Snežana Popović i Miloje – Mikica Marković iz Vreoca kod Lazarevca, praktično su najbliže komšije, iako su im domaćinstva udaljena na oko kilometar i po. Razdaljina između njihovih parcela načičkana je poluurušenim kućama bivših Vreočana, zaraslim u divlji rastiš. Korov je zaposeo i nekad bujne voćnjake i bašte. „Iz staklenika na ulazu u mesto, osamdesetih su slate ruže na svetsko tržište, a sad, kad neko dođe sa strane, Vreoce poredi sa Vukovarom“, kaže nam Snežana. Setno, ali i nekako čvrsto i prkosno.
Predmet komparacije sa vreočkom pustahijom mogao bi da bude i Krivelj kod Bora, tri puta seljen zbog ekspanzije kopanja rude bakra, ali i Nedeljice u Jadru, gde vreba slična opasnost zbog podzemnih naslaga litijuma. U slučaju Vreoca, ali i Cvetovca, Velikih Crljena, Sakulje, Strmova… radi se o širenju kopova Rudarskog basena Kolubara, koji se smatra jednim od najvećih naših privrednih giganata. Jer, baš odatle Srbija crpi resurse za proizvodnju oko 50 odsto ukupne količine struje.
Vreočka pustahija sliči na Krivelj kod Bora, tri puta seljen zbog ekspanzije kopanja rude bakra, ali i Nedeljice u Jadru, gde vreba slična opasnost zbog podzemnih naslaga litijuma
Zato su Vreoci u svoje vreme bili selo za primer, „sama lepota i dobrota“, kako bi rekao Mikica, koji „živi za trenutak da neko dođe i selo obnovi“. Kako je dogurao do penzije u Kolubari, i ne može da živi dovijeka, želja mu je utopijska, što i sam shvata, pa mu muško, rudarsko oko na trenutak zasuzi.
Izmeštanje groblja – iz drugog puta
Za pomenutu „dobrotu“ taj tužni čovek više nema dokaza, jer ona je raseljena, planskom eksproprijacijom plodnog zemljišta nad budućim kopovima, koji su krili oko 500 miliona tona uglja, po stručnim procenama. Raseljavanje nije išlo glatko, zapevši već na prvom koraku, pokušajem da se izmesti seosko groblje, 2011, uz pomoć žandarmerije.
Jer, bilo je otpora, koji se stišao dobijanjem avansa za nekretnine, i pisanim pristankom da se grobovi izmeste, što je omogućilo dalju realizaciju strateškog plana države. Plan se pretvorio u ogromnu rupu, kako fizički, jer zahvata dobar deo nekadašnjih Vreoca, tako i finansijski, kao „promašena investicija“, po viđenju naših sagovornika.
Naime, ugalj se ovde ne kopa „ko zna od kada“, iz zvanično nepoznatih razloga, što otvara vrata spekulacijama. Jedni tako misle da uglja nije bilo ni blizu procenjenim količinama, „čim su radovi stali nakon par meseci od egzodusa“, a drugi da se „kopanju prišlo na pogrešan način“, pa se i stalo zbog neznatnog efekta. Treći misle ko zna šta, ili su sva sećanja zatrli, oterani sa svojih ognjišta.
Jedni misle da uglja nije bilo ni blizu procenjenim količinama, „čim su radovi stali nakon par meseci od egzodusa“, a drugi da se „kopanju prišlo na pogrešan način“, pa se i stalo zbog neznatnog efekta
Bilo je tu i afera, politički režiranih, čija je kruna hapšenje pa puštanje bivšeg direktora Kolubare, pa v. d. direktora celog EPS-a, Milorada Grčića. A jednog od „glavnih vinovnika propasti Vreoca“, po oceni Snežane.
A šta je sa „lepotom“ iz Mikičinih navoda? I dalje se da nazreti, po bivšim, još se vidi – gizdavim radnjama, kafanama, Domu kulture (sa bioskopskom salom), zgradici pošte, Domu zdravlja, lokalima… Sada zakatančenim ili punim đubreta, urušenih stropova, počupane stolarije i električnih kablova.
I po glavnoj džadi komeša se đubre, pa mu dođe skroz groteskna minijaturna kantica za smeće, uobičajena za toalete, a postavljena na autobuskoj stanici gradske linije od prestonice do Lazarevca. Autobus se tuda trucka po razlokanom putu, skupljajući od svih zaboravljene duše. Par poprečnih ulica u centru završava se naglo, posle nekih dvadesetak metara, pomenutim „kraterom“ (s desne strane, gledajući ka Beogradu).
Plan se pretvorio u ogromnu rupu, kako fizički, jer zahvata dobar deo nekadašnjih Vreoca, tako i finansijski, kao „promašena investicija“, po viđenju naših sagovornika
Na udaljenim obodima rupe belasa se jalovina, dok je ponegde zaostala i mehanizacija (s te distance jedva vidljiva, a kupovana i nakon spoznaje da je nepotrebna). Na dnu te nepregledne jame, sjaji se jezerce, za koje se podozreva da je zaostatak Save, na tu stranu skrajnute za poplave Obrenovca, u maju 2014. Nozdrve reže „miris“ fenola koji nastaje usled sušenja „crnog zlata“ u obližnjem pogonu Sušara, apokaliptičnog izgleda, kao da je deo scenografije kakvog horor-filma.
„Premda smo na taj miris svi bili navikli, otrovna isparenja prouzrokovala su epidemiju kancera u Vreocima“, objašnjava Snežana. Dobro upućena, kao autorka monografije Vaskrsli iz prašine vremena, gde na petstotinak strana govori o istoriji i drugim karakteristikama mesta, prateći rodoslove Vreočana. A njih je bilo 3.210 punoletnih, po popisu iz 2002.
Rodoslovi i otkupi
Na stolu u njenoj dnevnoj sobi razbacani su spisi, jer joj sledi rad na knjizi o poreklu žitelja Cvetovca, odakle je 1984. došao Mikica, pa mu se ne da opet seliti. I to ne samo iz nostalgičnih razloga, već i zbog natezanja oko vrednosti imovine sa vlastima, „ravnim uceni“, i uvek pretežućim na stranu države, po navodima sagovornika Radara.
Bilo je, čini se, od njih „mudrijih“, koji su, pre procene, svoje imanje nadogradili, postižući više cene pri otkupu. Tako pored standardnih seoskih kuća, zaraslih u korov, ima i novih dvospratnica, sa sve pomoćnim objektima, koji možda i ničemu nisu služili. Oni što su se „natezali“, nevoljni da odu, na kraju su dobili „siću“, pa se sa državom sude, kakav je primer nekih od žitelja dvadesetak još živih domaćinstava, mahom samačkih i staračkih.
Snežanino je do pre mesec i po bilo dvočlano, kad joj je preminula majka od opstrukcije pluća, a pet godina pre toga i brat, dok se otac upokojio 2005, obojica kao žrtve raka. „Sve smo mi ovo svojim rukama stvorili“, kaže, vodeći nas u obilazak trospratnice, letnje kuhinje, ambara, pomoćnih zgradica… u ogromnom dvorištu.
„Radom na mestu ložača u staroj toplani, i uzgojem svinja, otac nas je iškolovao, a mi nastavili da doprinosimo porodičnom napretku“, kaže ova šezdesetogodišnjakinja. Lepa kao slika, i vrlo otmena. Kad je rak i nju napao, po bratovljevoj smrti, psihički se lečila oslikavanjem zidova i plafona svih pobrojanih zdanja. I sve ih ukrasila ornamentima, ali i prizorima iz seoskog života, gde dominiraju ljupke njuške konja, koje „obožava“.
U glavnoj kući, u mnoštvu prostorija i hodnika, svud po stepeništu, vise ilustracije rodoslova vreočkih porodica, sa prikladnim crtežima njihovog porekla i sudbine. Original, pomenutu monografiju, gde su stali neki od izloženih artefakata, Snežana je zaštitila kod Zavoda za intelektualnu svojinu, „da neko ne pokrade i prekroji našu istoriju“.
Broju njenih umetničkih dela konkuriše broj flaša i kanistera po kuhinji, hodnicima i kupatilu, nužnim da se premosti i po desetak sati restrikcije vode u Vreocima. „Ljudi bi se čudili kad bi znali kakvim se sve vratolomijama služim da bih se istuširala pre odlaska na posao“, poverava nam, postiđeno.
Inače, i Snežana radi u Kolubari (naravno), ali je ekonomista, i spada među 12.000 -13.000 zaposlenih u administraciji, na oko 3.000 radnika u proizvodnji, što joj „deluje besmisleno za jedan rudnik, i to onaj koji hrani ne samo Lazarevac, već i Beograd, Ljig, Valjevo, Ub, Aranđelovac“. Pa se štiti kao beli medved, zamrznutih plata zaposlenih već 13 godina.
Kad smo već kod zaštite, u tu svrhu ona drži mnoštvo pasa, sitnih, ali dovoljno glasnih da rasteraju neželjene posetioce. Šta bi drugo žena sama u velikoj kući, gde ni struje često nema? „Kad god neko preda ključeve kuće, struja se isključi u celom mestu, umesto da se utrne samo određena trafostanica“, njena je logika.
Tužni scenario
Nasuprot racionalnim stavovima, Snežani se ne ide iz rodne kuće, jer ovde oseća prisustvo svojih najmilijih, preminulih. Osim toga, kad u Vreoce svrate raseljeni, „hvale se da im je dobro u stanovima, a svi su žuti od muke koja ih izjeda iznutra“. Pa ne bi da živi takav, tužni scenario.
Ipak, da „bude sasvim iskrena“, ona je svoju nadoknadu primila, nakon višegodišnjeg cenjkanja i dokazivanja da je beton – beton, a da visina tavanice nije metar i po. Polovinu (u iznosu od pedesetak hiljada evra) stavila je sa strane, a resto dala kao pomoć obližnjim manastirima, gde je tražila utehu zbog ranog upokojenja brata, i vidajući sebe od raka.
Mikicu ona zove „batom“, jer joj se uvek nađe, pa i da skupa raspredaju o svojim usamljeničkim mukama. Kad ga ne skola tuga, „bata“ Mikica je na zavidnom nivou otpora godinama, ali i vlastima. Tako će se „sa njima terati po sudovima dok ne istera pravdu“, za svaku zakinutu stavku pri eksproprijaciji. Drugoj za njegovog života.
I može mu se, kao vlasniku velikog stada ovaca i krava, smeštenog u obližnjoj Ujalici. Oko njegove kuće u centru sela, vrzma se grupica koza, kad se (same) vrate sa ispaše. Bogate, jer Vreoci su džungla, što smo i probali da opišemo.
Moglo je i drugačije da bude, uveren je Mikica. „Ispod napuštenog površinskog kopa ima mnogo uglja, što su znali Nemci početkom osamdesetih, i ponudili da rekultivišu jalovinu, i da izvedu drugu liniju za kopanje u donjim slojevima. Ali to država nije prihvatila“, navodi Mikica.
U međuvremenu, nismo se previše osavremenili, pa gde „crnog zlata“ ima na površini, tu ga i grebuckamo, praveći ekološku katastrofu i sejući tragediju. A kad budemo morali da poslušamo Evropu, i da se preusmerimo na zelenu energiju, nužnu za opstanak planete, kakvog li ćemo se trika dosetiti? I, ko će tada nahraniti gladna usta Beograda, Uba, Ljiga, Valjeva…? Možda Ekspo, da ovu gorku priču cinično malo ušećerimo.
