Pre pet godina, Srbija je dobila knjigu koja bi po svom objašnjivačkom kapacitetu i epistemološkoj – čak ontološkoj – važnosti za društvo mogla da stane uz Konstantinovićevu Filozofiju palanke. Iako pristupačnija jezikom, Poredak i sloboda Dr Aleksandra Novakovića i Dr Dušana Dostanića je na jednom mestu, enciklopedijski, obuhvatila više od sto godina literature na temu kako organizovati ljudsko društvo koje bi moglo da maksimizuje ljudske potencijale i koje potpunije odslikava takozvanu „ljudsku prirodu“. Detaljni safari kroz stotine ključnih dela na ovu temu izfiltrirao je dva pola intelektualnog spektra između kojih se vodi ova debata – dva „tasa“ vaganja ideoloških, političkih, ekonomskih, socijalnih i, suštinski, ljudskih odnosa – koncepte „poretka“ (konzervativizam) i „slobode“ (liberalizam/libertarijanizam). Da li su oni zaista suprotstavljeni, ili među njima postoje razne skrivene veze?
Na mnogo načina, knjiga predstavlja kapitalnu čitanku za razmišljanje o ključnoj temi naše sadašnje svetske i lokalno srpske situacije: kako popraviti očigledno disfunkcionalni i radikalno podeljeni svet, kako izgraditi Srbiju koja će funkcionisati za sve građane u vremenima koja dolaze? U razgovoru sa Lazarom Džamićem, Dr Novaković analizira kako balansirati izazove promene i stabilnosti, kolektivnog i individualnog, nacije i pojedinca, emocionalnog i racionalnog, poretka i slobode…
Liberalna demokratija je pod udarom
Da li je uopšte više moguće izgraditi „humanije“ društvo koje maksimizuje kvalitet života gradjana u doba kasnog, opadajućeg kapitalizma (neoliberalizma)? U nekom „fukujamističkom“ smislu, nema novih „izama“ koji čekaju da stupe na istorijsku scenu, samo ponavljanja već viđenih: autoritarizma, fašizma, anarhizma, socijalne demokratije (ako imamo sreće) i sada već zombijevski „nemrtvog“ neoliberalizma čije berze i agencije za kreditni rejting kažnjavaju svakoga ko proba da se odmakne od ortodoksije koja očigledno više ne funkcioniše… Ima li novog puta u smislu političkog sistema?
Ne verujem u takvu mogućnost, čak je se pomalo pribojavam. To bi me u trenutnoj situaciji podsetilo na pad Vajmarske republike i uspon totalitarnih ideologija XX veka. Mi se sada zapravo suočavamo sa drugačijom situacijom. Liberalna demokratija je pod udarom, a to je ono najbolje do čega je čovečanstvo došlo u svom dugom hodu kroz istoriju. Šta je to van ovoga što imamo što danas postoji kao humanija i bolja opcija? Jesu li to autoritarne države koje snevaju imperijalne snove poput Rusije ili teokratska uređenja? Šta je zapravo to što zastupnici ovakvih ideja nude kao alternativu „zastarelom“ liberalizmu? Zapravo i nije na meni kao zastupniku status quo-a da odgovaram na ovo pitanje. Na njega treba da odgovore „izazivači“. Liberali uvek kažu da je problem ne u previše nego u premalo liberalizma. Trampa, Orbana, Putina i njihov intelektualni karavan objedinjuje mržnja prema liberalnoj demokratiji. A jedino ona omogućava sistematsku kritiku, od kojih veliki deo one sa leva danas počinje trezvenije da sagledava stvari. Kažu, da tek kada se nešto izgubi postaje jasno koliko vredi.
Živimo dakle u eri slobode koja je pod udarom. Šumpeter je pisao o tome kako isto ono što kapitalizam čini tako uspešnim vodi njegovom kraju. Stalno zadovoljenje potreba koje na masovnoj skali kapitalizam omogućava stvara nove potrebe, ali nisu sve potrebe produktivne niti racionalne. Nekada su to bili snovi o boljem svetu ostvarene univerzalne utopije. Danas je to trend ka povratku na stadijum zatvorenog društva. Opasnost dolazi i od tehno-totalitarizma, čiji bi predvodnik mogla biti Kina. Komparativno gledano, živimo u eri procvata a ne siromaštva kako smatra radikalna levica. Niti je stanje sveopšte dekadencije, o čemu priča desna neoreakcija, pravi opis trenutka u kome živimo. Napredak o kome govorim, svakako nije dovoljan sa stanovišta nekakvog revolucionarnog, utopijskog mišljenja.
Trampa, Orbana, Putina i njihov intelektualni karavan objedinjuje mržnja prema liberalnoj demokratiji. A jedino ona omogućava sistematsku kritiku, od kojih veliki deo one sa leva danas počinje trezvenije da sagledava stvari. Kažu, da tek kada se nešto izgubi postaje jasno koliko vredi
Zato mislim da danas svi koji još uvek drže do liberalne demokratije moraju da budu konzervativci u standardnom smislu te reči, oni moraju da budu status quo konzervativci. O budućnosti mislimo samo na osnovu dubokog uvažavanja onoga što već imamo. A imamo liberalnu demokratiju koju sada moramo da očuvamo, a nakon stabilizacije i da je reformišemo. To je upravo konzervativizam koga odbacuje većina zapadne desne neoreakcije. Ali čak i u okviru liberalne demokratije postoji dovoljno prostora za suštinsko unapređenje. Neki liberali umesto reči kapitalizam predlažu reč humanomics (Vernon L. Smit, Bart. J. Vilson, Didri Mekloski) koja podrazumeva drugačiji pristup i vrednosti – ljubav, solidarnost, požrtvovanost, klasične vrline… – koje obično ne vezujemo za kapitalizam; drugi tvrde da je preveliko uplitanje u tržište u ime socijalne pravde dovelo, paradoksalno, do još veće nejednakosti i manjih šansi za prosečnog čoveka da unapredi svoj položaj, o čemu bih mogao mnogo toga da kažem. Onda tu je i čitava nauka javnog izbora o kojoj danas govori samo nekolicina posvećenih ekonomista iako su uvidi ove teorije neverovatno korisni baš za trenutak u kome živimo i za obuzdavanje prirodnih tendencija u kapitalizmu koje proističu iz ljudske pohlepe.
Vladanje iz jednog centra, kontrola
Na neki način i moje pitanje se odnosilo na ovaj poslednji deo tvog odgovora jer je i „neoliberalni“ kapitalizam, kao radikalna (čak ekstremistička) ideologija proizveo svoje represije i doprineo razvoju tehnorepresije, stravične nejednakosti i atomizacije društva, barem u onim zemljama koje ovo primenjuju u ekstremnijoj formi, kao u Americi. Da li to znači da moramo da govorimo i o različitim „liberalizmima“ jer ni oni nisu jednaki? Da li branimo čitav korpus „liberalizma“ ili samo neke njegove progresivnije forme?
Branimo vrednosnu osnovu liberalizma, čiji su pojavni oblici raznovrsni i ne uvek dobri. Pojmovi poput kapitalizma, vlasničkih prava, slobodnog tržišta i individualne slobode ne mogu se više braniti samo pozivanjem na utilitarne argumente i šematizovano predstavljanje liberalizma. Možda je put reforme liberalizma oživljavanje one tradicije koja polazi od ideje samouprave i decentralizacije, koja zaobilazi oštru (hobsovsku) podelu između države i pojedinca i čuva vezu između javne i privatne slobode (sloboda ne samo pojedinca, već slobodna država, grad, selo, ulica). O tom, antičkom, liberalizmu “pre liberalizma” mnogo je i lepo pisao Kventin Skiner. Dakle, da bi pojmovi koje sam naveo imali nekakve pozitivne konotacije mora se ponuditi sveže i daleko nijansiranije razumevanje današnjeg trenutka ali i istorije ideja. To je preduslov za novu normativnost i formiranje drugačijih društvenih navika. Takva normativnost bi uključivala ne samo ekonomski napredak već i (građansko) dostojanstvo. Jedino tako nešto može pomoći liberalizmu da ostane glavna civilizacijska snaga.
Drugo, oko atomizacije. Nekakav kontraargument tvojoj konstataciji je podsećanje na komunitarni karakter Amerika 19. veka, dakle baš u periodu procvata kapitalizma. O tome je pisao Tokvil. Dakle, šta se to desilo da su snažno osećanje zajedništva i čitave mreže uzajamne pomoći nestale preko noći? Svaki liberal će reći, to je izgradnja visokocentralizovane države koja je stavila pod svoje okrilje mnoge segmente individualnog i kolektivnog života. Vladanje iz jednog centra, kontrola. Jer, suštinski, nema razlike u tipu vladanja jednog progresiviste Ruzvelta i “konzervativca” Trampa. I jedno i drugo vodi urušavanju američkog konstitucionalizma.
Geopolitički, danas možemo biti ili za slobodu ili za pad u političko varvarstvo. Ovo drugo je pre više od dvadeset godina najavio Džon Grej kao neku vrstu neizbežnog povratka u 19-vekovno razdoblje nacionalnih država i konstantnih ratova
Zato sam i spomenuo teoriju javnog izbora koja se bavila upravo time kako je – pod uslovom da imamo neki skup vrednosti do koga držimo i koji podrazumeva, takođe, slobodno tržište – kako je dakle moguće postaviti sistem koji će uvažiti i te vrednosti i tržište ali da se u što većoj meri ograniči sistemska proliferacija nuspojava i njihov devastirajući efekat na osnove poretka. To su pojave poput traženja renti, sistem veza i korupcije, svega ovoga o čemu govoriš i što zaista postoji, ne samo u Americi (Srbija pod Vučićem je ekstremni slučaj). Setimo se svetske finansijske krize iz 2007. Za nju nisu primarno odgovorni oni najspretniji, besprizorni špekulanti, već država koja je iz populističkih razloga kreirala plodno tlo (zakonski okvir) za špekulaciju na veliko. Kada je sistem propao onda ga je spašavao („bailout“, ključna reč tog perioda!) niko drugi do onaj koji ga je stvorio.
Ne verujem u „društvo po receptu“
Kako danas vidiš međuigru između poretka i slobode, sada kada smo probali mnoge varijante političkih sistema u kojima su ovde dve dimenzije bile balansirane na razne načine?
Mislim da ne postoji nekakav matematički kriterijum za pravu srazmeru slobode i poretka i svaka država u slobodnom svetu ima svoju formulu koja često nije proizvod plana već sticaja okolnosti, kompromisa i slučaja. Moramo odbaciti ideju da je takav jedan aršin moguć. Moramo ostaviti slobodu pojedinačnim zemljama da nađu svoju pravu meru. Zato i ne verujem u „društvo po receptu“ (Okšot) već u lokalnu adaptaciju jednog večnog ideala slobode u koje liberali veruju. Verujem takođe u jedan sjajan opis autentičnog konzervativnog stava koji i sam prihvatam i koji prenosi Rasel Kirk, a čiji je rodonačelnik Edmund Berk. Da parafraziram, “konzervativizam je blagonaklono prihvatanje promena sa kojima se ne slažemo”. Nema veće mudrosti od ove koja sažima uticaj faktora vremena (kao ontološkog izvora svake promene) na ono što već postoji, na ustanovljeni poredak.
Služeći se rečnikom Popera ili Hajeka, rekao bih da na jednoj strani imamo zastupnike slobode i demokratije, na drugoj neslobode i autoritarizma (totalitarizma). Danas su to glavne ose političkog svrstavanja, dok je biti centrista vrlina
Konzervativizam koji ne uvažava značaj vremena nije u skladu sa socijalnom ontologijom i antropologijom, osuđen je na iskrivljeno, često fantazmagorično shvatanje stvarnosti. Primer ogrešenja o ovaj princip je nedavni pokušaj obaranja institucije prava na izbor (Roe v. Wade). To je bio konstruktivistički (veštački) udar koji Berk, da je danas živ, nikada ne bi podržao. Berkovski stav omogućava da se u svakom društvu odredi prava mera slobode i poretka.
Kako ste u knjizi definisali pojmove poretka i slobode? Oba su komplikovanija nego što se obično misli i kreiraju velike izazove kreatorima novih društava jer semantika ovde, očigledno, mnogo znači?
Ukratko, konzervativizam smo definisali kao pojam bez definicije a libertarijanizam kao konzistentnost bez celine. U moru konzervativnih struja ja bih se uvek opredelio za pomenutu berkovsku varijantu, jer se radikalnije verzije konzervativizma oslanjaju na statičku metafiziku (na primer onu Otmara Špana) i elitističku antropologiju (Martin Hajdeger) i nisu u stanju da očuvaju plodnu sintezu slobode (vremena) i poretka o kojoj sam govorio. Sa druge strane, libertarijanizam je previše uska filozofija koja odlično odgovara na neka bazična pitanja, ali čim se malo primakne specifičnijim problemima gubi svoj identitet i stapa se bilo sa levim bilo desnim pogledom na svet.
Ti veliki narativi o dekadenciji Zapada, prevlasti Woke kulture u svim aspektima života i institucija, sistematskom proterivanju transcendencije iz svakodnevnog života, često ne stoji zapravo ništa osim lične frustracije i ogromne mržnje prema Americi i liberalizmu generalno
Libertarijanizam treba shvatiti kao neku vrstu centrizma, staviti ga, kako Volter Blok kaže “pod libelu” a sve što ne ulazi u taj centar nazvati nekim drugim imenom. Mnogi eminentni libertarijanci, poput Hans-Hermana Hopea, Edvarda Fejzera i drugih izašli su iz tog centra i postali tipični desničari, čak nacionalisti ili u Hopeovom slučaju (prikriveni) rasisti. Neki poput Roderika T. Longa, Čarlsa Džonsona ili Met Zvolinskog daju primat pozitivnim socijalnim obavezama zagovarajući neku vrstu woke libertarijanizma. Strogo gledano ništa od toga nije libertarijanizam. Ali, čemu onda takva ideologija ako ne daje odgovore, konkretne, na pitanja koja su od važnosti za savremeni društveni poredak? U knjizi sam dao odgovor, ali nisam siguran da je on zadovoljavajući – za libertarijance.
Slobode i demokratija, naspram neslobode i autoritarizma
Kada smo već kod semantike, očigledno je već duže vreme da termini kao što su „levo“ i „desno“, pa čak i termini kao što su „kapitalizam“ (koji?) i „socijalizam“ (koji?) nisu više adekvatni. Koji novi termini sada cirkulišu po teorijskoj (možda i praktičnoj) periferiji u pokušaju da predstave nove realnosti sveta?
Apsolutno, ja se danas na primer više slažem sa mnogo toga što o trenutnoj situaciji u svetu govori Slavoj Žižek nego sa libertarijanskim intelektualnim predvodnicima iz Mizes grupe. Ne kažem da u Žižekovom slučaju nije došlo do neke vrste dijalektičkog prevladavanja sopstvene pozicije. Ali do sličnog procesa samopreispitivanja dolazi i kod trezvenih libertarijanaca. Reč je zapravo o tome da su sve razlike danas između nekadašnjih levičara i desničara samo, kako bi jedan moj prijatelj rekao, policy issues a ne suštinska razmimoilaženja. Rat u Ukrajini i Trampov drugi mandat toliko je protresao svet da su se mnoge stvari iskristalisale iako je i pre tih događaja bilo jasno da pojmovi levice i desnice ne daju sasvim ispravne orijentire za političko mišljenje i praksu.
Geopolitički, danas možemo biti ili za slobodu ili za pad u političko varvarstvo. Ovo drugo je pre više od dvadeset godina najavio Džon Grej kao neku vrstu neizbežnog povratka u 19-vekovno razdoblje nacionalnih država i konstantnih ratova. U najnovijoj knjizi taj novi svet vidi kao vreme “Novih Levijatana”. To bi označilo kraj liberalnog supernarativa kao regulativnog (fukojamovskog) ideala na kome počiva posleratni poredak i njegove institucije. Dakle, nije reč o novoj terminologji koja nam je potrebna, već upravo o povratku na staru i bazičnu. Ne moramo biti neokonzervativci ali ako držimo do suštinskih vrednosti liberalne demokratije onda je to differentia specifica koja nas razlikuje od svih ostalih: tvrdokornih autokrata, tradicionalista, neoreakcionara, populista ali i takozvanih liberala i libertarijanaca koji podržavaju Putina. Služeći se rečnikom Popera ili Hajeka, rekao bih da na jednoj strani imamo zastupnike slobode i demokratije, na drugoj neslobode i autoritarizma (totalitarizma). Danas su to glavne ose političkog svrstavanja, dok je biti centrista vrlina. Možda je to staromodna terminologija ali su okolnosti takve da se moramo vratiti na početak, na izvorište odakle potiče naš politički poredak. Trenutno nemamo taj luksuz da izmišljamo nove termine. Reč “postliberalizam” (kao i mnoge “post-izme”) ću usvojiti onda kada većina sveta u kome se liberalizam razvio više ne veruje u njega. Nadam se da do toga još nismo došli.
Da li to onda znači, imajući u vidu promenjeni geopolitički kontekst u odnosu na trenutak izlaska knjige da sada sa manje optimizma gledate na mogućnost slaganja konzervativaca i libertarijnaca?
Da. Iza mnogo toga što se pre agresije na Ukrajinu predstavljalo kao neka alternativa postojećem poretku (govorim o desnom spektru), ti veliki narativi o dekadenciji Zapada, prevlasti Woke kulture u svim aspektima života i institucija, sistematskom proterivanju transcendencije iz svakodnevnog života, itd., često ne stoji zapravo ništa osim lične frustracije i ogromne mržnje prema Americi i liberalizmu generalno. Neoreakcionarne vedete poput Kurtisa Jarvisa, pa donekle i njegovog mentora Pitera Tila, ne nude zapravo ništa novo. Iza konzervativnog plašta u koji su se uvili krije se čist konstruktivizam i društveni inženjering (kontrateza smislenog konzervativizma). Jarvis je po mom sudu, intelektualni prevarant, ali se mnogo libertarijanci povelo za njegovim teorijama, videvši u tom monarhističkom konceptu koji on nudi mogućnost za procvat individualne slobode. Oni su tu odigrali ulogu korisnih idiota ulazeći u koaliciju sa neoreakcijom. Nije čudo što se i kod i jednih i kod drugih, bez obzira na retoričku kritiku, Putin doživljava kao spasilac.
Mi smo narod sklon anarhiji i ne mislim da je to po sebi loše, ali je potrebno da se ta anarhična crta nekako obuhvati i u našem legalnom poretku. Malo jače uobručavanje našeg čoveka može da stvori neverovatne stvari, neverovatan napredak, toliko ja verujem u nas
Da li je tipičan američki konzervativac danas još uvek mejerovac
Džonatan Heit je u svojoj knjizi „Pravednički um“ pokazao da konzervativci imaju više „moralnih čula ukusa“ od liberala, koji se uglavnom svode na individualnu slobodu i jednakost. Da li se slažeš s time?
U principu, da. Po Heitu moralni ukus konzervativaca, „moralna trpeza“ sadrži najviše receptora, ima najbogatiji ukus, dok liberali (zapravo levičari u evropskom smislu) i libertarijanci imaju vrlo skučen moralni dijapazon, kuhinju. Po oskudnosti ove dve kuhinje su slične. Heit kaže da moralnost vezuje ali i oslepljuje (“binds and blinds”). Ona nas mobilizuje i tera na akciju, ali nas takođe pravi slepim da vidimo da i druga strana ima nešto pametno da kaže. Mora se ipak podvući da je Heit sprovodio svoje istraživanje davno, kada je Republikanska partija, pa i njena konzervativna baza bila daleko usklađenija sa posleratnom velikom sintezom, tj. „konzervativnim konsenzusom“ čiji su izdanci političari poput Berija Goldvotera i Ronalda Regana. Interesantno bi bilo sprovesti sličnu analizu danas, u vreme trampizma, i videti kolika su odstupanja u odnosu na tu idejnu, političku i moralnu matricu, odnosno, da li je tipičan američki konzervativac danas još uvek mejerovac (Frenk S. Mejer) i baklijevac (Vilijam F. Bakli), zagovornik plodotovorne sinteze slobode i vrline, ili je i tu, poput pomeranja magnetnog polja zemlje, došlo do seizmičkih promena pa sada imamo moralnu kuhinju koja se svodi na jedan, najviše dva ukusa – poštovanje autoriteta i lojalnost.
Po mom sudu, čak i da je tako, to ne dovodi u pitanje validnost Heitove teorije, već samo ukazuje na činjenicu da je došlo do značajnih promena u samorazumevanju američke desnice u pogledu bazičnog moralnog senzibiliteta, što je u skladu sa njegovom filozofijom (moralni senzibiliteti se menjaju i kulturološki su uslovljeni). Ali onda taj novi „konzervativni“ senzibilitet više ne bi bio konzervativan u klasičnom američkom (mejerovskom) smislu, već bi pripadao klasi (političkom opredeljenju) koje Heit nije detaljno analizirao, a koji je uvek prisutan i nama dobro poznat, kao nepatvoreni autoritarizam. Heit je analizirao američki moralni senzibilitet u odnosu na tada preovlađujuća politička svrstavanja i ideologije ali Amerika se od tada promenila, pa je danas primerenije analizirati i drugačije, „neameričke“ ili čak, u lošem smislu, evropske ideologije, poput ekstremnog nacionalizma ili čak fašizma. Ne tvrdim da takvi trendovi nisu postojali i ranije u američkoj političkoj tradiciji već samo da nisu bili deo posleratnog političkog mejnstrima.
Građani Srbije ne trpe kabadahije
Kako se teme iz vaše knjige odslikavaju u trenutnoj situaciji u Srbiji, jer će se promena ne samo srpskog režima već i celog sistema opet bazirati na nekoj kombinaciji poretka i slobode, na nekoj novoj vrsti balansa?
Teško je odgovoriti na ovo pitanje. Mi još uvek nismo ostvarili ono čega danas mnogi na Zapadu žele da se odreknu – vladavinu prava, demokratiju, funkcionalne institucije. Nekako smo sada upravo mi kroz ovu našu „lokalnu“ borbu „svetski“ i vrlo aktuelni. Ali to nije čudo, to je naša istorija, deo naše tradicije. Čitav naš moderni razvoj je jedna, doduše najčešće neuspešna borba za individualnu slobodu. Borimo se protiv Vučića kao što smo se nekada borili protiv Miloševića, Broza, Aleksandra, Miloša… Ne trpimo kabadahije. Dakle, poredak koji će za nas biti legitiman jeste poredak slobode.
Mišljenja sam da je nama potrebna mala, ali snažna država. Da postoji malo pravila ali da se ona bespogovorno poštuju. Tek tada se mogu otvoriti sve naše pozitivne energije i talenti. Moramo da pronađemo svoj put ali ne kopiranjem gotovih rešenja
Ali nema slobode bez višegeneracijske posvećenosti da se izgrade funkcionalne institucije. Imamo sada mnogo materijala iz nedavne prošlosti, od 5. oktobra do danas, da vidimo šta nije valjalo. Ukoliko je moguće očuvati tu slobodu živom, ovu slobodu što poput talasa oslobađa gradove po Srbiji, onda će sva ostala pitanja biti samo stvar razlike u konkretnim politikama. Ali ni jedna politika neće smeti da se ogreši upravo o tu kulturu slobode koju ćemo morati da pretočimo u naše institucije. Moraćemo da budemo daleko pažljiviji nego što smo bili nakon 5. oktobra. Inače, ja sam već pisao o tome kako vidim taj dan posle, ali to je samo moje mišljenje.
Ne smatram da našem duhu odgovora nekakav previše komplikovan sistem, nekakva razgranata socijalna država (mašinerija) koja sve živo reguliše. Mi smo narod sklon anarhiji i ne mislim da je to po sebi loše (kao neko ko živi na Zapadu uviđam da je to i kvalitet), ali je potrebno da se ta anarhična crta nekako obuhvati i u našem legalnom poretku. Malo jače uobručavanje našeg čoveka može da stvori neverovatne stvari, neverovatan napredak, toliko ja verujem u nas. Mišljenja sam da je nama potrebna mala, ali snažna država. Da postoji malo pravila ali da se ona bespogovorno poštuju. Tek tada se mogu otvoriti sve naše pozitivne energije i talenti. Uz sve svoje zasluge, Đinđić je ipak grešio što je mislio da je moguće izgrditi Srbiju po nemačkom uzoru. Moramo da pronađemo svoj put ali ne kopiranjem gotovih rešenja iz zemalja visoke institucionalne kulture koje nemaju osećaj slobode koji mi imamo, već da pronađemo modalitete kako da izgradimo održivi institucionalni okvir koji će očuvati naš osećaj slobode. To je dugotrajan, mukotrpan ali ostvariv posao.
Trampovo uništenje poretka
A na koji način Donald Tramp, sa svojom jedinstvenom kombinacijom haosa u kome nema ni poretka ni slobode – tačnije, ima ih, ali u uvrnutom, izopačenom, ne mnogo konstruktivnom smislu da i poredak i sloboda izgleda fale baš tamo gde bi trebalo da ih bude najviše – rezonuje sa vašom knjigom? Da li vidite dinamike iste borbe između ova dva „primordijalna elementa“?
Voluntarističko vladanje je negacija poretka i poništenje slobode. Tramp je došao na vlast u ime slobode i rušenja status quo-a, ali je institucionalizovao voluntarizam, osvetu i jednom rečju haos u politički poredak Amerike koji želi da proširi i na svet. Sada i neki konzervativni predvodnici koji su doprineli Trampovoj pobedi obznanjuju kako se zapravo Amerika, a ne druge zemlje, najviše okoristila od trgovinskog poretka koje je sama izgradila. Dakle, nije samo Tramp odgovoran za ovakav trend. Intelektualna baza koja je podupirala posleratni konzervativni konsenzus takođe je istorijski podbacila što po sebi govori o dubokoj krizi na američkoj desnici. Taj konsenzus kaže da je „sloboda bez vrline besmislena, a vrlina bez slobode vodi u totalitarizam“ (Frenk S. Mejer). Drugim rečima, sloboda bez ograničenja, bez vrednosnog utemeljenja je čista anarhija i kao pojam protivrečna samoj sebi, dok vrlina koja ne dozvoljava slobodu – poput stava moralnog čistunstva i isključivosti, vodi u totalitarizam.
Trampovo uništenje poretka povezano je sa još nečim. Još je Platon pisao o tom zasićenju koje se po nekakvoj nužnosti dešava u demokratiji, o tom putu od demokratije do diktature. Nije ovde reč o tome da je stanje američke demokratije bilo tako očajno da se spas mogao potražiti jedino u čvrstoj ruci (ekonomski i drugi parametri to ne potvrđuju). Reč je više o percepciji značajnog broja Amerikanaca da to jeste bio slučaj, bez obzira što objektivni parametri to ne pokazuju. To govori u kojoj meri savremeni mediji, naročito novi, poput socijalnih mreža oblikuju percepciju o stanju u društvu. Štaviše, oni utiču na to da se politika izmešta iz predviđenog prostora visokog skupštinskog doma i njegovih mnogobrojnih odbora na globalnu socijalnu pijacu gde svaka neznalica može da debatuje sa nekim nobelovcem i da od ovog poslednjeg ima više lajkova. Koliko je pametnih ljudi bilo ostrakovano u Atinskoj skupštini u histeričnoj kampanji većine? Koliko je republikanaca, nekada borbenih pobornika reganizma, sada poslušno poginje glavu u apsolutnoj pokornosti vođi?
Sloboda bez ograničenja, bez vrednosnog utemeljenja je čista anarhija i kao pojam protivrečna samoj sebi, dok vrlina koja ne dozvoljava slobodu – poput stava moralnog čistunstva i isključivosti, vodi u totalitarizam
Podsetimo se, demokratija etimološki znači „vladavina demagoga“ a demagog je „onaj ko vlada u demokratijama“. Ipak, Amerika nije demokratija već republika. Reč demokratija se ne pominje niti u Deklaraciji o nezavisnosti niti u Američkom ustavu. Zato ni skupštinski dvodomni sistem, kao ni sistem elektoralnog koledža i unutarstranački izbori u Americi ne nalikuju instrumentima evropske reprezentativne demokratije. Očevi osnivači sastavljali su pomenuta dokumenta upravo iz straha od scenarija koji se sada odigrava u Americi. Politička i ekonomska elita kroz svoj uticaj i grupe u vladajućim strankama delegira kandidate i sprovodi unutarstranačke izbore. Tramp je te grupe preskočio i njihov značaj marginalizovao, pokušavajući da prikaže da između njega i običnih Amerikanaca nema posrednika. Na taj način on je pokušao da uništi američku republiku i da zauzvrat instalira model plebiscitarnog vladanja, masovne demokratije i vođe koji udovoljava toj masi. Haos koji je inaugurisao ne može opstati.
Kriza Amerike je šansa za Evropu
Kakvu onda ulogu u ovom najnovijem padu Amerike igra Evropa ili kakvu može igrati?
Paradoksalno, kriza Amerike je dugoočekivana šansa za Evropu. Sada Evropa mora da izađe iz stanja samoskrivene geopolitičke nezrelosti i jasnije shvati svoju ulogu u svetu. Ona više ne može biti puki privezak Amerike, ne samo zbog Trampa, već zbog svoje budućnosti. To podrazumeva funkcionalniju upravu na nivou EU koju najavljuje budući nemački kancelar, gospodin Merc, ali i deregulaciju o kojoj već duže vreme govori francuski predsednik. Možda je upravo sada prilika da Evropa postane svetionik na brdu, jer ne zaboravimo, nigde ne postoji takav stil života i osećaja slobode kao u Evropi. Taj poredak se mora očuvati. Uostalom, Amerika je proizvod intelektualni i svaki drugi, Evrope, a ne obratno.
Nije ovde reč o tome da je stanje američke demokratije bilo tako očajno da se spas mogao potražiti jedino u čvrstoj ruci. Reč je više o percepciji . To govori u kojoj meri savremeni mediji, naročito novi, poput socijalnih mreža oblikuju percepciju o stanju u društvu
Ti i tvoj koautor, Dušan Dostanić, ste na suprotnim krajevima ideološkog spektra: ti na liberalnom, on na konzervativnom; kako izgleda pisati kapitalnu teorijsku knjigu zajedno u toj situaciji, da li je bilo komplikovano ili se svako fokusirao na teorijsko pokrivanje svog dela spektra?
Svako je pokrivao deo koji najbolje poznaje, ali smo zajedno usklađivali finalnu verziju kritičkog predgovora. Saradnja je bila odlična, a za mene prilika da mnogo toga naučim o konzervativizmu. Zaista, potrebno je upoznati prave konzervativce (ili desničare, kako hoćete, jer Dušan ne pravi tu razliku) ako želite da nešto smisleno pišete o tom duhovnom usmerenju. Bilo je naravno i malo one napetosti o kojoj Nizbet govori, ali vrlo malo, jer je fokus bio na naučnom pristupu, pa tu nema puno mesta za ideološka svrstavanja. Sam naslov predgovora – Pojam bez definicije, konzistentnost bez celine, govori o kritičkom pristupu za koji smo se opredelili. Pored toga, sa Dušanom sam sarađivao i ranije na jednoj kratkoj studiji srpske tranzicije tako da se sa ovom knjigom dobra saradnja samo nastavila. Na kraju, ja nikada nisam delio ljude ideološki – valjda je to u skladu sa mojom liberalnom tolerancijom – pa sam se često družio i zaista sprijateljavao sa ljudima sa kojima malo toga delim u ideološkom smislu.
