Sukob Indije i Pakistana oko Kašmira jedan je od najnestabilnijih međunarodnih teritorijalnih sporova, prožet dubokim etno-religijskim nesuglasicama, obostranim pretenzijama i nuklearnim suparništvom. Islamistički teroristički napad 22. aprila ove godine koji se dogodio u indijskom Kašmiru, kada je stradalo 26 indijskih turista, produbio je stare napetosti, po ko zna koji put dovodeći dve zemlje na rub vojnog sukoba.
Spor oko kontrole nad Kašmirom započeo je podelom dekolonizovane Britanske Indije 1947, kojom su nastale današnje suverene države Indija i Pakistan. Religijska pripadnost je bila glavna odrednica date podele. Oblasti Džamu i Kašmir, s većinskom muslimanskom populacijom i hinduističkom aristokratijom, postale su sporno područje kada su pakistanske milicije pokušale da ih pripoje toj državi, a regionalna vladajuća klasa odlučila da se pridruži Indiji. Prvi indijsko-pakistanski rat (1947–1948) završen je prekidom vatre pod pokroviteljstvom UN-a, kojim je region podeljen privremenom linijom. Tada je Indiji pripala kontrola nad dve trećine teritorije Kašmira, dok je Pakistan zadržao ostatak. Planirani plebiscit o budućnosti Kašmira nikada nije održan.
Neprekidne razmirice
Kako koren razmirica nije razrešen, sukobi su nastavljeni 1965, kada je pakistansko rukovodstvo procenilo da Indija nakon sukoba sa Kinom neće biti u stanju da spreči invaziju Kašmira. Kalkulacije Islamabada se nisu pokazale kao tačne i tronedeljni pogranični sukob je završen bez ozbiljnih izmena granice. Interna politička kriza je zatim kulminirala u Pakistanu, Bangladeš se posle dugogodišnje borbe za nezavisnost izdvojio iz zajedničke države, u čemu je Indija naravno bila na strani Dake, što je ponukalo Pakistan na očajnički napad na Kašmir 1971, koji nije ovenčan uspehom. Sporazum iz Simle 1972. preimenovao je liniju prekida vatre u liniju kontrole, ali napetosti nisu prestajale da tinjaju.
Možda bi nezavisnost Kašmira bilo najpravednije rešenje za njegove stanovnike, ali tome se protive obe sukobljene države
Krajem 20. veka, Pakistan je još jednom pokušao da promeni situaciju u svoju korist, izvodeći seriju vojnih infiltracija iza linije kontrole, ali je sredinom 1999. ponovo vraćen status quo. Usledio je krvavi teroristički napad u Mumbaju 2008, koji je odjeknuo čitavim svetom, povezan sa salafističkom grupom Laškar-e-Taiba iz Pakistana, što je dodatno pogoršalo odnose Islamabada i Delhija.
Suočena sa decenijama nezadovoljstva kašmirske muslimanske populacije i otporom militanata podržanim od strane Pakistana, Indija je 2019. ukinula autonomiju Kašmira, služeći se represivnim metodama, što je dalje produbilo jaz između dve države. Obrazac u kome Indija loše upravlja Kašmirom, a Pakistan nije u stanju da ga vojno od nje preotme, ponavlja se od samog početka konflikta. Možda bi nezavisnost Kašmira bilo najpravednije rešenje za njegove stanovnike, ali tome se protive obe sukobljene države.
Neminovni rat
Aprilski napad u Pahalgamu, za koji je odgovornost preuzeo ogranak pomenute terorističke organizacije Laškar-e-Taiba, bio je najsmrtonosniji atak na civile u Indiji od 2008. godine. Indija je optužila Pakistan za umešanost u napad, dok je Pakistan negirao optužbe, sugerišući čak da je Indija izvela operaciju pod lažnom zastavom. Indija je nakon toga obustavila Sporazum o vodama Inda, zatvorila granični prelaz Atari i ukinula bezvizni režim za Pakistance. Pakistan je odgovorio zatvaranjem vazdušnog prostora za indijske vazduhoplove, obustavom trgovine, te nazvao suspenziju sporazuma o snabdevanju vodom činom rata.
Vojni okršaj je neminovan, ali je pitanje kojih razmera. Budući da se radi o dve nuklearne sile, totalni rat, poput onog u Ukrajini, manje je verovatan
Vojni okršaj je neminovan, ali je pitanje kojih razmera. Budući da se radi o dve nuklearne sile, totalni rat, poput onog u Ukrajini, manje je verovatan. Indija ima više mogućnosti, od udara avijacijom na odabrane mete u Kašmiru, do prelaska trupama linije kontrole u datoj oblasti. Vojni sukob u drugim delovima indijsko-pakistanske granice nije za očekivati.
