Godina je 1907. Novi kraljev dvor, današnja zgrada Predsedništva Srbije, tek će se graditi, Stari dvor – Skupština grada Beograda, postoji, ali manja i nešto drugačija nego danas, a nasred poljane od više hektara polaže se kamen temeljac Narodne skupštine Srbije. Mesto tako važnoj građevini određeno je u batal-džamijskom kraju, u blizini groblja na Tašmajdanu i pijace stareži na Fišegdžijskoj čaršiji. Arhitekt i polemičar Dimitrije T. Leko brinuo se kako će potom biti razviće „čitave okoline“ i kako će izgledati „žiža u koju celo srpstvo žudno upire poglede svoje“, to „središte srpske svesti, srpskog rodoljublja, srpskoga ponosa“ kad se rađa u susedstvu vignjišta (kovačnica) i svog drugog „čuda i vašara“. Prijatan tip i individualnu lepotu grada, smatrao je Leko, ne čini prosta geometrija ulica, već postojana uređenost trgova zatvorenih uglednim građevinama, parkova i svekolikih drugih „postrojenja“ u gradskim blokovima.
Skoro vek i četvrt kasnije, čini se da je preteča Bulevara kralja Aleksandra – stara marljiva Fišeklija, pružala više razloga nacionalnom ponosu. Oko Doma Narodne skupštine, oko Predsedništva i Skupštine grada vije se dim sa ognjišta i noću škilje lampe u čadorima. Sviraju tu zurle i daire, pucale su prangije i topovske petarde kao udarci čekića u ogromni nakovanj, a tukao je s visoka i nevidljivi top kao po sili gneva Božjeg. Rastvorilo se potom logorište u panađur pod geslom „Ne damo Srbiju“, jer čuda i vašara nikad dosta, a evo i divljeg parkinga uz najnoviju formaciju šatri 10+10+4 spram foruma Skupštine s jednom obzirnom bočnom flankom poljskih toaleta. Težište simboličkih, estetskih i protokolarnih značenja, dični prostor reprezentacije srpske države i njenih najviših institucija, vremeplovno se vratio u pretfišeklijsku prošlost, u doba karavana i logorskih vojnih opsada na Carigradskoj džadi.
Oko Doma Narodne skupštine, oko Predsedništva i Skupštine grada vije se dim sa ognjišta i noću škilje lampe u čadorima. Sviraju tu zurle i daire, pucale su prangije i topovske petarde
Ruženje upravnog središta Srbije nije novo. Pod pretnjom nekog od brojnih opozicionih protesta, Predsedništvo je još pre nekoliko godina opasano priručnom metalnom ogradom. Kada je na tu privremenost navučena cerada s trobojkom i grbovima, potvrdilo se da je stvar trajna, pa umesto da se zgrada „u koju celo srpstvo žudno upire poglede svoje“ ka narodu otvori, ona se skutrila i u sebe povukla. Nije čudo, jer su od prve pojave rashladnih uređaja, u njenu fasadu bodimice ubijani tiplovi i kačile se spoljašne jedinice, kako je kojoj visokoj kancelariji bilo vruće. Susedni Stari dvor je doživeo to isto, s tim što su se na ulicu, pa uvis do balustrirane ograde parka, iz podrumskih prostorija izvukli i nemaskirani limeni klepeži ventilacionih cevi, sasvim u skladu sa estetikom obližnjih kontejnera za đubre. Za divot-razglednice iz prestoničkog centra fotograf se mora dobro udaljiti ili sve valjano retuširati.
U očekivanju velikog studentskog skupa 15. marta, uzdrmana vlast je odlučila da se samoopkoli režiranim protestom i dodatno utvrdi parastudentskim, paravojnim, to jest paradržavnim logorom. Sve je obavljeno po poznatom obrascu urbanističkog i drugog bezakonja, deregulacije, raščaravanja i preziranja centra Beograda, a u inat izmišljenoj aveti Kruga dvojke. Montažna ograda je razvučena po čitavom perimetru nekadašnjeg Dvorskog parka, čija je bašta svojevremeno upoređivana sa onom u Hempton kortu. Živeće još dugo nadrealne slike Spomenika prirode „Pionirski park“ koji je tada dodatno fortifikovan traktorima, uz obnoć iskopan plitak rov sučelice Skupštine. Ptice i pešaci su prognani, a park je deklasiran gustišom kupolastih kamping šatora, ubrzo popunjen i bogatijim šatrama za događaje i proslave, kao i svadbenim paviljonima, pa i čadorima po tipu azijskih pagoda.
Težište simboličkih, estetskih i protokolarnih značenja, dični prostor reprezentacije srpske države i njenih najviših institucija, vremeplovno se vratio u pretfišeklijsku prošlost, u doba karavana i logorskih vojnih opsada na Carigradskoj džadi
Stihija vašarske proizvoljnosti bacila je u blato umešnost planiranja, u ovom slučaju tzv. kastrametacije – organizovanja logora pred utvrđenjima ili gradovima pod opsadom. Paradržavni logor je dobio približno pravilan oblik, ali ne i osmišljene pravce, niti pažljivo određene pozicije za komandu i stražu, mesta za odlaganje otpada i skladišta, već staze, budžake, ćorsokake i ad hoc ulaze. U odsustvu reda, higijene i pospremanja, brzo je zabrložen, pa je sve zaličilo na demonstraciju sile kroz ruglo i na ono što obično učini Nestbeschmutzer – kad zapogani vlastito gnezdo. U zaigranosti koreografije protesta i logorske scenografije izgubio se čak i osnovni red koji vlada u izbegličkim i izletničkim kampovima, a javni prostor je prisvojen bez plana, bez forme, kamoli javnosti – u duhu tribalizacije i produženog ritualnog derogiranja grada, dabome i svakodnevice gradskog života.
A pritom i ovo. Protestno logorovanje pred institucijama ima posla s državom kao metom ali ne i kao pokroviteljem, pa je zdravom razumu teško da razabere odluku vlasti da tobož uzaludno demonstrira i sebe samu blokira. Te da se, uz sve svoje aparate sile i prinude, prenemaže u svojoj ugroženosti, pa se utvrđuje i logorom kao privatnim obručem odbrane. Bilo kako bilo, njegovo postavljanje u administrativnom središtu države verovatno je bizarni prvenac samoblokiranja državnih institucija uopšte. Gotovo je nemoguće i zamisliti slike logorski samoopsednute Jelisejske palate, Palate Kvirinale ili zgrade Rajhstaga. Stvari ipak dolaze na svoje kad se sravne s dubinom i slojevitošću okupiranja i rastakanja ovdašnjih državnih ustanova, ali je samoopkoljavanje logorom od svih načina bez sumnje najuvrnutiji izraz despotski izobličenog samodržavlja.
Kako je zakon suspendovan, u logoru je, kao u zoni apsolutne neodređenosti, sve moguće. A ovde je pravilo, kao što je poznato, vladanje na način izvanrednog i opsadnog stanja u čitavom društvu
Nečitljiv i neprijateljski, logor je suprotnost, a kroz istoriju i svakakva pretnja otvorenosti, sigurnosti i normalnom poretku grada. Tu vlada oksimoron trajne privremenosti: ne šeta se, već dežura, sprema se na bitku ili čeka sudbonosni čas. Jednodušnost logora je svagda na probi, pa i najmanji šušanj poziva na oprez, slučajni prolaznici su neprijatelji, svi sagovornici moguće uhode. Umesto građana koji pitaju, biraju, menjaju, tu su borci ili taoci što zauzimaju prostor, čuvaju postojeće stanje, nešto i nekog brane.
Logor je zapravo, razjašnjava Agamben, rezultat izvanrednog i opsadnog stanja, te „prostor koji se otvara kad izvanredno stanje počinje da postaje pravilo“. Kako je zakon u takvom stanju suspendovan, u logoru je, kao u zoni apsolutne neodređenosti, sve moguće. A ovde je pravilo, kao što je poznato, vladanje na način izvanrednog i opsadnog stanja u čitavom društvu, u stalnom očekivanju i opetovanju pseudoizbora, uz produbljivanje podela, zastrašivanje, izvrtanje istine, sukobljavanje sa susedima, neistomišljenicima, a sada i uz klevetanje građana i seljaka, učitelja, đaka, profesora i studenata – „antidržavnih elemenata“. Posezanje za logorom, međutim, uvek je bilo predznak završne faze vladanja. No tad nastupa i režim bespoštednog nadzora i krajnje kontrole misli, reči, kretanja, pogleda, hoda, pa i prisustva… u pokušaju biopolitike da se subjekti pretvore u lojalne objekte upravljanja, što veli Fuko.
