Gradić Šid, od svega oko 13.000 stanovnika, iznedrio je tri velika umetnika – Savu Šumanovića, Iliju Bašičevića Bosilja, i njegovog sina Dimitrija Bašičevića Mangelosa. Razlike među njihovim poetikama potrle su sudbinske sličnosti: Sava je svom školskom drugu Iliji ličnim primerom ukazao na uzbudljivi put umetnosti, ali i put bez povratka, budući da je streljan 1942. godine.
Istu presudu Ilija je izbegao pobegavši u Beč s porodicom, a kad se u Šid vratio posle Drugog svetskog rata, sačekala ga je „revolucionarna pravda“. Ogorčen jer su mu komunisti oduzeli dobar deo zemlje, upustio se u slikanje, što ga je opet skupo koštalo, kao i jednog od njegove dvojice sinova, Dimitrija, eminentnog istoričara umetnosti. Cena je opštepoznata kao „afera Bosilj“, nakon koje se obojica povlače u umetnost, a Dimitrije proslavlja pod pseudonimom Mangelos, kao jedan od začetnika konceptualizma.
I ta afera, jedna je od okosnica izložbe Ilija Bosilj: trijumf umetnosti, otvorene do 8. juna u Galeriji SANU. Da bi krug sasvim bio zatvoren, postavku je kustosirala Ivana Bašičević Antić, upraviteljica Fondacije Ilija&Mangelos, ali i Bosiljeva unuka. Sam naziv postavke odnosi se na „pobedu umetnosti nad teorijom“, i dalje nedoraslom da bilo gde svrsta misao, maštu i umeće tog maga sa slikarskom četkicom.
Slikao „istinu sa dva lica“
Poput stručnjaka (decenijama) i laička publika ove izložbe će se pitati – ako je Bosilj bio naivac, kako je dugo bio percipiran, zašto nije slikao prizore sa sela, već neka začudna bića sa dva lika? Pa, jer stvarima nije pristupao površno, već slikao srž – istinu, što uvek ima „dva lica“, sam bi joj umetnik odgovorio.
Zatim, kao i istoričare umetnosti, i publiku će zanimati otkud tom samouku sklonost ka apstrakciji, kao i smelost da koristi strukturu enformela, na raznoraznim podlogama. „Za te nove umetničke trendove, Bosilj je saznavao posredno, kroz druženje sa sinom i njegovim kolegama istoričarima umetnosti“, sad objašnjava kustoskinja. Saznajnu podlogu već je imao, provodeći sate po bečkim muzejima tokom izgnanstva, na šta ga je indirektno naveo Sava, kako rekosmo.
Ni nanosi zlata, deblji što su više prolazile godine, nisu manji rebus za manje upućene. Nauka tu nudi tezu da Bosiljeva prva očaranost zlatom potiče od zanosa baroknim prizorima na oltaru lokalne crkve, gde ono označava svetost. Dublja metaforička značenja zlata otkriva mu Gustav Klimt, sa čijim se slikama sretao po bečkim galerijama, dodaće struka, vredno obrađujući Bosiljev kompleksni opus.
Neupućenog će zbunjivati i tematika prikazanog, gde se sa scenama iz Biblije prepliću situacije iz Ilijade i Mahabharate. I ovde je odgovor prost, ako niste skloni predrasudama. I možete da zamislite da jedan težak (Bosilj), može da otvori književni klub u svojoj kući, i ovde s komšijama čita pomenuta dela. A i neka druga, po čijim je koricama slikao, kad „nije imao druge ‘artije“. I njih je Bašičević Antić izložila da stvori širu sliku o tom umetniku, izvan svakog vremena i mesta postojanja.
Bosilj je slikao do kraja života u sedamdeset osmoj godini, ostavivši oko 2.000 radova. Posebno mesto zauzimaju slike iz poslednje faze, specifične po debelom nanosu zlata, odnosno mešavini ulja i bronzanog praha
Jedna od enigmi je i ova: otkud dečiji optimizam u tog starca, što je preživeo golgotu krenuvši da slika u šezdeset drugoj godini, reagujući na nepravdu? Ili, šta se zbilo u „aferi Bosilj“, i šta joj je prethodilo? Čitav splet faktografskih okolnosti. Naime, početak Bosiljevog slikanja (1957) podudara se s periodom kad je njegov sin Dimitrije bio upravnik Galerije primitivne umjetnosti u Zagrebu, koju je i suosnovao. Znajući dobro situaciju na akademskoj likovnoj sceni, anticipirao je očev usud, i mnoga njegova dela spalio ne bi li ga zaštitio od još jednog razočaranja. I nadajući se da će starac prestati da slika.
Zalud. On je bio nezaustavljiv. Desilo se da je za to saznala tada čuvena likovna kritičarka Mirjana Gvozdanović, i da je Iliju posetila, odmah poslavši nekolicinu njegovih slika na grupnu izložbu u Bazelu.
To mu je namah otvorilo vrata internacionalnog uspeha, pa ubrzo izlaže u Parizu, Roterdamu… i stiče sopstvenog galeristu. Do njega stiže i čuveni Žan Dibife, zaštitnik art-brutista, i kupuje mu slike. Deset radova kupuje i slavni Karlo Ponti, da bi ih poklonio supruzi, još slavnijoj Sofiji Loren.
Ilijin trijumf izaziva zavist u domovini, a posebno Krste Hegedušića, takoreći Titovog dvorskog slikara. Ovaj pokreće medijsku kampanju „da dokaže da je takav opus morao stvoriti neko visoko obrazovan, dobro informisan o tokovima savremene umetnosti“, kako navodi Bašičević Antić. A ne tamo neki seljak, sa četiri razreda osnovne (sve iako ih je pohađao sa Šumanovićem), pročitaćemo između redova.
Po štampi, ali i kuloarima, raspredalo se da su dela koja Ilija „prisvaja“, zapravo radovi njegovog sina Dimitrija. Ili je taj fantazmagorični kosmos sačinila maloletna pacijentkinja drugog sina Vojina, kolale su pretpostavke.
Pred komisiju, kao đačić
Njihov epilog istorijski je poznat – tada sedamdesetogošnjak, Ilija je morao da slika pred stručnom komisijom Gradske galerije Prosvjetno-kulturnog vijeća Skupštine grada Zagreba, kako bi potvrdio svoj autorski identitet.
„Presuda“, potpisana nizom zvučnih imena tog vremena, bila je oslobađajuća, uistinu Bosilja ne oslobodivši. Ponižen i uvređen, potom je pokrenuo sudske postupke protiv svojih „islednika“. Bez posebne vajde, jer napadi na Dimitrija nisu jenjavali, pa on daje ostavku na upravničku funkciju, pobegavši u stvaralaštvo.
Kurioziteta radi: Mangelos je doktorirao na delu Šumanovića, a postao poznat tek nakon svoje smrti. On sam snosi deo „krivice“ za „aferu Bosilj“, jer se „usudio odbiti da bude autor monografije o Hegedušićevom slikarstvu“, kako zapaža kustoskinja.
„Postojao je svakako i širi motiv ovog sukoba, više sistemske prirode, koji je govorio o nadolaženju novih pojava u umetnosti, koje su polako ali sigurno ugrožavale i slabile pozicije akademskog establišmenta“, ona dodaje.
Bosilj je ostao Bosilj, zapravo izmišljen lik, usled potrebe da Ilija sakrije da je autor slika što ih je ovde izlagao. U nameri da se potpiše kao Bosiljna, po nazivu mesta na Hvaru gde je rado boravio, ruka mu je zadrhtala i stala na drugom slogu.
U kontekstu sveprisutne mistike, vezane za Bosiljevu biografiju, iskazali su se i akademici, prvi put uvedeni u izložbeni diskurs, ni sami ne dajući konačan odgovor. Tako Vojislav J. Đurić piše da je slikar poštovao kanonske propozicije ikona, teško uočljive ispod nanosa boja, dok njegovu apstrakciju poredi sa onom Petra Lubarde. A posebno u slučaju Kosovskog boja, koji obojica slikaju, nijedan ne težeći populizmu, već „prenošenju večitih vrednosti“.
Nepriznati prorok
Akademik Dejan Medaković primećuje „da je umetnost nedeljiva“, što Bosilja konačno oslobađa od teorijskog merkanja. Posebno priznanje on dobija od kolege, našeg poznatog konceptualiste Raše Todosijevića, sada počivšeg. Raša mu posvećuje čitav ciklus radova Ilija na nebu, iz kojeg su dva izložena na postavci u SANU, a jedan posebno intrigira. Radi se o tapiseriji Marinele Kožulj, istoričarke umetnosti, umetnice i Rašine supruge, autora nacrta ovog dela. Na njemu se susreću simboli dva velika stvaraoca, ili nepriznata proroka.
Bosilj je slikao do kraja života u sedamdeset osmoj godini, ostavivši oko 2.000 radova. Deo njih izložen je u Ilijanumu, Muzeju naivne umetnosti u Šidu, a deo je u drugim domaćim, ali i svetskim privatnim i javnim kolekcijama. Posebno mesto u njegovom opusu zauzimaju slike iz poslednje faze, specifične po debelom nanosu zlata, odnosno mešavini ulja i bronzanog praha.
Eksperiment bi ovako tekao: Bosilj bi „zgusnutu glibavu brončanu prašinu izlivao po podlozi, modelirao je i ostavljao da se osuši… kako je puštao da priroda dovrši sliku…formiranjem fine pokožice… koju je otac posle bojio“, svedočio je Mangelos. I ta dela ostaće u svesti posetioca izložbe u SANU, i njega oslobađajući potrebe za teoretisanjem.
