treba primeniti i onu drevnu prodajnu taktiku – ako hoćeš da privučeš mušteriju, daj joj nešto gratis, ionako ćeš to uračunati u krajnju cenu. A šta dati gratis uz Ćacilend? Pa, odgovor se nekako sam nameće. Ko bukira aranžman do kraja maja, gratis će dobiti da ga naši vrhunski stručnjaci jednom upucaju zvučnim topom. Zvučni ili muzički efekat može da bira sam, a znamo da Bugari jako vole Brenu i Cecu, tako da je izbor očigledan, mada se to sigurno ne bi svidelo Jeleni Karleuši.
Da li će sve ovo biti dovoljno da privučemo nove turiste, a turista, kažu, počinje da nam manjka zbog svih dešavanja u proteklom periodu, veliko je pitanje. Ako ništa drugo ne pomogne, pa možda i da po Ćacilendu okačimo one novogodišnje ukrase. I jelku naravno. Nema veze što još nije avgust.
