Prošle godine je na izložbi „Štampana reč“, održanoj u Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ u Čačku, Maji Medić za Purišu (izdanje Kulturnog centra Čačak) uručena nagrada „Danica Marković“ za kvalitet sadržaja i originalnost publikacije. U obrazloženju je navedeno da se „žiri vodio premisama o značaju publikacije za očuvanje kulturne baštine našeg kraja, kao i za univerzalniji i širi društveno relevantniji okvir u kom se javlja“.
Maja Medić je napravila pravi podvig oblikujući knjigu-portret o legendarnom Čačaninu koji će ostati zapamćen po ratnoj trilogiji Devojka (1965), San (1966) i Jutro (1967), ali i po filmovima Podne (1968), Biciklisti (1970), Pavle Pavlović (1975), Tango je tužna misao koja se pleše (1997)… Autor je i više od sto kratkih dokumentarnih i eksperimentalnih filmova.
„Još krajem 2022. dobila sam poziv od Milena Alempijevića, urednika filmskog programa Kulturnog centra Čačak, s predlogom da radimo monografiju o Puriši Đorđeviću povodom stogodišnjice njegovog rođenja. Iako nisam znala mnogo o Puriši u tom trenutku, nisam imala ideju koliko je materijala potrebno za takvu knjigu, niti da li je dostupan, ali nisam se dvoumila ni sekunde. Predlog je s odobravanjem dočekala i Purišina ćerka Lidija Andrić, koja je bila od najveće pomoći u ovom poduhvatu i na tome sam joj beskrajno zahvalna. Na dan kada je održana promocija u Kulturnom centru Čačak, postavljena je i izložba Purišin vek, koju sam napravila u tu svrhu.“
S Purišom Đorđevićem se srela samo jednom: „To je bilo pre pet godina, kada sam imala ideju za knjigu, koja bi pričala istoriju domaćeg filma kroz fotografije sa filmskog seta. Tada sam počela da mu iznosim svoju ideju a on me je prekinuo u pola rečenice i rekao: ‘Mene uopšte ne zanima to što vi pričate!’ Nije mi bilo pravo, ali sam to pripisala njegovim godinama. Saznala sam i da nisam jedina koja je imala slično iskustvo prvog susreta s njim. Na osnovu toga bi čovek mogao olako da zaključi da je on takav, nezgodan tip. Ali, ljudi nisu jednostavni, posebno ne kreativni kao što je bio on. Kroz razgovore i tekstove onih koji su ga poznavali, otkrila se potpuno drugačija stranu njegovog karaktera, koja je bila rezervisana za ljude koje je voleo i s kojima je bio blizak. Prema njima je bio izuzetno pažljiv i brižan, nežan čak.“
On nije bio ispred svog vremena, nego vanvremenski. Film Devojka, koji je nastao pre više od šezdeset godina, i dan-danas je autentičan, originalan i moderan, ako ne i više
Rad na ovoj monografiji trajao je godinu dana. Po obimu, otkriva Medić, ovo nije najveća knjiga koju je priredila, ali bila je najzahtevnija: „Želja mi je bila da knjiga obuhvati Purišin život i celokupni stvaralački rad, što je podrazumevalo igrane i dokumentarne filmove, njegov spisateljski opus, gde spadaju romani, priče i kolumne i, ono što nisam ni znala da postoji, njegovo prisustvo u pozorištu. Takođe, želela sam da o njegovom delu postoje dva pogleda, iz sadašnje perspektive ali i iz trenutka kada su ona nastajala, da o njemu pišu iz ličnog ugla ljudi koji su ga poznavali. Ali, i da bude pisano i iz kritičkog ugla, kao i da budu prisutni njegovi tekstovi. Jako mi je bilo važno da upoznaju i dožive njega a ne samo da čitaju o njemu.“
Istraživanje je, dodaje, podrazumevalo nekoliko različitih arhiva za tekstove i članke, kao i za fotografije: „Sve fotografije Puriše su iz njegove privatne arhive, a kadrovi iz filmova su iz Državnog audio-vizuelnog arhiva Republike Srbije, Jugoslovenske kinoteke i iz Filmskih novosti. Istraživanje je podrazumevalo i prikupljanje igranih i kratkih dokumentarnih filmova, čitanje o njemu i njegovih tekstova…“
Ponekad je istraživanje, nastavlja, za nju donosilo nenadana otkrića: „Recimo, priča na osnovu koje je napisan scenario za film Devojka prvo je igrana kao pozorišna predstava s Oliverom Marković u glavnoj ulozi, zatim je napravio kratki film s istim naslovom, pa je tek onda nastao igrani film. Ali, ja sam predstavu otkrila tek na kraju, jer ne postoje fotografije iz nje u Pozorišnom muzeju, jer nije radilo zvanično pozorište, već Dramska družina A.
Količina i raznovrsnost njegovog rada je bio samo prvi korak koji je trebalo savladati, ističe Medić: „Što sam više čitala njegove tekstove i gledala njegove filmove, našla sam se pred mnogo težim korakom. Kako koncipirati knjigu koja se naizgled bavi različitim sferama nečijeg stvaralaštva, ali su zapravo sve one međusobno isprepletane i prožete, a povezuje ih nezaustavljiva, nepredvidiva i autentična ideja – Purišin doživljaj i interpretacija sveta. Forma kroz koju se izražavao je bila, rekla bih, sekundarna stvar. On je prosto pratio svoj asocijativni tok.
Maja Medić je diplomirala je filmsku i TV kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i završila master studije za dizajn, medije i umetnost – Transmedia – na Sint Lukas akademiji u Briselu. Osim izlagačkih i kustoskih fotografskih projekata, do sada je priredila brojne monografije.
Kao što se u najvećem broju slučajeva dešava, nastavlja Maja Medić, pri kreativnom procesu čovek dođe do tačke kad mu deluje da ne zna kako nešto da reši: „Ne vidi pravac ili se suočava sa činjenicom da ne funkcioniše ono što je zamislio, pa sam se tako i ja, kada sam sakupila sav materijal, našla pred rebusom – kako sastaviti knjigu koja ne može da ima poglavlja a mora da ima neku logiku? Jedino rešenje je bilo da moram da odustanem od svog plana i da pustim Purišu da me ‘vodi’. Kao što njegovi najbolji filmovi prkose klasičnim i poznatim formama, kao što njegov sistem asocijacija prkosi uobičajenom načinu razmišljanja kada spaja dve rečenice, tako je i ova knjiga jedino imala smisla ako prati, koliko god je to moguće, njega samog. Ovde se tekstovi i, uslovno rečeno, ne odvajaju podnaslovima već se nadovezuju, prelivaju i sačinjavaju svojevrsno tkanje koje bi trebalo da dočara Purišu kroz njegovo sveukupno umetničko delovanje“.
Postoji još jedna zanimljivost, koja je nastala prirodno, bez njene namere: „Kada sam sklopila sav materijal, ispostavilo se da postoje neki detalji ili lajtmotivi koji se provlače kroz knjigu kroz različite tekstove, što njegovih, što drugih ljudi o njemu, a da niko ni sa kim nije međusobno komunicirao. Ne želim da otkrivam koji su, taj deo ostavljam čitaocima da sami otkrivaju, ali to je za mene kao priređivača mali poklon, jer to doživljavam kao neku vrstu potvrde da se sve posložilo kako treba.“
Prilikom pretraživanja i iščitavanja novinskih članaka, objašnjava Medić, bila je zatečena u kolikoj meri su Purišini najbolji filmovi bili zaobilaženi: „Daleko veći prostor i ozbiljniju analizu dobijali su filmovi Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Žike Pavlovića. koji su nastali u istom periodu. Posebno u ozbiljnijim filmskim časopisima. A i najveći broj članaka kojе sam našla nije bio pohvalnog karaktera. Zato mi je bilo važno da u knjigu uvrstim kritike stranih kritičara, da se vidi da neko jeste obraćao pažnju i što je još važnije, razumeo njegovu inovativnost.“
Kao što je u ovaj poduhvat uletela, ne znajući šta je čeka, i od njega je, kako kaže, dobila nešto što nije očekivala: „Puriša je mene učinio kreativnijom, slobodnijom i boljom u onome što radim. Njegova originalnost, neiscrpna potreba za poigravanjem i nalaženjem inspiracije u svemu, a najviše sloboda umetničkog izraza, koja rezultirala pronalaženjem sopstvene, drugačije i jedinstvene forme se malo prelila i na mene. Počela sam drugačije da promišljam svoj film na kojem radim. U tom smislu, rad na ovoj knjizi je ostavio neizbrisiv trag, i sada imam osećaj kao da sam ne samo poznavala Purišu, već se i družila s njim.“
Maja Medić napominje važnost Purišinog teksta Istorijska i umetnička istina, koji je napisan 1988. godine: „Ne samo da deluje kao da je napisan danas, nego je preko potreban, toliko bi ga trebalo deliti kao pamflet budućim filmskim stvaraocima. A, to što se tekst našao u ovoj knjizi, zaslužan je Srđan Čeperković iz Kuće scenarija, koji mi je ljubazno prosledio knjigu u kojoj je tekst objavljen – Scenarija pisana levom rukom ili desnom rukom“.
Šta je Puriša Đorđević sve doneo i promenio u filmskoj umetnosti?
„Ne mogu da kažem šta je SVE doneo, jer nisam filmski kritičar i mnogi su to daleko znalačkije, ako postoji ova reč, i elokventnije rekli od mene, a posebno bih naglasila veličanstven tekst Miroljuba Stojanovića, koji predstavlja okosnicu cele knjige. Ali, ono što je meni fascinantno jeste koliko je on bio, ne ispred svog vremena, nego vanvremenski. Film Devojka, koji je nastao pre više od šezdeset godina, i dan-danas je autentičan, originalan i moderan, ako ne i više.“
Ovo je treća knjiga koju Maja Medić radi s našim poznatim dizajnerom Borutom Vildom a izdavanje ove monografije podržao je Filmski centar Srbije u okviru programa Prijatelj knjige.
