Ljubitelji hevimetala jedna su od najdobrodušnijih muzičkih družina na koje čovek može da nabasa. Svako ko traži dobar provod, može da očekuje srdačan doček na okupljanjima metalaca, ali nije lako pridobiti ih muzikom koja nije njihova. Nije zapravo lako pridobiti ih čak ni podžanrom hevi metala koji nije njihov. Zato se bend Koikoi jula 2023. pitao šta će se zbiti kada dugokosoj publici na festivalu Artmanija u rumunskom Sibinju ponude svoj eklektični zvuk, koji na svom veb-sajtu opisuju kao žanrovski neopterećenu mešavinu indiroka, post panka, elektronike i popa. Izašli su na scenu pred dve ili tri hiljade ljudi, i rešili da sviraju „tvrđe“ pesme iz opusa, pa šta bude. I bila je žurka za pamćenje. Metalci su ih usvojili, što je – bez hiperbole – jedna od najvećih pohvala koje bend može da dobije, ali družini Koikoi ne manjka ni drugih priznanja. Dobar glas i dobar zvuk odveli su ih na festivale u Bratislavi, Klermon Feranu, Talinu, Hamburgu, region da i ne pominjemo, iako su za sobom donedavno imali samo jedan album (Pozivi u stranu, 2021).
Odskočna daska eklektike
Sada imaju i drugi, ali ekscentrični kakvi jesu, nisu ga predstavili na neki uobičajen način. Kao što metalci iz Sibinja pre dve godine nisu znali nijednu njihovu pesmu, tako ni beogradska publika okupljena u četvrtak u klubu Karmakoma nije imala priliku da čuje ništa od novog materijala pre nego što je Koikoi zasvirao. A budući da u klubu nije bilo ni snimanja, album O sreći u snovima zasad se umesto na nosačima zvuka nosi u glavama. No muzici naposletku tamo i jeste mesto.
Koikoi čine Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović. Basistkinja i vokal Emilija Đorđević smatra da je novi album melodijama, tekstovima, aranžmanima ujednačeniji od prvog, da je bend dobio jedinstveniji zvuk, ali odskočna daska im je i dalje eklektična.
„U poslednje vreme dosta slušam Fantejns Di Si (Fontaines D. C.), i svi smo u tom periodu slušali bendove koji postavljaju svetske standarde, poput njih, Vajagrabojs (Viagraboys), Ajdls (Idles), i to ima dosta uticaja, ali utiče i nasleđe jugoslovenske škole rokenrola i nju vejva. Svi smo slušali Darkvud Dab, a Disciplinu kičme uvek navodimo kao inspiraciju, ali volimo različite muzike. Ivan, recimo, dosta sluša metal, odatle dolaze malo tvrđe pesme. Mešamo naše različite senzibilitete, nemamo barijeru, svi učestvujemo u stvaranju. Neko donese rif ili bas liniju ili melodiju na sintisajzeru, i tako počinje. To je dugotrajan proces, ali izvlači najautentičnije iz ljudi“, objašnjava Emilija Đorđević.
Koliko je pamtljiv zvuk, toliko su pamtljivi i spotovi benda. Spotovi za pesme Putem mimoza i Hrast privukli bi pažnju i kao samostalni radovi
Gitarista i vokal Marko Grabež – široj publici dakako poznat i kao glumac – takođe kaže da se Koikoi trudi da muziku stvara na probama, improvizujući.
„Tako nastaju i prvi tekstualni motivi. U tim trenucima stihovi nisu bazirani na racionalnom osmišljavanju teme, već pre na intuitivnom traganju za nekom reči. Na jednoj probi lajtmotiv je postala reč ’mimoza‘. Tražili smo sadržaje u kojima se ta reč pominje, i tako sam naleteo na legendu o mimozi.“
Ta legenda govori o zabranjenoj ljubavi običnog mladića i aristokratske kćeri. Kraj je naravno tragičan, pa je Koikoi od lajtmotiva preko folklora stigao do lepe emotivne pesme Putem mimoza, jedne od najbolje upamćenih s prvog albuma. Koliko je pamtljiv zvuk, toliko je i spot, koji je privukao i pažnju publike koja obično ne mari mnogo za alternativu. Spisak zabranjenih ljubavi kroz vekove se menjao, i bend je u spotu to uvažio.
„Razgovarajući sa rediteljem spota Raškom Miljkovićem složili smo se da je smeštanje legende u današnji kontekst jedino smisleno kroz ljubav dva muškarca. Provokacija definitivno nije bila namera, jer u spotu zapravo ni ne postoji ništa provokativno. Spot je o iskrenoj ljubavi koju društvo kažnjava. Na mrežama namerno nismo isticali ,vrele kadrove‘. Štaviše, medijima koji su od toga pokušavali da naprave ’žutu vest‘, tražili smo da takve vesti promene.“
Umetnik je subverzivna pojava
Društveni angažman, međutim, nikako nije stran bendu Koikoi. Hrast, jedna od onih „tvrđih“ stvari iz njihovog opusa, lirikom evocira davnu prošlost, spotom referiše na vrlo moderne horore, a sve to skupa daje dobar pobunjenički paket.
„Tema je po meni pobuna protiv okupatora. Ljudi se skupljaju pod starim hrastom kako bi se borili za slobodu i pravdu. Pesma je poetična, ali u suštini angažovana“, navodi Emilija Đorđević.
Prema Marku Grabežu, početna zamisao su bili duhovi radničke klase koji podsećaju na svoje postojanje i pozivaju na pobunu. Ukazuju na potrebu za udruživanjem, za kolektivom, i opominju svakoga ko misli da to može da uguši. Prošle su četiri godine otkako je Koikoi okupio svoje junake u šumi, a pesma je još aktuelnija. Studentski, građanski, opšti protesti u Srbiji opet bučno postavljaju pitanje umetničkog aktivizma. Da li su umetnici dužni da učestvuju u društvenim previranjima ili njima neosnovano tražimo više nego drugim profesijama?
Svaki građanin mora da bude odgovoran i svestan koliko je važno ohrabriti se na kolektivnu borbu protiv režima. Kao što teret ne sme da bude samo na studentima ili prosvetarima, tako ni od umetnika ne može da se očekuje da će uspeti sami – Marko Grabež
„Umetnik je za mene subverzivni entitet. Umetnici, dakle, moraju da budu angažovani, da preispituju svaki politički izbor, kakav god on bio. Šta god da se dešava, moramo u to da budemo uključeni, i da pozivamo na promene ako nešto nije dobro“, odgovara Emilija Đorđević.
Slično misli i Marko Grabež. „Trenutna dužnost svakog građanina ove zemlje jeste da bude odgovoran i svestan koliko je važno ohrabriti se na kolektivnu borbu protiv režima. Naravno da umetnici imaju dodatnu odgovornost zbog prirode javnog posla, ali kao što teret ne sme da bude samo na studentima ili prosvetarima, tako ni od umetnika ne može da se očekuje da će uspeti sami. Oni međutim mogu da budu veoma dobar primer i motivacija drugima. Svi doprinosimo koliko možemo, naoružavamo se strpljenjem i učimo u hodu jedni od drugih. Članovi benda koji su u javnim institucijama trude se da u svom domenu doprinesu borbi, a u slobodno vreme svi smo na ulicama Beograda i drugih gradova. Treba samo slušati studente, a oni već nekoliko meseci govore isto – generalni štrajk!“
Na pitanje da li buntovna muzika još može da prodrma društvo kao što ga je svojevremeno zaljuljao pank, Emilija Đorđević primećuje da bi za to bilo neophodno da takva muzika bude više slušana, ali pod hrastom uvek ima nekoga, i zato je Koikoi u ponedeljak, u dvorištu Pete beogradske gimnazije, nastupio na koncertu organizovanom da bi se skupljao novac za prosvetne radnike u blokadi. Kada je reč o samoj muzici – ako muzika može da bude sama – bend će prvi singl sa novog albuma, Ponovo stran, objaviti krajem maja. Spot je već snimljen, ponovo ga je režirao Raško Miljković, i videla ga je publika u Karmakomi. Tokom leta će biti i drugog i trećeg singla, a bend će se između njih ponovo razleteti po regionu i van njega, do Poljske. Na jesen sledi promocija albuma, „prava a ne ova bez kamere“, kako u šali kaže Emilija Đorđević. Marko Grabež veruje da drugi album nosi i nov zvuk i zreliji pogled na muziku. Oba sagovornika Radara kažu da su već nestrpljivi u čekanju da ga zaista podele sa ljudima.A kako smo već rekli, teško je zamisliti veći kompliment za bend od toga da njegove nove pesme radoznalo očekuju i neki rumunski metalci.
