Cinizam, kada ga je mnogo, jedan je od najočiglednijih izdanaka političkog propadanja koje sa sobom povlači listu problema koji se gomilaju u ekonomiji, obrazovanju, zdravstvu, i društvu. Cinizmom se posrnula društva i vladajuće političke partije brane od kritike, suvislih predloga i konstruktivnih rešenja koja omogućavaju promenu ili izlazak iz dugotrajne krize. Cinizmom se takođe brani od razočaranja.
Cinizam je ponekad neophodan, doduše kada je doziran, jer veoma precizno i često duhovito razotkriva, konfrontira, i artikuliše uticaj konvencija na naše razmišljanje i međusobne odnose. Lord Henri, lik iz romana Slika Dorijana Greja, bio je baš takav, neprikosnoveni, cinik.
Cinizam kao stanje uma
Međutim, u društvima poput srpskog, cinizam je prisutan svuda, među drugovima u školi, u poslovnom okruženju, među državnim i političkim predstavnicima. Cinizam u Srbiji je, čini se, postao stanje uma i uobičajen način na koji se odnosi prema drugima. Verovatno su mnogi od nas posredno ili neposredno iskusili situaciju u kojoj se deca podsmevaju drugom zato što govori drugačije, ima neobična interesovanja, ili tumačenje sveta, ili često zato što je, zašto ne reći, bolji i uspešniji od njih. Opšteprihvaćene pošalice na račun drugog i njegovih osobina ili mišljenja polako poprimaju oblike manirizma i postaju obrazac za stvaranje društva cinika. Cinizam nikada nije sasvim izolovan od humora što maskira njegovo pogubno dejstvo. Neretko se cinici smatraju dosetljivim i u principu zabavnim ljudima.
Vućić i njegova celokupna medijska mašinerija do savršenstva je unapredila disciplinu sistematskog ubijanja eksperata
Nisu deca u srpskim školama izmislila cinzam. On je, takoreći, uredno negovan i podstican barem poslednjih dvadeset godina. Cinizam je zaživeo kao stil ophođenja, mera zanimljivosti, i tip javnog govora koji se svodi na ohole i podrugljive opaske emitovane sa televizijskih emisija kojima su ljudi ozračeni više puta tokom dana.
Pod udarom najpopularnijih i najzastupljenijih cinika sa televizija sa nacionalnim frekvencijama su eksperti, profesionalci, a odnedavno i rektori. Ne treba grešiti dušu i reći da su svi eksperti podložni ciničnim disekcijama. Radi se isključivo o ekspertima koje ne predlaže vladajuća partija i njen vođa, već njihovi politički protivnici. Zbog takvih eksperata upregne se sva medijska mašinerija da ih obesmisli i izbaci iz političke igre.
Eksperti – noćna mora vlasti
Kako se usled trenutnih događanja u Srbiji razmatrao modalitet kojim bi mogla da se reši duboka društvena kriza, pojavila se ideja o ekspertskoj vladi. Po prevashodnoj zamisli, nju bi trebalo da sačinjavaju ljudi koji su profesionalno ostvareni u svojim oblastima i koji nisu afirmisani preko političkih stranaka. Brzo se ispostavilo da ta ideja ima kratkotrajnu perspektivu: Srpska napredna stranka nema takve eksperte, iako je vlada koja je trenutno formirana pokušaj imitiranja ekspertske vlade. Opozicija, sa druge strane, ima takve kandidate, međutim, vlast ih diskredituje i ne želi. Opoziciona javnost ubrzo potom razmatra ideju izlaska na izbore, idealno pod jednom listom koju bi predvodila studenstko-profesorska koalicija. Srpskoj naprednoj stranci to predstavlja novu noćnu moru, ne samo zato što bi po svim istraživanjima javnog mnjenja to bio njen najsnažniji protivkandidat, već i zato što bi se sastojala od eksperata koje vlast ne kontroliše.
Predsednikovo ponižavanje ministara izaziva satisfakciju kod glasača jer tako projektuju osećaj da se on sveti šefovima koji unižavaju svoje radnike
Nije Aleksandar Vučić inovator prezira i cinizma prema ekspertima, ako se složimo da pod tim podrazumevamo one ljude koji poštuju i ostvaruju najviše standarde u svojim profesijama. Svojevremeno su Boris Tadić, a kasnije i Dragan Đilas, predstavnike drugih političkih partija i profesija često u svojim izjavama oslovljavali sa „majstore“. Ta mala naizgled, naivna, semantička bravura je zapravo bila moćan način obespredmetnjivanja drugoga. Ali Aleksandar Vučić i njegova celokupna medijska mašinerija do savršenstva je unapredila disciplinu sistematskog ubijanja eksperata. To je uspostavljeno kao jedan od najdoslednijih komunikacijskih obrazaca. Poneki obrazac iz arsenala medijskog sluđivanja može da se izostavi, ali napad na eksperte nikada.
Umesto „majstora“ Vučić je uveo termin „stručnjak“ koji ima samo jedan cilj da obesmisli svaku profesiju na najbanalniji način „ajde ti stručnjak kaži nešto pametno“. „Stručnjaci za glupost“, „geniji“, a ponekad i „majstori“ postali su tako sinonimi za eksperte, a eksperti su postali sinonim za hokus-pokus strategije i rešenja, smotane mađioničare kojima i najjednostavniji trik kreće po zlu. Kao takvi služe samo za podsmeh. Eksperti su, dakle, ljudi zbog kojih će se vladajuća stranka i prorežimski mediji potruditi da im oduzmu sve elemente stručnosti i kredibilnosti, i da ih unize toliko da bi i oni sami, da ne poznaju sebe kojim slučajem, pomislili da su totovi.
Ponižavanje „svojih“
Slične reakcije treba da se izazovu kod SNS glasača dok gledaju kako se Vučić obraća i disciplinuje ministre u vladi, uzgred ne pitajući se uopšte zašto predsednik predsedava vladom. Ti glasači naslađuju se Vučićevim nastupom koji dokazuje kako iznad šefa postoji šef. Svi ti ministri u vladi predstavljaju personifikaciju raznih šefova sa kojima se mnogi susreću na poslu. Vučićevo unižavanje ministara izaziva satisfakciju kod glasača jer tako projektuju osećaj da se njihov predsednik sveti šefovima koji unižavaju svoje radnike. Drugi anegdotski događaj demonstrira isti princip obesmišljavanja eksperata. Na sastanku sa građanima, jedan lokalni predsednik opštine iskritikovao je na očigled svih, priča se, ni krivog ni dužnog inženjera koji je bio u pratnji predsednika opštine. Kada ga je inženjer pitao nakon sastanka zašto ga je osramotio pred ljudima, ovaj mu je odgovorio „ma ko te pita, narod je video da sam te ja pred njima izgrdio, i oni misle da je to stvarno. Oni su zadovoljni time što sam uradio“.
Srbiji su potrebni eksperti, majstori i stručnjaci… Jedan od načina da se ekspertiza vrati u društveni fokus, je da se gde god za to postoje uslovi, ekspertima vrati dostojanstvo posla, odgovornost odlučivanja, i da im se veruje da nešto mogu i znaju da promene
Princip vladavine koji je uspostavio Vučić širi se društvom kao epidemija i svoje korenje pušta i među najmlađima, svodi se na podsmevanje svemu i svakome ko je drugačiji, obrazovaniji i uspešniji. Tako se formiraju armije cinika koji nipodaštavaju svačiji uspeh ili kompetentnost. Dugroročno gledano, takav cinizam vodi ka tome da srpskom društvu nisu potrebni eksperti i posvećeni profesionalci, već neko ko zna da vlada.
Cinizam je zaživeo kao stil ophođenja, mera zanimljivosti, i tip javnog govora koji se svodi na ohole i podrugljive opaske emitovane sa televizijskih emisija
Takav cinizam mora da se zaustavi. Više od Evropske unije i stranih investicija Srbiji su potrebni eksperti, majstori i stručnjaci. Jedan od načina da se ekspertiza vrati u društveni fokus, je da se gde god za to postoje uslovi ekspertima vrati dostojanstvo posla, odgovornost odlučivanja, i da im se veruje da nešto mogu i znaju da promene. Njihova rešenja ne moraju da budu idealna, nobelovska, ali mogu da budu funkcionalna dovoljno da se uspostavi konsolidovano društvo i država. Jedan od prvih uslova je da se takvim ljudima ne podsmevamo, i da ih barem tamo gde oni mogu nešto da kažu omogući i da ih čujemo.
