Nedavno je na Harvardu održana panel diskusija o stanju demokratije i budućnosti evropskih vrednosti u Srbiji, uz pokroviteljstvo odseka za sociologiju Centra za Evropska istraživanja „Minda de Guzburg“, Harvardovog društva Južnih Slovena i Refugee Fieldwork programa. Panel je okupio veliki broj ljudi, stranaca zainteresovanih da čuju iz prve ruke šta to rade naši studenti, i naših ljudi koji širom sveta neumorno prate svaki korak studenata. Govorili su bivša rektorka Beogradskog univerziteta profesor dr Ivanka Popović, profesor dr Srđan Verbić i studentkinja Univerziteta u Beogradu Katarina Beširević. Puna dva sata panelisti su iz različitih uglova govorili o svim trenutnim dešavanjima u Srbiji nakon korupcijom izazvane tragedije u Novom Sadu prvog novembra 2024. Na opšte iznenađenje organizatora, interesovanje za panel je bilo ogromno, do te mere da Zoom platforma nije mogla da prihvati sve koje su želeli da se uključe već smo paralelno imali live stream koji je svima bio dostupan.
Pitanja je bilo mnogo, ali su se uvek svodila na isto: Šta je sledeći korak? Kako i da li ići na izbore? Šta ćemo sa medijima.
Iako možda nismo uspeli da damo konkretne odgovore, postignut je glavni cilj panela, da svet čuje za našu mladost i obrati pažnju na to što oni rade. Nikada nije bila zamisao da dijaspora daje rešenja, ili da ćemo magično mi znati šta treba da se uradi, jer budimo realni, mi ne delimo svakodnevni život studenata ni naših nekadašnjih sugrađana, i naša uloga je u ovome bila drugačija – širenje informacija.
Obrali ste Boston
Ideja da se održi panel rodila se dosta ranije, krajem januara, negde na prvim skupovima podrške koji su naši ljudi iz Bostona neumorno pružali studentima, uz sada već poznati slogan „Obrali ste Boston“. Deset subota za redom, ljudi u Bostonu su izlazili da odaju počast stradalima u Novom Sadu uz 16 minuta tišine, ali i da pošalju glasnu poruku podrške. Uz to uvek je postojala želja da se uradi nešto više. Tako se krenulo u razgovor o panelu, o različitim vidovima donacija i raznim drugim načinima podrške koje mi možemo poslati sa druge strane okeana. Iako se više ne okupljamo subotom, entuzijazam ljudi nije opao ni najmanje, i pored redovnih donacija i kontakta sa studentima, dijaspora u Bostonu je krenula da formira svoju zajednicu u kojoj dominiraju ljubav, podrška i solidarnsost. Baš ono što su nas studenti naučili.
Univerzitetska javnost u Americi i Srbiji
Ne znam koliko ljudi imaju vremena, snage i volje da se bave problemima sveta kada se Srbija svako jutro budi uz neku novu krizu, iako ne možemo da vučemo direktne paralele u našem i američkom sistemu, ono što možemo da uvidimo je da se ideja obrazovanja i njegovog značanja u svetu trenutno dosta menja. Naučna zajednica u Americi se trenutno bori ze očuvanje poverenja u nauku i značaj naučnih otkrića, kao i očuvanju novca koji je neophodan za sve vrste istraživanja. Iz pogleda prirodnih nauka ugroženi su (ili su već ukinuti) fondovi za različita istraživanja reproduktivnog zdravlja žena, različitih retkih bolesti, vakcina… Stopirano je razvijanje terapija koje imaju direktnu primenu i na koju pacijenti čekaju.
Ne možete se boriti za svoje istraživanje ako znate da zakon nije isti za sve članove društva. Tu se fokus sa toga „ja želim da budem odličan naučnik“ pomera na „ja želim da živim u uređenom društvu“, jer samo tada možeš da se fokusiraš, boriš i na kraju uživaš u svom naučnom radu
Sa druge strane, u Srbiji, naučna zajednica je ustala da traži osnovna ljudska prava. Pravdu, jednakost, istinu i slobodu. I da, tu takođe leži i borba za bolji položaj nauke ali teško da možemo govoriti o fondovima za istraživanja ako vi ne možete bezbedno da hodate ulicom jer vam možda sveže rekonstrusiana nadstrešnica padne na glavu. I ne možete se boriti za svoje istraživanje ako znate da zakon nije isti za sve članove društva. Tu se fokus sa toga „ja želim da budem odličan naučnik“ pomera na „ja želim da živim u uređenom društvu“, jer samo tada možeš da se fokusiraš, boriš i na kraju uživaš u svom naučnom radu.
Da li svet dovoljno razume procese u Srbiji
Ja sam iz Srbije otišla 2018. na master i doktorske studije na Sorboni u Parizu. Tokom pet godina života u zapadnoj Evropi, uvidela sam koliko nas čak ni naša evropska porodica ne razume. Ono što je meni uvek bilo najteže da objasnim je fenomen „kako to da ljudi ne znaju?“ ili „kako je moguće da ne vide da je to loše za njih?“; i onda ti kreni da objašnjavaš nekome, ko je odrastao u uređenom društvu, kako funckionišu mediji u Srbiji. Kako niko ne snosi posledicu za izgovorenu reč, i kako je targetiranje novinara, aktivista, opozicionih političara pa čak i građana koji se ne slažu sa postupcima vladajuće koalicije, postala ustaljena praksa.
Kako da objasnim da mi ne živimo u demokratskom društvu, a navodno smo na evropskom putu? Kako se paralele između onoga što nam se dešava mogu vući sa konstatnim urušavanjem obrazovanja i njegovog značaja. I ovde želim da podvučem da ne moraju svi da imaju završen doktorat (ali ne bi baš trebalo ni da ga kupe), i ne moraju svi da budu akademski građani, ali svi moraju da kroz ono obrazovanje koje je obavezno za sve, nauče svoja Ustavom zagarantovana prava i obaveze. To je trebalo da nas nauči građansko vaspitanje ili predmeti u srednjoj školi poput sociologije i/ili Ustav i prava gradjana. To naizgled zvuči jednostavno, ali očito nije. Tu leži srž korenitih promena za naše društvo. Ako bi se izgubila ona stigma „ćuti, može gore“, i ako bi ljudi naučili da ne bi trebalo oni da strahuju, nego bilo koja osoba koja zauzeme fotelju na Andrićevom vencu, mislim da bi napravili prvo veliko društveno pomeranje. Verujem da nam se to sada dešava. Da narod shvata i preuzima svoju moć pa tako i svoju državu.
Ako bi se izgubila ona stigma „ćuti, može gore“, i ako bi ljudi naučili da ne bi trebalo oni da strahuju, nego bilo koja osoba koja zauzeme fotelju na Andrićevom vencu, mislim da bi napravili prvo veliko društveno pomeranje. Verujem da nam se to sada dešava
I šta na kraju? Volela bih da više ne odlazimo uz Balaševićeve stihove „Putnici za Sidnej, ajmo, izlaz taj i taj“, već da bulevari koji pamte naše korake ponovo budu bulevari naših rodnih gradova. Zato što još uvek želim da se vratim kući. Skupiti znanje po svetu i onda ga doneti i preneti studentima kao što su ovi mladi ljudi koji neumorno oslabađaju Srbiju! Mislim da bi to bio deo karijere na koji bih bila najponosnija. I prvi put se osećam kao da je to zapravo opcija. Prvi put kada kažem odakle sam ne moram da objašnjavam dešavanja u poslednjih 30 godina, nego kroz osmeh izvučem neku od mnogih slika od proteklih 6 meseci i kažem „Ja sam iz Srbije, a ovo su naši studenti i građani!“ i prvi put mi se dešava da čujem samo reči hvale i podrške za mladost I građanstvo moje zemlje. Jer to jeste moja Srbija.
Tako da, iako možda nema razumevanja za same procese, urušenost sistema, neregularnost izbora, stanje medija, ne postoji ta jezička, kulturna, ili bilo kakva druga barijera koja može da dovede u zabunu ono što već šest meseci radi mladost Srbije, kao i tragični razlog zašto to rade.
Pravda je pojam koja ne zna za granice.
Volela bih da više ne odlazimo uz Balaševićeve stihove „Putnici za Sidnej, ajmo, izlaz taj i taj“, već da bulevari koji pamte naše korake ponovo budu bulevari naših rodnih gradova. Zato što još uvek želim da se vratim kući
Biografija
Rodjena sam 1994. u Požarevcu, gde sam završila srednju Medicinsku školu. U Beogradu sam završila osnovne studije iz opšte biologije, nakon čega uz stipendiju Vlade Francuske odlazim na master iz oblasti matičnih ćelija na Sorboni u Parizu. Doktorat iz oblasti biologije razvića i matićnih ćelija sa fokusom na embrionalnu hematopoezu završavam takođe na Sorboni. Trenutno radim kao Harvard Medical School Postdoc Research Fellow u sklopu programa za vaskularnu biologiju i hirurgiju u Bostonkoj dečijoj bolnici (Boston Children’s Hospital). Moje trenutno istraživanje se bavi definisanjem placente kao hematopoetskog organa u svrhu unapređivanja lečenja trobmocitopenija u trudnoći kao i daljih posledica koje ova stanja ostavljaju na novorođenčad.
