Dva litra mleka i veknu hleba pre samo šest godina potrošači u Srbiji mogli su da kupe za manje od 190 dinara, a danas bi im posle iste kupovine novčanik bio tanji za 410 dinara. Za relativno kratko vreme, cene osnovnih životnih namirnica prosto su eksplodirale, pa plate i penzije za njima trče kao putnik za vozom koji je već krenuo iz stanice.
Zvanična statistika, a najviši državni funkcioneri još više, ovu katastrofu šminkaju birokratskim sjajem, ali sve praznije kese sa kojima kupci izlaze iz prodavnica ne lažu. Niko pri tome ne spori da je nominalno prosečna plata između 2019. i prošle godine porasla sa 54.919 na 98.143, a penzija sa 26.343 na 50.687 dinara. Problem je što su cene nekih osnovnih proizvoda rasle brže. A vlast bi to da nekako gurne pod tepih, kao da većina građana već nije shvatila da za njih inflacija, merena samo cenama hrane, više nije puki broj, već dijagnoza. Ta bolest ugrožava dostojanstvo potrošača – pacijenata, a njen osnovni simptom je da oni sada dinare broje kao da im život zavisi od toga.
Cene lete u nebo, plate kaskaju
Kako je hrana postala luksuz? Zašto potrošačka korpa meri iluzije i laži? I gde je nestao realni život dok vlast iz dana u dan prodaje sve gušću maglu? Kao da su baš svi potrošači zaboravili da su hleb u ovo doba 2019. mogli da kupe za 35 do 38 dinara, a da danas u većini pekara za „specijalne“ vrste hleba (specijalne su samo zbog toga što se ne zovu „sava“, jer za hleb tog tipa Vlada Srbije propisuje najvišu cenu) moraju da izdvoje između 80 i 90 dinara. Da je u međuvremenu litar mleka u većini prodavnica poskupeo sa 75 na 160 dinara, a jestivog ulja sa 135 na oko 240 dinara. Kao da su cedili suvu drenovinu, a ne suncokret.
U martu su cene hrane i bezalkoholnih pića bile za 4,8 odsto veće nego istog meseca prošle godine, s tim što su kafa, čaj i kakao, ti svakodnevni rituali velikog broja građana, poskupeli za 21,3 odsto. Ako je neko zbog toga morao da se odrekne jutarnje kafe, to neće posmatrati kao još jedno u nizu poskupljenja, već kao „pljačku“ višegodišnje tradicije i navika.
U martu su cene hrane i bezalkoholnih pića bile za 4,8 odsto veće nego istog meseca prošle godine, s tim što su kafa i čaj, ti svakodnevni rituali, poskupeli za 21,3 odsto. Ako je neko zbog toga morao da se odrekne jutarnje kafe, to neće posmatrati kao još jedno u nizu poskupljenja, već kao „pljačku“ višegodišnje tradicije i navika
Prosečna neto plata za januar ove godine od 107.476, pa i nešto niža februarska od 103.519 dinara zvuči kao nada, ali većina brzo shvati da u prodavnici vrede manje nego što su mislili pre kupovine. Kao što su se već uverili da ni minimalna zarada, iako ministar finansija Siniša Mali uporno ponavlja da je od 2012. do ove godine ona povećana sa 15.700 na 53.592 dinara, još uvek ne pokriva ni minimalnu potrošačku korpu, koja je u januaru vredela 55.085 dinara.
Minimalna zarada još ne pokriva minimalnu potrošačku korpu, iako u nju tročlano domaćinstvo za mesec dana ne sme da stavi više od 200 grama viršli i konzervu sardina od 125 grama, uz 142 dinara troška za obrazovanje i 445 dinara za restorane i hotele
Na stranu što je vlast tom minimalnom korpom procenila da je tročlanoj porodici za mesec dana dovoljno 200 grama viršli (167,38 dinara), 300 grama suve slanine (384,26 dinara), jedna konzerva sardina od 125 grama (199,37 dinara)… Uz to, mesečni trošak za obrazovanje je 142,2 dinara, a za „bahaćenje“ u restoranima i hotelima je propisano 444,82 dinara, što u većini beogradskih kafića ne bi bilo dovoljno ni za tri kratka espresa. U luksuznim restoranima koje posećuju najviši državni zvaničnici to ne bi bilo dovoljno ni za pola čaše sveže ceđenog soka.
Moglo bi se reći da je potrošačka korpa šminka na licu društva koje se guši. Jer, u njoj nema 30.000 ili 40.000 dinara za podstanarsku kiriju, 20.000 za kupovinu udžbenika, 10.000 za lekove… Ima, doduše, u prosečnoj korpi pola kilograma bureka za 350 dinara i 200 grama presovane šunke pride, za 245 dinara, samo niko od nadležnih nije objasnio kako to podeliti na tri dela i na 30 dana.
Život na veresiju
U Evropi na hranu domaćinstva troše između 10 i 15 odsto svojih budžeta, dok u Srbiji hrana i bezalkoholna pića čine 40,35 procenata prosečne i čak 47,46 odsto minimalne potrošačke korpe. Moglo bi se reći da se tamo jede, a ovde se računa. I to sa kamatama. Jer, dok vlast slavi „rekordan privredni rast“ i „nikad veće prosečne plate i penzije“, sve veći broj ljudi uzima najskuplje keš kredite ne bi li nekako sastavili kraj s krajem. Samo u poslednjih 12 meseci, od marta prošle do marta ove godine, ukupan dug građana bankama po osnovu gotovinskih kredita povećan je za 91 milijardu dinara, na 798,6 milijardi dinara ili 6,8 milijardi evra.
Da bi sastavili kraj s krajem građani su samo u poslednjih 12 meseci uzeli 777 miliona evra keš kredita i sad po tom osnovu duguju 6,8 milijardi evra. Bez tih pozajmica standard bi im još više zaostajao za kvalitetom života najbližih suseda iz Evropske unije
Bez tih keš kredita – koje će, na njihovu žalost, morati da vrate i to sa kamatama – standard građana Srbije bi još više zaostajao za kvalitetom života najbližih suseda iz Evropske unije. Te zemlje postale su ogledalo našeg zaostatka. To najbolje ilustruju najnoviji podaci Eurostata, objavljeni polovinom aprila, o realnom bruto domaćem proizvodu po stanovniku u prošloj godini. I dok je on u Srbiji 8.900 evra, u Bugarskoj je 11.300, Rumuniji 13.130, Mađarskoj 16.160 i u Hrvatskoj 16.690 evra. Šta tek reći za Sloveniju, gde je BDP po stanovniku skoro tri puta veći nego kod nas, čak 25.380 evra, a i u toj zemlji je znatno niži od proseka Evropske unije od 33.530 evra.
U Evropi na hranu domaćinstva troše između 10 i 15 odsto svojih budžeta, dok u Srbiji hrana i bezalkoholna pića čine 40,35 procenata prosečne i čak 47,46 odsto minimalne potrošačke korpe. Moglo bi se reći da se tamo jede, a ovde se računa
Pri tome su, takođe prema podacima Eurostata, cene hrane i bezalkoholnih pića 2023. u Srbiji bile samo četiri odsto niže od proseka EU. U međuvremenu su ih možda i dostigle, jer je godinama inflacija u Srbiji veća nego u EU. Potrošačke cene u EU su u 2023. i 2024. u proseku povećane za 3,4 i 2,7 odsto ili ukupno za 6,2 procenta. Istovremeno, u Srbiji je sve poskupelo za 7,6 plus 4,3 odsto ili 12,2 procenta. Dve prethodne godine, dakle, cene su ovde rasle duplo bržim tempom nego u EU.
Domaći proizvođači hrane tavore, a uvoznici i trgovci zgrću profite
Srbija, nekad žitnica Evrope, danas uvozi krompir iz Egipta, kao da nam je plug relikvija, a beli luk iz Kine jeftini suvenir. U 2021. na uvoz hrane potrošili smo 2,2 milijarde evra, pre dve godine 2,55 milijardi, a lane skoro 2,9 milijardi evra, dok domaći ratari i stočari protestuju, jer im se proizvodnja ne isplati.
Deo objašnjenja za to leži u činjenici da evropski farmeri u proseku žanju oko osam tona pšenice po hektaru, dok su naši seljaci presrećni kad prinosi premaše pet tona. Osim ratara, sa problemima se suočavaju i stočari. U suprotnom, ne bi od 1990. broj mlečnih krava smanjili sa 1,1 milion na manje od 400.000, a istovremeno je za 15 odsto smanjen i broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji.
I nije to nikakva zlehuda sudbina, koliko posledica kraha sistema i odsustva jasne strategije. A dok seljaci gase svetla u sve većem broju štala, veliki trgovinski lanci pune džepove, nudeći domaćim kupcima hranu iz uvoza. Uzalud je sada već bivši ministar poljoprivrede Aleksandar Martinović prošle godine obećavao mere koje će omogućiti „povratak selu“, uključujući i subvencije od 18.000 dinara po hektaru, kada one još nisu isplaćene, što su agenciji Beta sredinom aprila potvrdili sami poljoprivrednici. Usput su rekli da su zbog kašnjenja državne pomoći morali da se zadužuju, da su repromaterijal uzimali „na crtu“, a da su subvencije isplaćene samo „podobnima“.
Verovatno im je još teže kada vide da na policama trgovinskih lanaca ispod krompira, koji su oni prodali za 15 do 30 dinara po kilogramu, stoji cena od 80, a nekad i 120 dinara. Kao da je iskopan u rudniku zlata, a ne na nekoj od srpskih oranica. Mleko se od stočara otkupljuje za 45 do 55 dinara po litru, a prosečnog potrošača u prodavnici čeka sa cenom od 140 do 180 dinara. Ne zato što je bogatije kalcijumom, već zbog alhemije trgovaca, koji u sve što dodirnu ugrade svoju maržu.
S druge strane, pijace, jedini preostali bastion slobodne trgovine, mesta gde se seljak i kupac rukuju, danas liče na poljske bolnice, s tezgarinom od 500 do 2.000 dinara dnevno i birokratskim giljotinama koje prodavcima traže papire, pečate i još malo vazduha. Zato su pijace već izgubile bitku sa velikim trgovinskim lancima, uglavnom stranim, koji drže oko 80 odsto tržišta. Oni diriguju, svi ostali samo sviraju, po pravilu za siću.
Da li je veći greh uvoziti hleb ili zaboraviti kako se peče
Na sve to vlast, umesto da uvede red i utvrdi pravila koja će važiti za sve i sprečiti zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu, u zanosu populizma prvo je, u dogovoru s trgovcima, lansirala akciju „Bolja cena“, a potom u septembru prošle godine i „Najbolja cena“ za 81 proizvod. Kao da je u svemir poslala satelit i kao da nije svesna da je hrana samo u 2022, prema zvaničnim podacima, poskupela 24,3 odsto.
Kao što kupci svaki put na kasi za istu količinu namirnica moraju da izbroje više dinara, u istoj meri raste i zarada trgovaca. Dok se u štalama gase svetla, supermarketi svetle kao Las Vegas. Samo što u njima, za razliku od kockarnica u svetskoj prestonici kocke, baš niko ne dobija. I tako će biti dok država ne zaštiti i domaće proizvođače, i potrošače.
Što se više zvaničnici hvale „najbržim privrednim rastom u Evropi“ i obećavaju da će cene „ostati stabilne“, ljudi su prinuđeni da sve više računaju pre nego što otvore novčanik. Svesni da je država mnogo skuplja od hleba nasušnog. A još se i razbacuje, sklapa sumnjive ugovore direktnom pogodbom sa firmama čiji su vlasnici bliski vlastima, zbog čega i izbegava Zakon o javnim nabavkama kad god joj se ukaže prilika za to. Umesto da deo tog novca, koji netragom završava u privatnim džepovima, usmeri u poljoprivredu, za nabavku sistema za navodnjavanje, novu mehanizaciju, pa i obuku ratara i stočara, što bi im pomoglo da povećaju proizvodnju i produktivnost. Ako već tvrdi da vodi računa o zaposlenima i penzionerima, zašto ne bi rast plata i penzija usklađivala sa kretanjem cena hrane?
Ako se ništa ne promeni, građani Srbije hranu će plaćati kao Evropljani, zarađivaće kao Bangladešani, a živeće kao narod koji čeka bolje sutra samo u pauer-point i eksel prezentacijama zvaničnika. Jer u Srbiji hrana ni danas više nije pravo, već luksuz. A novi ministri poljoprivrede i spoljne trgovine, a i sve njihove kolege, uključujući i premijera, trebalo bi da se zapitaju da li je veći greh uvoziti hleb ili zaboraviti kako se peče. Jer, ako nova vlada nastavi kao i prethodne, ni to nije isključeno.
