Kada Rumun hoće da kaže kako se nešto neće dogoditi, kaže da će se to zbiti „na konjski Uskrs“. Uskrs smo nedavno proslavili, ali bio je samo ljudski, pa se u nedelju, 4. maja na ponovljenim rumunskim predsedničkim izborima nije moglo očekivati iznenađenje. Rumuni nam nisu samo susedi, već su jedine komšije sa kojima ne razmenjujemo mrke poglede preko plota, pa je prirodno da delimo i živopisne jezičke figure. Tako je i Rumunija platila na ćupriji ono što je izbegla na mostu.
Decembra prošle godine, podsetimo, prvi krug izbora je završen blagom prednošću nacionaliste Kalina Đorđeskua. To jeste prošlo kao iznenađenje – pa je i sam Đorđesku tvrdio da je njegov početni trijumf znak koji je sam bog poslao – ali je rumunski ustavni sud ubrzo poništio glasanje zbog tajne ruske operacije koja je navodno stajala iza neočekivanog uspeha nezavisnog kandidata. U tekstu o lokalnom političkom pejzažu novinar Andrej-Konstantin Gudu istog meseca je zapisao da su optužbe na račun Đorđeskua bile i ostale verodostojne, ali da na dan poništavanja nisu bile „sasvim“ dokazane, i da cela priča o tom nedozvoljenom uticaju ni danas nije poznata. Budući da Rumunija u međuvremenu naravno nije rešila ni druge probleme, one zbog kojih je Kalin Đorđesku uopšte i postao smislen izbor za milione građana, iz te magle je u nedelju umesto boga mogao da iskrsne samo neki đavo.
Ostavka premijera
Umesto blage prednosti „nezavisnog“ nacionaliste – kome je novo nadmetanje zabranjeno – Rumuni su sada u prvom krugu predsedničkih izbora dobili ubedljivu prednost stranački podržanog nacionaliste. Đorđe Simion, predsednik Saveza za jedinstvo Rumuna (AUR) dobio je više od 40 odsto glasova. Njegov protivnik u drugom krugu 18. maja biće gradonačelnik Bukurešta Nikušor Dan, nezavisni kandidat sa centrističkim programom protiv korupcije, koji je skupio jedva polovinu toga. Krin Antonesku, takođe nezavisni trkač koga je podržala vladajuća „proevropska“ koalicija predvođena Socijaldemokratskom partijom (PSD), završio je juriš na fotelju kao treći. Zato je premijer Marčel Čolaku (PSD) već u ponedeljak podneo ostavku. Kada već njegov kandidat nije skupio dovoljno glasova, premijer je skupio dovoljno duha da kaže kako će radije otići sam nego da ga budući predsednik smeni. Čolaku nije rekao koga smatra budućim predsednikom, ali čini se da Đorđu Simionu sve ide u prilog.
Simion je bio jači od rivala i u varošima i u selima i u milionskoj dijaspori, a ideja da bi žitelji Rumunije mogli da odglume Francuze, to jest udruže se protiv svoje varijacije na temu porodice Le Pen, deluje sumnjivo
Politički analitičar Remus Štefureak je pre izbora, u aprilu, za briselski Politiko zaključio da Nikušor Dan ima podršku u Bukureštu i drugim velikim gradovima, ali da van takvih sredina istraživanja pokazuju kako deset odsto stanovništva nema pojma ni ko je on – i da bi Dana to naročito moglo da košta u duelu sa Simionom, kome su glavna odskočna daska upravo varoši i sela. Simion je pokupio i više od 60 odsto glasova brojne rumunske dijaspore, a ideja da bi žitelji Rumunije mogli da odglume Francuze, to jest udruže se protiv svoje varijacije na temu porodice Le Pen, deluje sumnjivo. Nije izvesno da će Dan imati svesrdnu podršku dojučerašnje vladajuće koalicije, a jeste verovatno da će se glasovi četvrtoplasiranog takmaca, nekadašnjeg premijera Viktora Ponte, preliti Simionu, pošto se i sam Ponta u srednjim godinama pronašao kao konzervativac.
Miris Trampa
O samom Đorđu Simionu na prvu loptu nema šta zanimljivo da se zapiše. Za ljude koji svet posmatraju u dihotomijama poput liberalno – konzervativno, globalno – nacionalno, i tome slično, Simion je rutinski predstavnik druge polovine tih parova, sve sa pomodnom trampističkom aromom. Svoju je partiju, AUR, u razgovoru sa inostranim novinarima na dan izbora i nazvao „trampističkom“. Emituje poruke o suverenitetu, kritikuje vođstvo Evropske unije i protivi se slanju vojne pomoći Ukrajini. Sanjari o proširenim rumunskim granicama, onakvima kakve su bile pre Drugog svetskog rata, zbog čega je persona non grata u Ukrajini i Moldaviji. Sebe, međutim, opisuje kao umerenijeg od Kalina Đorđeskua, i ume da kritikuje Rusiju. U martovskom razgovoru za Fajnenšel tajms Simion je Rusiju nazvao jednom od najvećih pretnji Evropi, pogotovo baltičkim državama, Poljskoj i samoj Rumuniji. U nedelju je obećao da će Rumunija biti snažan saveznik NATO i Sjedinjenih Američkih Država. I da će svejedno nekako spakovati Đorđeskua u vladu ako pobedi, možda i kao premijera.
U svetskim raspravama o rumunskoj politici tek se ponegde usputno pomene da je reč o narodu u kome je skoro trećina stanovnika na ivici siromaštva, i da je stoga gnev na mejnstrim politiku opšti
Budući da predsednik Rumunije ima značajna ovlašćenja u domenu spoljne politike, bezbednosti i sudstva, te da je član Evropskog saveta, tela koje politički usmerava Evropsku uniju, liberalna Evropa se boji da bi Đorđe Simion na svim tim poljima mogao da bude treći drugar Viktoru Orbanu i Robertu Ficu. Kada smo je već pomenuli, dodajmo i da je Marin le Pen već rekla da su rumunski glasači poslali „veoma lep bumerang“ predsednici Evropske komisije, Ursuli fon der Lajen, aludirajući time na tvrdnje da je anuliranje decembarskog pokušaja izbora zapravo briselsko maslo. Ispod svih tih pozivanja na Brisel, Moskvu i Vašington, ispod svih pomenutih dihotomija, kao i obično se zaboravlja jednostavno pitanje – zašto milioni Rumuna uopšte žele na čelu države nekoga poput Simiona ili još bolje Đorđeskua, lidera koji domaće fašiste smatra herojima, ne veruje da je čovek sleteo na Mesec, a veruje da se u gaziranim pićima nalaze mikročipovi?
Tek se ponegde, usputno, kao što je to krajem aprila učinio britanski Gardijan, pomene da je medijalni prihod rumunskog domaćinstva tek trećina proseka Evropske unije; da je hrana pedeset odsto skuplja nego pre pet godina; da je skoro trećina od 19 miliona stanovnika u riziku od siromaštva; da sedam miliona Rumuna sigurno nije napustilo domovinu zato što im je u njoj sve bilo potaman. Vladimir Bortun, politikolog sa Oksfordskog univerziteta, jednostavno sumira njihov bes.
„To je izazvalo masovno razočaranje mejnstrim politikom i liberalnom demokratijom. Više od 40 odsto mladih Rumuna smatra da je zemlji potreban jak vođa ’koji se neće baktati parlamentom i izborima‘. Postoji snažna podrška ekonomskoj agendi levice, ali u odsustvu masovne levičarske partije koja bi tu agendu nosila, gnev protiv sistema kanališu lažni proroci poput Đorđeskua.“
Kolektivno skretanje udesno
Bortun dodaje da Đorđesku, naravno, sa levicom nikakve veze nema. Nesuđeni predsednik je nameravao da porez na dobit gotovo prepolovi i jasno je stavljao do znanja da njegova „suverena država“ neće biti „dadilja“ i neće „deliti bogatstvo po egalitarnom modelu“. Đorđesku je nudio u dlaku istu nepravdu kao i prethodnici, samo je uz to pomno mlatarao nacionalnom zastavom, što je bilo dovoljno da ga mnogi Rumuni pregaženi u tranziciji shvate ili kao spas ili barem kao šamar sistemu, u čemu će valjda svako prepoznati primer Donalda Trampa. A kako je na to reagovala mejnstrim politika? Reagovala je baš kao što je u Nemačkoj, recimo – pokušala je da se dokopa glasova preuzimajući fragmente politike i retorike ekstremne desnice.
„I vođa socijaldemokrata Marčel Čolaku i predsednički kandidat vladajuće koalicije Krin Antonesku fokusirali su se na to da promovišu tradicionalnu porodicu – samo muškarac i žena. Antonesku je poručio i da svi dileri droge treba da budu sakupljeni na nekakvom stadionu i streljani. Posle je tu izjavu povukao, ali kada su ga uporedili sa Đorđeskuom, odgovorio je da Đorđesku kopira njega samog. Ta je strategija isprobana i u zemljama Zapada, i rezultat je bio isti – normalizacija i jačanje kandidata ekstremne desnice. Zašto bi ljudi glasali za razblaženu verziju kada mogu da glasaju za original?“, zapisao je za njujorški magazin Jakobinac već pomenuti Andrej-Konstantin Gudu.
Što se ekonomije tiče, svi su ti navodni rivali bili i ostali saglasni. Rumunija, ilustruje Gudu, ima veliki budžetski deficit; veći od devet odsto BDP u 2024, možda i gori ove godine.
„Pitani kako će to da reše, svi su kandidati rekli isto – neće biti većih poreza! Sama ideja da se bogataši ili kapital oporezuju, posmatra se kao svetogrđe. Umesto toga svi žele da skrešu troškove i da otpuštaju zaposlene u javnom sektoru. Svi su saglasni da je državni aparat prevelik, da su porezi previsoki, da je slobodno tržište rešenje, da su biznismeni narodni heroji… Uprkos tome što su porezi na bogatstvo među najnižima u Evropskoj uniji“, zaključuje Gudu.
Pošto smo počeli živopisnim jezikom, možemo tako i da završimo. Kada nekoga nema baš kada je najpotrebniji, Rumuni kažu da je „nestao kao magarac u magli“. Rumuni nisu magarci. A maglu koja ih zbunjuje, nisu sami na sebe spustili.
