Prema prošlogodišnjem izveštaju istraživačke inicijative koja od 2014. godine postoji pod nazivom „Varijeteti demokratije“ (Varieties of Democracy – V-Dem), Srbija nastavlja trasiranu eroziju demokratije. Ruku na srce, u skladu je s većinom sveta, ali trend je ovde dugotrajniji. Dve godine pre no što je inicijativa nastala, Srpska napredna stranka došla je na vlast, a naša država je te 2014. skliznula iz statusa izborne demokratije u izbornu autokratiju, odakle se nije pomerila naviše. Ujedno je, uz Mađarsku, jedina zemlja u istočnoj Evropi u kojoj je zabeležen rast autokratije, iako nije pod neposrednim političkim ili ekonomskim uticajem Rusije. Makar nominalno. Naš sagovornik David Altman profesor je političkih nauka na Pontifikalnom katoličkom univerzitetu u Čileu, a bio je gostujući predavač na mnogim svetskim univerzitetima, između ostalog i onog u Harvardu. Ujedno je i rukovodilac projekta V-Dem. U Beogradu je prošle nedelje održao predavanje na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u kojem je govorio o iskustvima velikog čileanskog društvenog revolta iz 2019. godine, a koji u pojedinim aspektima nalikuje na onaj koji se trenutno odvija u Srbiji.
„Ne bih rekao da smo išli ka građanskom ratu, ali tinjajući konflikt je eskalirao do nezapamćenih razmera. Sve je počelo 18. oktobra, kada je cena javnog saobraćaja povećana za 30 pezosa, ili oko tri i po dinara, i ta naizgled beznačajna odluka vlasti poslužila je kao katalizator da se sva nagomilana nezadovoljstva izliju na ulicu. Završilo se s proglašenjem pandemije, koja je vlastima došla kao dar s neba, jer su bez mnogo muke i represije mogli da naglo umire građane i sklone ih s ulica. U tom međuperiodu zavladalo je gotovo revolucionarno stanje, nije se znalo ko je s kim, ko je protiv koga, bilo je mnogo elana i mnogo nepoverenja. Kao kod vas. Jedan transparent bio je naročito popularan: ’Ne govorimo o trideset pezosa, nego trideset godina života.‘ Vidim da srpski studenti jednako štedro i duhovito poentiraju svoje nezadovoljstvo. Naravno, povod za blokade i proteste u Srbiji tragičan je do te mere da nije ni uporediv sa čileanskim iskustvom. Ali, baš kao i u Čileu, čini mi se da je jedan incident podstakao toliko mnogo zahteva i pitanja da je logično što je sada teško uskladiti ih. Ali, to usklađivanje ipak je neophodno“, kaže Altman za Radar.
Šta su bili zahtevi u Čileu?
Šta nisu! Veće penzije, poboljšanje sistema zdravstvenog i socijalnog osiguranja, bolji obrazovni sistem, promena poreskih politika… kao i kod vas, prvo su se oglasili mladi. Ni to nije slučajno. Njihova energija, suočena s osvešćivanjem mnogobrojnih problema, na kraju bi uvek dovela do za Čile specifične političke artikulacije – zahteva za novi Ustav. Na snazi je i dalje bio onaj koji je usvojen za vreme vojne diktature koja je trajala od 1973. do 1990. godine. Pisan je bez ikakvog upliva građana Čilea, s namerom da grane vlasti i nosioci političke moći ne mogu da lako nadvladaju jedni druge. To je pak dovelo do sporog donošenja odluka, a posledično i korupcije na visokim nivoima. Drugim rečima, izlazak iz ogromne krize bio je usvajanje novog Ustava koji bi skrojili građani.
Pad nadstrešnice u Novom Sadu takođe je podstakao brojne rasprave, praktično ponovno ispisivanje društvenog ugovora. Srbija je postkonfliktna, postsocijalistička zemlja u večnoj tranziciji. Koje su bile odlike Čilea?
I Čile je bio zemlja neostvarenih obećanja. Treba reći da je „čileansko ekonomsko čudo“ tokom osamdesetih godina, uprkos brojnim greškama i problemima, dalo neverovatne rezultate. Siromaštvo je smanjeno za nekoliko stotina odsto, BDP po glavi stanovnika je od južnoameričkog proseka dospeo na nivo Portugalije, srednja klasa se uvećala kao nikada dotad. Istovremeno je bila u permanentnom riziku od siromaštva, a on se s vremenom povećavao. Porodice su birale koje dete će se školovati i studirati, a koje će raditi privremene i povremene poslove. Razlike su rasle, što nije bilo na listi obećanja od pre četrdeset i više godina. Kad su ulične demonstracije počele da baš besne – u Čileu morate da izađete na pločnik i bacite Molotovljev koktel ili dva da bi neko saslušao vaše zahteve – donekle sam se iznenadio. Čileanci neguju prusku etiku, vole zakon i red. Ali malo više vole red od zakona. Pre šest godina, trebalo je preurediti red. A korišćenje predviđenih demokratskih procedura ličilo je na naučnu fantastiku.
Držati se za ruke i nadati se da će to biti dovoljno za usvajanje konkretnih mera i politika možda jeste odraz dobre volje, ali stvara prostor za opasne mesije s lakim rešenjima
Da li je opozicija imala dovoljan politički kapital da povede taj proces?
Zauzimala je oko pola poslaničkih mesta u Kongresu, ali ne, nije. Kao i kod vas, reputacija svih političkih partija u Čileu bila je veoma loša. Daleko od toga da su demonstranti bili anarhisti – ideološki gledano, njihove pozicije bile su fluidne i nezahvatljive – ali je osećanje da svojim izabranim predstavnicima jednostavno ne može da se veruje bilo sveprisutno.
Kao i kod vas, reputacija političkih partija u Čileu bila je veoma loša. Daleko od toga da su demonstranti bili anarhisti, ali je osećanje da svojim izabranim predstavnicima jednostavno ne može da se veruje bilo sveprisutno
Studenti u Srbiji su jasno naznačili da nemaju poverenje u izbornu demokratiju, zbog čega su građane pozvali u zborove, kao neku vrstu međukoraka ka artikulaciji…
U Čileu nismo imali problem s nepoštenim izborima, ali su građani bili pod utiskom da političke elite, koje god boje nosile, na kraju ne urade ono što je bilo obećano ili najavljeno. Bile su odnarođene. Ali niko nije mislio da političke odluke mogu da se donose lokalno. Ključne stvari mogu da se promene samo na državnom nivou. Otuda i debata oko Ustava. Koja je, doduše, počela i ranije. Još je natprošla predsednica Čilea Mišel Bačelet, predstavnica socijalista, navela njegovu izmenu među svoje obaveze. I tada je sazivano nešto nalik zborovima na kojima je trebalo raspravljati o nacrtu novog Ustava. Nisu bili mnogo posećeni, a pod predsednikom Pinjerom 2019. samo se o tome pričalo. Isti problem u različitim trenucima proizvodi potpuno različite reakcije. Pojavio se novi moto – „novi Ustav ili ništa“. Bilo je potrebno oko mesec dana da sve političke partije potpišu zajednički zahtev za uspostavljanje društvenog mira koji bi otvorio prostor za pravljenje novog nacrta Ustava. Osim komunista, to jest, koji u svemu vide zaveru protiv njih. Osamdeset odsto građana izjasnilo se da želi novi najviši pravni akt zemlje, što je pokazalo koliko je kriza bila duboka. Isti odstotak građana se izjasnio da preferira stvaranje nove Ustavotvorne skupštine u odnosu na hibridni model koji je predviđao da pola nje čine trenutni poslanici Kongresa, a pola novoizabrani predstavnici. Sve to u vreme pandemije. Jedini preduslov da nešto uđe u nacrt Ustava bilo je da dobije dvotrećinsku podršku Ustavotvorne skupštine.
Levica je insistirala da učešće na referendumu o usvajanju novog Ustava bude obavezno za sve. I mislim da su tu pogrešili, jer su verovali da je većina Čileanaca po definiciji progresivno.
Poenta demokratije nije da se od nečega odustane, već da se nađe način da ono što ne funkcioniše – proradi. Nekad nije lako, nekad nije ni moguće. Ali boljeg rešenja nema
Kako je izgledao proces političke artikulacije?
Predvodio ga je aktuelni predsednik, Gabrijel Borić, koji je branio pravo naroda na nezadovoljstvo. Mislim da mu je to i pomoglo na izborima. Prvi pokušaj ispisivanja nacrta bio je izuzetno transparentan, s televizijskim prenosima i objavljivanjem ama svakog predloga na internetu. Izraženi antipartizam nam takođe nije pomogao, jer je oko četrdeset odsto delegata bilo nestranačko. Na koncu smo imali krpež predloga koji su ponekada bili neusaglasivi, a nije bilo političara da ih objedini i pomiri, ili da neke poboljša. Čim sam video nacrt, koji je izvršnoj vlasti u tom haosu dao previše ovlašćenja, znao sam da neće biti usvojen, iako je možda i bio neophodan. Ljudi su masovno upali u depresiju. Usledio je drugi pokušaj, koji je bio mnogo više kontrolisan odozgo, i takođe nije uspeo.
U čemu su građani Čilea pogrešili?
Što su svi očekivali sve. Često se koristila reč „izdaja“ kad bi neko povukao potez koji nekome drugom ne odgovara. A politika je, kao način uređivanja života u zajednici, stvar kompromisa i dogovora. Nije tako samo u zapadnim demokratijama, nego i u Kini i u afričkim zemljama, Rusiji, Srbiji, bilo gde. U suprotnom, raste frustracija koja će se ovaplotiti, pre ili kasnije.
Politika je, kao način uređivanja života u zajednici, stvar dogovora, ne samo u zapadnim demokratijama, nego i u Kini i u afričkim zemljama, Rusiji, Srbiji, bilo gde. U suprotnom, raste frustracija koja će se ovaplotiti, pre ili kasnije
Da li je demokratija globalno na ka ambisu? Sledi li nam prevlast nekog drugog modela upravljanja?
Demokratija je koncept star 2.500 godina, ali dve stvari se u njemu nisu drastično menjale, prema studiji Poliarhija Roberta Dala – mora da se zasniva na participaciji i opoziciji. To ne može bez poštenih izbora i elementarnih sloboda kretanja, okupljanja, govora i štampe. Visok nivo participacije s nula opozicije je Severna Koreja. Visok nivo opozicije bez participacije je oligarhija koja se bori za hegemoniju. Čile iz 19. veka, recimo. Demokratija jeotporna koliko su njene institucije u stanju da je zaštite. Iako statistika pokazuje da, globalno gledano, još nismo digli ruke od nje, jasno je da trendovi nisu povoljni. Naročito ako pogledate velike države, planetarne i regionalne sile, poput Sjedinjenih Američkih Država, Indije, Brazila, Rusije, ali i rast uticaja zemalja koje ni deklarativno nisu demokratske, poput Kine. Ljudi se s pravom plaše domino efekta. Ali, da su stvari danas onoliko loše koliko pojedinci tvrde da jesu, naveliko bismo bili u nekom obliku autokratije ili diktature, što sasvim očigledno takođe nije slučaj. Bližimo se raskrsnici, svakako, ali lično nisam video manje loš model upravljanja od izborne demokratije. Njena poenta nije da od nečega odustane, već da se nađe način da ono što ne funkcioniše – proradi. Nekad nije lako, nekad nije ni moguće. Ali boljeg rešenja nema. Držati se za ruke i nadati se da će to biti dovoljno za usvajanje konkretnih mera i politika možda jeste odraz dobre volje, ali stvara prostor za opasne mesije s lakim rešenjima.
