Sada je izvesno da vrh režima neće ispuniti studentske zahteve, pogotovo ne onaj centralni o javnom obznanjivanju celokupne dokumentacije u vezi sa padom novosadske nadstrešnice jer bi se u tom slučaju, pomoću forenzičke analize tokova novca, razotkrilo da je vrh vlasti ogrezao u korupciju što bi za posledicu imalo njegovo „samoubistvo“. Isto tako je teško zamisliti da bi Vučić prihvatio predloge o konstituisanju prelazne ili ekspertske vlade i da je ideja o generalnom štrajku u postojećem kontekstu ostvariva. Zbog svega toga, studenti kao danas najjača politička snaga već su počeli da raspravljaju o drugačijim modalitetima borbe, tj. o proširenju svojih zahteva koji ne bi značili nikakvo odustajanje od onih prethodnih. Naprotiv, ti novi zahtevi omogućili bi njihovu realizaciju.
Oni su zadobili poverenje naše većinske populacije zahvaljujući svojoj neustrašivosti, natčovečanskom žrtvovanjem (pešačenjem po čitavoj Srbiji, putovanjem biciklima sve do Strazbura i slično); nepojmljivoj istrajnosti, ne-elitističkim ponašanjem, biblijskim ispoljavanjem saosećanja sa nemoćnima i ugroženima, ali i svojom mudrošću, racionalnošću, zrelošću, i izuzetnom sposobnošću za organizaciju. Rečju, oni su na besprekoran način demonstrirali „moć nemoćnih“ vođeni idealom uspostavljanja pravne države, autentičnog parlamentarizma i istinskog patriotizma, tj. ljubavi prema vlastitoj zemlji i njenim slobodarskim tradicijama.
Plenumi rade
Stoga se na njihovim plenumima sad intenzivno raspravlja o proširenju zahteva. Konkretno, novosadski FTN je već izašao sa predlogom o raspisivanju vanrednih izbora na republičkom nivou, s tim da se formira izborna lista iza koje će stajati studenti. Taj predlog, čini se, otvara put ka izlasku iz postojeće „pat pozicije“ ka trijumfu nad režimom koji se sve više približava totalitarizmu. Naravno, ovo pod uslovom da svi studentski plenumi prihvate taj predlog. Koliko sam informisan, i na drugim studentskim plenumima se već odavno razmatraju dve varijante: zahtev za vanredne izbore ili zahtev za formiranje ekspertske vlade. No, ova dva zahteva su međusobno spojiva, jer u okviru zahteva za održavanje prevremenih izbora, studenti mogu predložiti izbornu listu vanstranačkih eksperata. Prednost ove kombinacije sastoji se u tome što se preko zahteva za prevremene izbore može daleko efektnije vršiti pritisak na Vučića. Ne samo zato što je on u prethodnim vremenima poručivao opoziciji da će im izlaziti u susret kad god hoće, jer je siguran da će ih uvek ubedljivo pobeđivati.
Lično smatram da bi bilo najbolje da sve opozicione stranke stupe u predizbornu koaliciju. Pri tome, pretpostavljam da će se obe strane, i opozicija kao celina i studentska izborna lista pridržavati principa o međusobnom nenapadanju
U sadašnjem kontekstu, on se javno „sprda“ sa istraživanjima javnog mnjenja Crte i NSPM. Prema oba ta istraživanja, koalicija na čelu sa SNS doživela je veliki pad u pogledu rejtinga, dok studenti uživaju daleko najveće poverenje u biračkom telu oko 60 do 70 odsto. Štaviše, po istraživanju Crte, građani imaju više poverenja u studente nego u Vučića. Dakle, Vučiću treba uporno postavljati pitanje: ako je tako, tj. ako se ta istraživanja, kako on to ističe, uopšte ne vrše već njihovi akteri samo proizvoljno upisuju brojke, zašto onda izbegava izbore za koje se zalažu i opozicione stranke i studenti, kad bi na njima mogao ubedljivo potvrditi legitimnost Pokreta za narod i državu. Time bi unutrašnjoj javnosti „začepio usta“, a spoljnim državnicima bi pokazao da još dominira nad svojim suparnicima, tj. da je u Srbiji još na delu stabilokratija. Na takvo pitanje ne bi mogao da da iole uverljiviji odgovor, i time bi svima stavio da znanja da se panično plaši izbora, dok bi se turbulentno stanje na političkoj sceni ne samo nastavilo već bi postajalo još intenzivnije i radikalnije.
Izborni uslovi i rejting
Naravno, da bi spisak imena na izbornoj listi iza koje bi stali studenti bio stvar njihovog izbora. Ali, po mom mišljenju, trebalo bi da oni prilikom njegovog sastavljanja ispolje širinu, dakle da u njega uključe i vanuniverzitetske ličnosti neupitne stručne, intelektualne i moralne biografije. Recimo inženjera Zorana Đajića, koji je kao bivši „insajder“ u procesu rekonstrukcije nadstrešnice prvi, vođen visoko moralnim motivom, obelodanio osnovane sumnje da je korupcija glavni uzrok pada pomenute nadstrešnice. Tu su i članovi Proglasa jer ta organizacija neće učestvovati na izborima. Ali, i novinari visokog profesionalnog formata, umetnici, prosvetni radnici, poljoprivrednici koji su ispoljili nesvakidašnju odvažnost u procesu suprotstavljanja režimu. Svakako to su samo moje neobavezujuće sugestije.
Kad je reč o opozicionim strankama, njihova je stvar da li će neke od njih odustati od učešća na izborima pozivajući svoje simpatizere da daju glas studentskoj izbornoj listi ili će neke nastupiti na izborima zajednički ili u više kolona. Lično smatram da bi bilo najbolje da sve opozicione stranke stupe u predizbornu koaliciju. Pri tome, pretpostavljam da će se obe strane, i opozicija kao celina i studentska izborna lista pridržavati principa o međusobnom nenapadanju.
Mnogi su naravno skeptični prema učešću na izborima pod bitnije neizmenjenim uslovima zbog toga što znaju da će vlast nastojati da upotrebi svoj već odavno poznati široki spektar manipulacija, nelegalnih pritisaka, ucena, nasilja i slično. Da će vlast pokušavati da aktivira sve nelegalne mehanizme koje joj stoje na raspolaganju, u to svakako ne treba sumnjati. Studenti i drugi opozicioni akteri imaju mogućnost da, ukoliko se raspiše konkurs za Savet REM-a, radikalnim pritiskom na to da se Savet REM-a konstituiše po zakonu znatnije poboljšaju situaciju u sferi elektronskih medija.
Studentska izborna lista
No, bilo kako bilo, razlika u pogledu rejtinga studentske izborne liste i opozicionih stranka, s jedne strane, i režimske koalicije, s druge strane, isuviše je velika da bi vlast, uz svu moguću krađu, mogla pobediti na eventualnim prevremenim izborima. Da je to tako, pokazuju i izbezumljene reakcije Vučićevih portparola bivšeg premijera i Ane Brnabić. Vučičevićeva je poruka – neće proći, dok Ana Brnabić, kao i obično, zapada u klupko nerazmrsivih kontradikcija. Ona ističe da studenti zahtevaju da opozicione stranke ne učestvuju na tim vanrednim izborima, čime opovrgava svoju raniju tezu da studentskim buntom iz senke upravljaju opozicione stranke, koju je pre nje zastupao njen šef. Jer da je bilo tako kako oni kažu, onda ne bilo studentske izborne liste, već bi opozicione stranke učestvovale na izborima očekujući svesrdnu podršku studenata.
Dalje, ona potcrtava da su studenti upravo svojim zahtevom za vanredne izbore i za formiranje njihove izborne liste pokazali da su njihovi zahtevi od početka bili politički. Ona pri tome gubi iz vida da su studenti punoletni, a samim tim i građani. Svaki građanin je, po univerzalno prihvaćenoj definiciji, političko biće (da nije, ne bi imao pravo da glasa). Prema tome, niko razuman, pa prema tome ni studenti, nije tvrdio da studentski zahtevi nisu bili politički, već da su oni nadstranački, usmereni na uspostavljanje pravne države koja ne počiva na ideološkim već na čisto formalnim pravnim normama. Zbog toga su se oni i ogradili od svih stranaka, uključujući i one opozicione. No, pošto su shvatili da im vlast neće ispuniti njihov centralni zahtev, studenti su se, vođeni nepokolebljivom težnjom za istinoljubivošću i pravdom, okrenuli onom načinu delovanja pomoću kojeg će moći ostvariti svoje zahteve. Kakav galimatijas, kakva zavada sa elementarnom logikom Ane Brnabić?
Razlika u pogledu rejtinga studentske izborne liste i opozicionih stranka, s jedne strane, i režimske koalicije, s druge strane, isuviše je velika da bi vlast, uz svu moguću krađu, mogla pobediti na eventualnim prevremenim izborima
I na samom kraju, ako do naznačenog studentskog zaokreta dođe, studenti će raskrinkati licemernu, beskrupuloznu mega-laž režima – da je studentski bunt „obojena revolucija“ jer će onda studenti „zapušiti usta“ svima onima koji su lansirali i širili ovu vest time što će dokazati da su za izlazak iz postojeće krize mirnim putem – izborima. Nažalost, neistinu o „obojenoj revoluciju“ izrekli su u Moskvi oni od kojih se to najmanje moglo očekivati: patrijarh Porfirije i član Sinoda Irinej Bački. Time su oni porekli da su i pobunjeni studenti „božja deca“ što je u suprotnosti sa Hristovim naukom. Za razliku od Grigorija i mnogih sveštenika i teologa u SPC koju kao instituciju poštujem, iako sam agnostik.
