Pre nešto više od godinu dana, uoči izglasavanja Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN, predsednik Vučić je najavio da će Srbija veoma brzo postati simbol slobode i otpora širom sveta. „Videćete po brojevima o kojima vam govorim kolika snaga otpora će biti naša zemlja. Naravno izgubićemo, ali silina našeg otpora biće toliko velika da će se i silnici i nasilnici tim otporom iznenaditi“, izjavio je Vučić.
Godinu dana kasnije „simbol slobode i otpora širom sveta“ oličen u predsedniku Vučiću prisustvovao je 9. maja vojnoj paradi u Moskvi upriličenoj povodom 80. godišnjice pobede nad nacizmom u Evropi. Samo po sebi prisustvo takvoj manifestaciji ne bi bilo sporno da čitav događaj ne organizuje država koja je izvršila vojnu agresiju na drugu suverenu evropsku državu. Da apsurd bude veći, ta agresija je izvršena pod sličnim izgovorima koje je koristila upravo ona država čiji se vojni krah obeležava u Moskvi 9. maja: navodna zaštita pripadnika sopstvene nacije i istorijsko pravo na okupiranu teritoriju. I tu se apsurdnost ne završava.
Na čelu države koja organizuje vojnu paradu u čast pobede nad nacizmom nalazi se čovek koji je i sam optužen za ratni zločin pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu, čiji je Srbija član. Već samo prisustvo takvom događaju dovoljno govori o prirodi režima koji Vučić predstavlja i njegovom odnosu prema međunarodnom pravu i pravdi, na koji se toliko poziva. Međutim, Vučić je otišao i korak dalje. Tokom svog boravka u Moskvi odlikovao je ruskog patrijarha Kirila, jednog od glavnih ideologa agresije na Ukrajinu, poznatog po izjavama o „svetom ratu“ u Ukrajini i oprostu svih grehova za one koji poginu u tom ratu.
Vučićevo prisustvo događaju u Moskvi ne treba posmatrati kao zaokret u spoljnoj politici Srbije. Uz sporadične simbolične gestove i ustupke Evropskoj uniji i Zapadu, Srbija se suštinski, vrednosno, poslednjih trinaest godina sve više približava Rusiji i Kini
Naravno, predsednik Vučić nije bio usamljen na paradi u Moskvi. Ispunile su se njegove proročanske reči i sa njim su tamo bili mahom svi oni za koje je Srbija postala „simbol slobode i otpora“ u protivljenju Rezoluciji Generalne skupštine UN o Srebrenici. Sve one države kojima su na srcu „mir“, „međunarodna pravda“, „demokratija“ i „ljudska prava“ i koje se, uz par izuzetaka, nalaze u klijentelističkim ili savezničkim odnosima sa Rusijom. U tu grupu Vučić je svojom politikom svrstao i Srbiju, i to ne samo simbolički svojim prisustvom paradi u Moskvi, već i suštinski, sistematskim urušavanjem demokratije i vladavine prava. Zato je sasvim logično da su mu najbliži saveznici i partneri upravo oni državnici koji i sami dele iste vrednosti i od kojih očekuje pomoć u održavanju sopstvene vlasti.
Kurs nepromenjen
Zato Vučićevo prisustvo događaju u Moskvi ne treba posmatrati kao zaokret u spoljnoj politici Srbije. Uz sporadične simbolične gestove i ustupke Evropskoj uniji i Zapadu, Srbija se suštinski, vrednosno, poslednjih trinaest godina sve više približava Rusiji i Kini. Ni prilikom posete Moskvi Vučić nije propustio da građanske i studentske proteste u Srbiji nazove „obojenom revolucijom“ naručenom i finansiranom sa Zapada. Time je nedvosmisleno svrstao Srbiju među ruske diktatorske i kleptokratske satrapije u kojima su se događale obojene revolucije sa osnovnim zahtevom građana za uspostavljanje elementarne demokratije. Uostalom, zar se srpska vlast nije nedavno javno zahvaljivala ruskim i sestrinskim bezbednosnim službama (kineska, beloruska) na pomoći u suzbijanju demokratskih protesta u Srbiji. Da li to znači da te službe nesmetano deluju u Srbiji i prisluškuju ili prate srpske građane? Na kraju, zar nije sam predsednik Vučić pozvao ruski FSB da dođe u Srbiju i napiše mu opravdanje da srpske vlasti nisu koristile sonično oružje protiv sopstvenih građana 15. marta. Naravno, to ne znači da su Srbija i Rusija uvek bile saglasne oko svih pitanja i da povremeno nije bilo većih ili manjih nesuglasica među njima, ali u kriznim situacijama kada je u pitanju očuvanje gole vlasti postoji jasna solidarnost između vladajućih režima u Beogradu i Moskvi.
Kada je reč o odnosima između Evropske unije i Srbije, ostaje da se vidi kakva će biti reakcija Brisela na Vučićevu posetu Moskvi. Zanimljivo je da je Vučić već iz Moskve poručio da očekuje teške posledice, dok ministar spoljnih poslova Đurić misli da neće biti nikakvih sankcija Unije prema Srbiji. I obojica su donekle u pravu. Sankcija najverovatnije neće biti. Evropski put Srbije odavno ne vodi nikuda, tako da tu i nema šta da se zaustavi. Uplata prve rate odobrenih sredstava iz Plana rasta za Zapadni Balkan je već ranije odložena zbog neispunjenih obećanja u pogledu sprovođenja Reformske agende koja, između ostalog, predviđa demokratski i inkluzivni proces izbora novih članova REM-a i sprovođenje preporuka OEBS-a o izbornim uslovima.
Dakle, vreme kada su obećanja i reč predsednika i Vlade Srbije nešto značili je prošlost. To se jasno vidi iz saopštenja Evropske komisije izdatog povodom Vučićeve posete Moskvi, u kojem stoji da „Srbija mora da nas uveri u svoju stratešku orijentaciju ka Evropskoj uniji i pokaže verodostojnu posvećenost evropskim vrednostima“. Ako su u Briselu postojale neke iluzije da se srpske vlasti mogu sitnim političkim ustupcima i finansijskim podsticajima odvojiti od režima u Moskvi, sada takvih iluzija više nema.
Novi izazov za srpske vlasti uslediće veoma brzo, 13. i 14. maja, kada u Luksemburgu bude zasedao Komitet ministara Saveta Evrope. Jedna od tačaka dnevnog reda zasedanja biće osnivanje Specijalnog tribunala za zločin agresije protiv Ukrajine. Specijalni tribunal će biti nadležan da sudi najvišim političkim i vojnim funkcionerima Rusije za zločin agresije, odnosno donošenje odluke o upotrebi vojnih snaga protiv druge države, u suprotnosti sa Poveljom UN. Nema sumnje da će nakon Vučićeve posete Moskvi stav Srbije po ovom pitanju biti predmet pažljivog posmatranja i u Briselu i u Moskvi. Prema tome, prostor za manevrisanje se ubrzano sužava. Posebno ako se ima u vidu da dnevni red zasedanja Komiteta ministara može biti proširen u poslednjem trenutku na neka pitanja koja za sada nisu uvršćena u agendu. Recimo pitanje prijema Kosova u Savet Evrope. Zavisno od stava Srbije prema ruskoj agresiji na Ukrajinu i osnivanju specijalnog tribunala, ovo pitanje bi moglo da bude razmatrano na istom ili prvom sledećem zasedanju Komiteta ministara. To bi mogle biti neke od onih teških posledica o kojima je govorio predsednik Vučić iz Moskve. A upravo je on svojim nepromišljenim odlukama i postupcima doveo Srbiju u tako tešku i komplikovanu situaciju. I to zbog čega. Zbog par fotografija sa Putinom i Sijem zarad spasavanja sopstvene političke karijere.
