Prethodnih dana ponovo smo imali sijaset ishitrenih „zaletanja“ sa kritikama pojedinih momenata posete Srbiji Evropske komesarke za susedstvo i proširenje Marte Kos. Određeni broj političara ali i pojedinaca koji kreiraju ili utiču (nažalost) na javno mnjenje ponovo su se našli u ulozi „žrtve“ kojoj zla Evropa (čitaj Evropska unija) po ko zna koji put nešto uskraćuje, ne da, iako objektivno ni po jednom parametru to „nešto“, „nama“ ne pripada niti smo zaslužili.
I dok traje kuknjava a narikače odrađuju svoj dinar, Srbija je sada i zvanično ispala iz vremenskih projekcija proširenja Evropske unije u narednih 4-5 godina, dok je nekadašnji “drug iz klupe” Crna Gora miljama ispred. Srbiji je uskraćeno i 111 miliona evra iz Plana rasta, a u narednim mesecima nemački Draexlmaier Group planira zatvaranje fabrike u Zrenjaninu u kojoj radi 2,000 radnika. Da ne ostane samo na ekonomskom posrnuću, pobrinuo se predsednik Srbije, iliti Predmetna institucija mahom ceremonijalnih nadležnosti, novim brukanjem i sramoćenjem naše zemlje pa smo doživeli i da mu pojedine zemlje Evrope ne dozvoljavaju prelet preko svojih teritorija (za rubriku “Uništiću vas u celom svetu”).
Da ne ostane samo na ekonomskom posrnuću, pobrinuo se predsednik Srbije, iliti Predmetna institucija mahom ceremonijalnih nadležnosti, novim brukanjem i sramoćenjem naše zemlje
Sve neodoljivo liči na sindrom lošeg đaka, kalimera, osobu kojoj je uvek neko drugi kriv i uvek je neka nepravda po sredi koja ga sprečava da uradi svoj osnovni domaći zadatak, posao ili obavezu koju je preuzeo. I kada sam pretražio na internetu da li je neko nešto slično zapazio ili konstatovao naiđem na tekst/intervju pod nazivom „SCG i EU – sindrom lošeg đaka“, profesora Duška Lopandića, objavljen na rahmetli sajtu B92, pre tačno 21 godinu!
Srbija dvadeset jednu godinu ne uspeva da promeni ništa u svom odnosu prema pristupanju Evropskoj uniji, svom samoproglašenom (jer, u principu, niko nas ne tera na to) strateškom cilju. Odgovor na pitanje kako se onda odnosimo prema ciljevima koji nisu strateški više je nego očigledan. Uz nesporne i velike uspehe prethodnih vlada i vlasti kao što su potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), vizna liberalizacija („Beli Šengen“), i konačno dobijanje statusa kandidata marta 2012. Srbija je svaki korak (napred jedan, nazad dva) ka EU pravila kao da se građanima nešto podvaljuje ali eto mora se. Ne treba trošiti mnogo reči o periodu od 2012. do sada kada praktično nije urađeno a ma baš ništa (neračunajući otvaranje nekoliko trivijalnih poglavlja). Toliko nije urađeno ništa da je Evropska unija morala da promeni metodologiju pristupa (klasterisanje poglavlja) koja je korišćena decenijama samo da bi se prikazao privid nekog napredovanja, a ni to nije pomoglo.
Loši đaci koji beže sa časova
Sam proces je od početka potpuno pogrešno nazvan „pregovori o pristupanju“ (ubiće nas politička korektnost) dajući iluziju da i mi treba da postavljamo neke uslove (kao pregovaračka strana, jelte) a to je, ispostaviće se, začarani krug bez kraja. Uostalom, ne znam oko čega tu i ima da se pregovara – ovo su uslovi, ovo je domaći zadatak, uradi ga ili nemoj. Ali ako ga ne uradiš, za dvadeset jednu godinu završiš kao ćaci u blatu Pionirskog parka. Slikovitije ne može.
Zamislite period od dvadeset jedne godine. Osoba se rodi i stvori još jedan život. Čovek odleži najtežu robiju i izađe kao slobodan, poljoprivrednik zasadi voćnjak koji raste, sazri, bude u punom rodu a neki čak počnu i da zastarevaju. Za dvadeset jednu godinu neko promeni četiri države a da se nije pomerio iz svog kvarta (SFRJ, SRJ, SCG, RS), neko podigne i otplati stambeni kredit, održi se pet olimpijskih igara i svetskih prvenstava u fudbalu, i tako možemo u nedogled.
Iako je u toku obeležavanje Dana pobede nad fašizmom i godišnjica ujedinjavanja Evrope, nije ovde reč o tome koliko je Evropska unija dobra opcija nego koliko smo mi, građani Srbije, loši u realizaciji nečega što smo sebi zacrtali kao strateški cilj
Srbija je onaj ortak (ortakinja) koji ne dođe na proslavu dvadeset godina mature jer se ni sa kim nije družio u školi ili za 20 godina ništa nije postigao u svom životu pa ne želi da gleda i sluša o životnim postignućima svojih školskih drugova. Srbija tj. institucije ove zemlje, ali praktično svi mi jer „mi“ biramo nosioce izvršnih funkcija i donosioce odluka. Mi smo ti loši đaci sa početka ove priče, koji već decenijama ne rade domaći, beže sa časova, ulaze u konflikte, ne uče, a onda se žale kako ih profesori ne vole, gradivo je preobimno i dosadno, porodica ne razume muke i slično. Da bi opravdao takvu poziciju tražiš podršku od gorih od sebe – u Moskvi, Ankari, Budimpešti ili Bakuu, i potvrdu da je sa tobom sve ok i da si ustvari na pravom putu. A nisi.
I onda, umesto da živiš život punim plućima i u miru, putuješ bez granica, studiraš gde god poželiš, radiš i živiš gde god hoćeš, voliš koga želiš, bez ograničenja i uslova, ti završiš na nekoj periferiji ispred lokalnog dragstora, ispijajući pivo objašnjavaš kako Evropski sud za ljudska prava hoće da napakosti Srbiji, ili kako Evropska unija hoće ovde da naseli migrante i napravi rudarsku koloniju, a sve to dok avion iznad tebe ostavlja trag kemtrejlsa.
Iako je u toku obeležavanje Dana pobede nad fašizmom i godišnjica ujedinjavanja Evrope, ovaj tekst nije o tome koliko je Evropska unija dobra opcija nego koliko smo mi, građani Srbije, loši u realizaciji nečega što smo sebi zacrtali kao strateški cilj. I ako od nečega treba da počne promena svesti, ovo je apsolutni prioritet. Jer ovaj momentum, iniciran ogromnom tragedijom ali oblikovan zajedničkim radom, snagom i požrtvovanjem svih društvenih činilaca (studenata, demokratske opozicije, akademske i intelektualne zajednice, građana) i uz sve veću podršku evropskih zvaničnika i Evropskog parlamenta, mora da se iskoristi jer sledeći će doći možda tek za dvadeset godina, a možda ni tad.
