Obeležavanje 100 godina od rođenja akademika Ljubomira Tadića za mene lično ima i izvesnu sentimentalnu vrednost . U vreme moga studiranja na političkim naukama Tadić je već bio ključni izvor za razmatranja pitanja tradicije i revolucije, dileme i izazove oko poretka slobode , deo tada za nas gotovo mitske Praxis filozofije, dok je istovremeno sa grupom kolega i saradnika isteran sa Filozofskog fakulteta. Ovaj svoj prilog ograničiću na kratko razmatranje, pre svega u aktuelnom kontekstu, četri pitanja koja su, po mome sudu, u jezgru njegove političke filozofije.
Razlikovanje legalnog, zakonitog i legitimnog , opravdanog, pravičnog je u temelju svakog oblika građanske neposlušnosti. Legalno ne mora biti i legitimno. Legitimno je neretko ekstralegalno. Da štrajkovi i blokade nisu zakoniti, znaju studenti i prosvetari. Znaju i žive, međutim, reči Tomasa Džefersona – „kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost“.
Revolucije i njihovi uzroci
Poimanju revolucije možda je najbliže Tilijevo razlikovanje revolucija od drugih sistemskih društvenih konflikata na osnovu (ne)postojanja temeljnog rascepa i transfera vlasti. Tako „velika“ revolucija uključuje i veliki prenos vlasti i temeljni rascep u državnoj zajednici. Građanski rat pak ukazuje na jak rascep koji ne mora voditi revolucionarnom ishodu. To još u većoj meri važi za pobune. Na drugoj strani, državni udar predstavlja osvajanje države od vrha na dole – transfer vlasti , ali ne i državni rascep. Sve ostalo je u zoni “rutinske” politike.
Kad je o uzrocima reč, Džon Lok, u „Drugoj raspravi o vladi “ piše da je narod suviše inertan i podložan navikama, ali da kada je doveden do bede i istovremeno stekne svest da je izložen rdjavoj i samovoljnoj vlasti, svim sredstvima nastoji da sebi olakša položaj.
Rene od Šatobrijana, savremenik i svedok dve revolucije, Francuske buržoaske revolucije i Julske revolucije iz 1830, pisac „Memoara s onu stranu groba“ izražava sumnju u mogućnost opstanka društva izrazitih nejednakosti – nakon što su revolucionarne promene odbacile idejni prtljag „starog režima“ i ukinule vrednost verske utehe za patnje na ovom svetu.
Za akademika Tadića osnovna brana radikalnim promenama je upravo konzervativna tradicija koja uči da je čovek od prirode slab i zao i da ga treba zauzdati silom, verom, predrasudama i pozivom na “večne “ zakone
Za akademika Tadića osnovna brana radikalnim promenama je upravo konzervativna tradicija koja uči da je čovek od prirode slab i zao i da ga treba zauzdati silom, verom, predrasudama i pozivom na “večne “ zakone.
Tradicija i (ne) nasilni karakter revolucionarne promene
Odnos tradicije i revolucije , preciznije konzervativnog prezira prema masama , prosvetiteljskom racionalizmu i veri u ljudski um – ideji jednakosti zapravo , je centralna tema Tadićevih analiza . On pažljivo analizira argumente De Mestra i De Bonala, uključiv i njihov prezir prema novom kalendaru i drugim revolucionarnim novotarijama . Za Edmunda Berka, konzervativnog liberala i najpronicljivijeg kritičara revolucije nalazi da je u otporu promenama nastojao da hristijanizuje Aristotrela.
Upravo zato, za Aleksisa de Tokvila ishod revolucionarnih gibanja odlučujuće određuje slabljenje tradicije i širina i poodmaklost procesa delegitimacije prethodnog poretka, odnosno prihvatanje novih ideja i unutar same vladajuće klase. Opisujući situaciju pred francusku revoluciju iz 1789-te, Tokvil konstatuje da je «postojalo dominantno uverenje da je samo jednakost saglasna sa prirodnim redom stvari. Te su teorije prodirale do svesti plemstva koje je na svoje privilegije počelo da gleda više kao na srećnu okolnost, nego na pravo dostojno uvažavanje (Tocqueville, 1994:47).
Unutar delegitimiranja poretka, na delu je i komplementaran proces širenja prezira prema vladajućoj klasi i njenim nezasluženim privilegijama. Po Tokvilu sukob oko jednakosti je u jezgru svake revolucije. Tokvilu, međutim, pripada i u dugoj istoriji kritika demokratije prisutan opominjući motiv suprostavljanja tiraniji većine, vladavini osrednjosti koja gotovo zakonomerno vodi vladavini demagoga.
Zanimljivo je da pozni Tadić vidi Marksa kao liberterskog anarhistu. Veza toga sa narativom o plenumima i zborovima građana ili imperativnim mandatima je očita
Džems Dejvis opet, u svom zborniku Kako i zašto dolazi do pobune ,konstatuje da do revolucije ne dolazi iz bede i degradacije, već iz izneverenih očekivanja. Ogorčeni ljudi, svesni jaza između mogućeg i stvarnog, suštinski su rezervoar revolucije. Šanse za prevrat rastu kada se obespravljenima i siromašnim u trenutku uskraćenosti pridruže pojedinci i grupe iz srednje i vladajuće klase.
Na drugoj strani, vrednosni konsenzus i poverenje u aktere promena su ključni garanti pretežno mirnog, nenasilnog karaktera “zrelih” a ne tek preuranjenih i konspirativnih revolucionarnih promena. Oni redukuju upotrebu revolucionarnog nasilja kao ” babice istorije”.
Model(i) revolucionarnih obrata
Nastojanje da se analiziraju tok i efekti revolucija dovelo je do formiranja modela revolucionarnih obrata. Modeli sadrže analizu i komparaciju četiri elementa : 1) temeljnih uzroka i konjukturnih, povoljnih uslova i povoda; 2) uspostavljenih saveza klasa i partija; 3) procesa mobilizacije i demobilizacije masa, kao i 4) tipologiju ishoda.
Krejn Brinton u tom pogledu u analizu uvodi dve komplementarne pretpostavke: dobru unutrašnju organizovanost i široki karakter opozicione koalicije i paralelnu dezorganizovanost vladajućih grupa, posebno neefikasan državni aparat.
Ključni momenat revolucionarnih promena po Rajnhardu Bendiksu, (u delu «Kraljevi i narod»), je „demokratsko inficiranje“– širenje u masama, putem «demonstracionog efekta», uverenja da preumu obrazac promena, koje su videli u zemljama sa naprednijim društvenim modelom (Tili, 1997:106-110). Tranzicione promene u postsocijalističkim društvima – “obojene revolucije” u velikoj meri imaju ovaj, demonstracioni i imitativni karakter. Pitanje je, međutim, šta danas ima snagu uzora za pobunjene studente i građane u Srbiji?
U Dečijoj bolesti levičarstva u komunizmu Lenjin ističe da se osnovni zakon koji su potvrdile sve revolucije sastoji u tome da tek kada «donji slojevi» neće staro i «gornji slojevi» ne mogu na stari način, tek onda revolucija može pobediti (Lenjin, 1950:313).
U svojoj studiji o evropskim revolucijama u pola milenijuma dugom periodu, od 1492-1992 godine, Čarls Tili uočava da revolucionarne situacije vode ka revolucionarnom ishodu samo kada se državna sposobnost, da primeni sredstva prinude, znatno umanji. Do takvog slabljenja države može doći ili ekonomskim iscrpljivanjem ili porazom u ratu ili kolapsom finansija.
Uspostavljanje poretka slobode
Sloboda je test na osnovu kojeg se vidi da li je napravljen revolucionarni pomak . Ako se slobode konstitucionalizuju i garantuju onda je ta revolucija uspela na najbolji način da pribavi legitimitet pomoću dobrih zakona, odnosno legaliteta. Legitimne su revolucije koje su uvele vladavinu prava, uspostavile jednakost i ravnopravnost građana pred zakonom, uvele podelu vlasti, omogućile funkcionisanje političkog pluralizma i, što je najvažnije, uspostavile institucionalni okvir koji građanima garantuje slobode i ljudska prava. No, revolucionarno sveto trojstvo građanskih revolucija – sloboda , jednakost, bratstvo mora dobiti ne samo svoju institucionalnu formu, već i ne manje važan realni socijalni sadržaj i aktere.
Tadić naime, kritikujući ograničenje građanske političke sociologije na formiranje (imperfektnog) političkog tržišta, posebno insistira na uspravnim građanima, aktivnoj participaciji i samoorganizovanju i postojanju demokratske javnosti i retorici dijaloga.
Tadić konstatuje da sem u slučaju kratke epizode sa Pariskom komunom, socijalizam nije našao rešenje za autoritarna i despotska svoja iskrivljavanja
Tadić kritikuje duh servilnosti (Tacit) i plebiscitarnog cezarizma a visoko vrednuje federalizam i decentralizaciju.
Zapravo, kritika ograničenja političkog liberalizma jednog Konstrana ili Mila u delu akademika Tadića naslanja se na kritiku socijalističkog autoritarizma. Tadić konstatuje da sem u slučaju kratke epizode sa Pariskom komunom, socijalizam nije našao rešenje za autoritarna i despotska svoja iskrivljavanja.
Zanimljivo je da pozni Tadić vidi Marksa kao liberterskog anarhistu. Veza toga sa narativom o plenumima i zborovima građana ili imperativnim mandatima je očita.
U tom okviru inspirativno je i danas potpuno odbačeno iskustvo samoupravljanja kao samoodređenja i radničke participacije. Jednako se nužnim čini da umesto “ukidanja“ porodice, privatne svojine i države na delu imamo njihovo radikalno socijalizovanje i demokratizovanje.
Na kraju, na tragu Tadićevih analiza otvoriću za dalje rasprave pitanje: Jesu li još moguće revolucije u doba nadzornog kapitalizma iliti tehnofeudalizma ili protestima i pobunama svet života poretku samo pokazuje preko kojih granica ipak ne može ići?
