Neznanje i glupost obično idu podruku. S njima se u kolo neretko hvataju zloba i nasilnost. Lepo društvo, zar ne?
Naslušasmo se tokom poslednjih decenija salvi besmislica i netačnosti o dve nacionalne ideje koje je, u novokomponovanoj formi, trebalo podmetnuti i u mozak utisnuti ovdašnjoj javnosti. Srpstvo i rusofilstvo. Govorili su profesori, vladike i javne ličnosti. Umetnici, politikolozi, istoričari. Političari najčešće. Svi takozvani. I svi svakojaki.
Otkad se srpstvom ponovo zamahalo, još sedamdesetih godina prošlog veka, ono je bilo zloupotrebljavano. Zloupotrebljavano i krivotvoreno. Od Ćosićevih romana, preko Memoranduma SANU do Miloševićeve ratne politike u krvavom raspadu SFRJ. Do dana današnjeg te su lažne predstave o srpstvu ostale dominantne. Preovlađujuće. Gotovo isključive u svesti nekoliko generacija srpskog naroda. U tom fabrikovanju slike o sopstvenom kolektivnom identitetu učestvovali su mnogi: snimani su filmovi i televizijske serije, pisane kvaziistorijske knjige, pevane pesme, pričane neistinite priče. I uspelo je.
U Srbiji se politički oponenti proganjaju, u Rusiji se ubijaju. U Rusiji jedan čovek vlada četvrt stoleća, uskoro će i u Srbiji. U Rusiji se u zatvor ide za kritiku vlasti, u Srbiji se za isto delo doživljavaju haranga i zlostavljanje. Srbija je na korak od Rusije
Kreirana je jedna nacionalna pararealnost, jedno opšte uverenje, jedna narodna unisonost, u tome šta predstavlja i šta podrazumeva pojam srpstva. Laž do laži. Namerno smišljenih kako bi se kod običnog sveta izazvali određena reakcija i određen stav. Kako bi se stvorilo određeno skupno raspoloženje kojim će vlast manipulisati po svom nahođenju i svojoj potrebi. I u svom vlastodržačkom interesu, razume se.
Počelo je s mitom o Kosovskoj bici, nastavilo se iskrivljenom predstavom o Sarajevskom atentatu i Prvom svetskom ratu, zatim koketovanjem s ljotićevštinom, da bi se, na kraju, stiglo do glorifikovanja Rankovićevog lika i dela kao velikog branioca srpstva.
Utemeljenje srpske države i crkve (1217. i 1219) relativizovalo se, ili se nije ni pominjalo, zato što je Srbija krunisana krunom sa Zapada, a srpska crkvena autokefalnost stečena je kanonskim odvajanjem od istočne crkve. Despot Stefan Lazarević, obnovitelj srpske despotovine za čije se ime vezuje procvat Srbije posle Kosova, zaobilažen je u širokom luku. Njegov pristanak na vazalstvo Turcima nije se uklapao u onu viziju koja je trebalo da bude plasirana neukom srpskom puku. Knez Mihailo Obrenović nazivan je najvećim srpskim vladarem devetnaestog veka zbog svog apsolutizma, ne zbog svog prosvetiteljstva. Nikola Pašić, uprkos nespornim činjenicama, prikazivan je kao autokrat i čovek nečasnih i nečistih namera. Naročito se iѕticala, i preuveličavala, sklonost ka korupciji njegovog sina Radomira. Pogibija na frontu sinova tadašnjih ministara nije se pominjala: Davidovića, Garašanina, Živanovića… Istorija Drugog svetskog rata zloupotrebljavana je sa obe strane: I onda kad se ocenjivao pokret generala Mihailovića, i onda kad se govorilo o Titovim partizanima. I u prvom i u drugom slučaju, to se činilo sa znatnim stepenom malicioznosti. Potencirao se nepovoljan status Srba i Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji; odsustvo političkih sloboda i sistematska ideološka indoktrinacija dobijali su neuporedivo manji značaj, ako su se ikad navodili.
Besomučna propaganda
Antizapadnjaštvo i antievropejstvo bili su, i jesu, temelji ovog monstruoznog eksperimenta u oblikovanju mišljenja srpskog naroda o samom sebi. Demokratija, pravna država, podela vlasti, ljudska prava – sve su to vrednosti što su oličavale subverzivnu „nedobronamernost“ Zapada prema Srbiji. Termini „obojena revolucija“, „plaćenici“ i „izdajnici“ za neistomišljenike odomaćili su se u javnom prostoru i govoru. Nosiocima režima od Miloševića do ovog današnjeg pripala je tapija na definisanje i tumačenje srpskog nacionalnog interesa. Od pobornika Brozovog „bratstva i jedinstva svih naroda i narodnosti“ preobratili su se u mrzitelje drugih i vinovnike krvavih bratoubilačkih ratova. Širena je i indukovana patološka mržnja prema Hrvatima, Bošnjacima, Albancima… I s tim se nije prestalo. Besomučna propaganda uperena protiv „neprijatelja iznutra i izvana“ traje neprekidno i ne namerava da stane.
Da li je narod suveren ili je sužanj? Bojimo li se vlasti ili nam ona služi? O tome se radi. O tome se oduvek radilo
Na ovo se veoma zgodno nasadilo jedno zaglupljujuće rusofilstvo. Ni na čemu zasnovano osim na predrasudama o zajedničkom slovenskom poreklu i istovetnoj pravoslavnoj veri. Iz ove naopake interpretacije isključeni su svi ostali slovenski narodi, isključeno je i samo hrišćansko opredeljenje pravoslavlja. Rusi i Srbi su jedini bratski narodi i jedini narodi pravoslavne veroispovesti. Zanimljivo je da su na ovim koještarijama gazili uglavnom ateisti, u mantiji ili u civilu, svejedno.
To je rusofilstvo ispražnjeno od sadržaja kao što je i ono srpstvo bez bilo kakve istinitosti. U istorijskom smislu, u njemu nema mesta ni za sovjetski period, čak ni za staljinizam, nekmoli za vekove carizma. Ni za fascinaciju Petra Velikog razvijenom Evropom, ni za Sankt Peterburg nazvan i građen po evropskom uzoru, ni za evropske političke ideje što su do Rusije dosezale, od kmetstva i apsolutne monarhije do socijalizma i anarhizma. Prenebregava se fakat ruskog prisustva na međunarodnoj sceni Evrope tokom čitavog devetnaestog i početka dvadesetog veka. Rusija se pojavljivala učestalo, kao takmac, protivnik ili saveznik, od vremena Pavla Prvog, a i ranije. Ruski car je, van svake sumnje, bio jedan od glavnih faktora, i u vojnom i u diplomatskom pogledu, tokom bezmalo stoleća i po. Rusija je u tom dugom razdoblju sebe doživljavala i bila doživljavana u svetlu evropske sile prvog reda.
Puškin, Ljermontov, Gogolj, Turgenjev, Dostojevski, Tolstoj i Čehov, kasnije Jesenjin, Majakovski, Jevtušenko, Bulgakov, Pasternak, Solženjicin, Nabokov i Brodski bili su i evropski i svetski pesnici i pisci. Isto važi i za Glinku, Borodina, Rimskog-Korsakova, Čajkovskog, Musorgskog, Rahmanjinova, Šostakoviča, Prokofjeva i Stravinskog ili Marka Šagala, Galu Dali i Kandinskog. Imena poput Stanislavskog, Ejzenštajna i Tarkovskog stoje na samom vrhu, i u samom središtu pozorišne i filmske umetnosti. Pa onda Uljanova, Plisecka, Nurejev, Barišnjikov. Lomonosov, Mendeljejev, Pavlov, Oparin…. Aljehin, Botvinik, Kasparov… I toliki drugi evropski velikani ruske krvi.
Otkad se srpstvom ponovo zamahalo, još sedamdesetih godina prošlog veka, ono je bilo zloupotrebljavano i krivotvoreno. Od Ćosićevih romana, preko Memoranduma SANU do Miloševićeve ratne politike
U ovom današnjem rusofilstvu ne postoji nijedan, i nijedna, od gore pomenutih. Nema ni Suvorova, Bagraciona, Kutuzova, Tuhačevskog ili Čujkova. Nema nijednog Romanova. Ni Hercena, Černiševskog, Bakunjina, Kropotkina, Nečajeva. Nijednog boljševika, menjševika ili esera. Nema ni Kerenskog, ni Trockog. Ni Plehanova. Ni Buharina. U stvari, nema ničeg i nema nikog. Osim, naravno, izvesnog Vladimira Vladimiroviča Putina. On zauzima sva mesta i nosi sav oreol. Sve se današnje rusofilstvo na njega svodi. Uvredljivo za Ruse. I sramno. Kad se kaže Sveti Vladimir, oni ne misle na rodonačelnika ruskog hrišćanstva u desetom veku, već na aktuelnog predsednika Ruske Federacije. Bruka.
I tako duže od četiri decenije. Prvo plač za Sovjetskim Savezom, potom pogrde na račun Gorbačova i Jeljcina, najzad fascinacija Putinom. To je to rusofilstvo. Prazno, površno, trivijalno.
I dokle stigosmo?
Do velike moskovske bine na paradi ruskog čelika i žive snage. Na demonstraciji sile i moći probuđene nemani. I s predsednikom Srbije, ponosnim i dičnim, u svečanoj loži. Telom ili duhom, nema razlike. Među istočnjačkim diktatorima, autokratama raznih vrsta, vlastodršcima čvrste ruke, antizapadnjacima i antievropejcima. Tamo mu je mesto, tamo želi da bude, za tim društvom žudi. On tamo i među takve pripada. Blagodareći njemu na tu sumornu stranu sveta svrstana je i Srbija. Blagodareći ispiranju mozgova i značajan broj Srba. I njemu i njima miliji su tenkovi i uniformisani špaliri, borbeni avioni i smrtonosna oružja od Nataše Rostove i Sonje Marmeladovne. Od Puškinove poetike i Rahmanjinovog klavira. Za Solženjicinov Arhipelag i ne znaju. Ne znaju i ne haju.
U nametnutom ludilu, mnogi ovde ne prepoznaju istinska nacionalna dostignuća Srba i Rusa. Prepoznaju i prihvataju ono što im se nudi. Nudi i servira. Koliko god to bilo apsurdno i kontradiktorno. Ukrajinci su Rusi, ali su fašisti. Ukrajina je ruska zemlja, ali Belorusija zaslužuje državnu nezavisnost. Htelo se da NATO ne zakorači u Ukrajinu, a dobilo se još hiljadu kilometara direktne granice s NATO-om. Ne podnose ništa što dolazi sa Zapada osim zapadne tehnologije i pomodnosti. Luksuza i izobilja. I želeli bi da žive kao što se na Zapadu živi.
Tako je kod Srba. Tako je kod Rusa.
Suština je, međutim, u postojanju ili u nepostojanju demokratije, to jest mehanizma smenjivosti, kontrole i ograničenosti vlasti. Mehanizma po kom se na vlast dolazi slobodno izraženom voljom naroda. Sa slobodom medija, političkog organizovanja i javnog nastupa, vladavinom prava. U Srbiji se politički oponenti proganjaju, u Rusiji se ubijaju. U Rusiji jedan čovek vlada četvrt stoleća, uskoro će i u Srbiji. U Rusiji se u zatvor ide za kritiku vlasti, u Srbiji se za isto delo doživljavaju haranga i zlostavljanje. Srbija je na korak od Rusije. Aktuelni režim teži tom ruskom idealu, ali mu srpsko građanstvo, i pored indoktrinacije, ne dozvoljava. Možda Srbima nisu jasni pojmovi srpstva i rusofilstva, ali im je jasan pojam zloupotrebe vlasti. Korupcije i protivzakonitosti.
Počelo je s mitom o Kosovskoj bici, nastavilo se iskrivljenom predstavom o Sarajevskom atentatu i Prvom svetskom ratu, zatim koketovanjem s ljotićevštinom, da bi se, na kraju, stiglo do glorifikovanja Rankovićevog lika i dela
Primarna distinkcija između Istoka i Zapada nije u suprotstavljenim interesima na globalnom planu nego u političkom sistemu. U poimanju vlasti i državnih institucija. U prednosti individualizma nad kolektivizmom ili obratno. Drugim, i prostijim rečima, u pravu građana da se zaštite od samovolje vlastodržaca. Da li je narod suveren ili je sužanj? Bojimo li se vlasti ili nam ona služi? O tome se radi. O tome se oduvek radilo.
Po svojoj čežnji za demokratijom, po uzastopnim pobunama u slavu demokratije, po nepristajanju na autoritarnost i po otporu prema represiji, Srbi su drugačiji od Rusa, čak i ako toga nekad nisu svesni. Po tom svom svojstvu, toj narodnoj odlici, Srbi pripadaju Evropi. Evropi i zapadnoj civilizaciji.
Jedino što nam taj cilj, to ostvarenje, neprestano izmiče. Taman pomislimo da smo ga dostigli, a ono nam se otrgne i opet nas vrati u sužanjstvo.
Još jednom onaj Miljkovićev stih…
