Kada su Partizan i TSC iz Bačke Topole 2. aprila poterali loptu na Topčiderskom brdu, od njih se očekivao dobar fudbal. Partizan je Partizan, a TSC je već godinama ozbiljan kandidat za status trećeg najmoćnijeg srpskog kluba. Regionalno emitovanje „meke moći“ Viktora Orbana, to jest sponzorstvo moćne naftne kompanije MOL i pomoć Fudbalskog saveza Mađarske, vinuli su TSC (Topolyai Sport Club) iz opskurnosti nižih domaćih liga ka reflektorskom sjaju evropskih takmičenja. Reflektori su sijali i na Partizanovom stadionu, ali su pod njima Partizan i TSC meč završili bez golova. Rastavili su ih tek jedanaesterci. Brdo jedanaesteraca, zapravo. Psihička tortura u vidu 24 izvedena penala završila se rezultatom 10:9 za TSC.
U opštoj političkoj apatiji donedavno se nije obraćalo mnogo pažnje na pogrdna skandiranja partizanovaca Vučiću – ako izuzmemo samog Vučića, koji se na njih uporno žalio
Da igra u značajnim utakmicama bude loša, to nije specifično za srpski fudbal. Nešto je specifičnije to što je značajnoj utakmici prisustvovalo jedva dve hiljade ljudi, jer ko god igrao, domaće loptanje pati od ozbiljnog manjka zainteresovanih. I te dve hiljade, međutim, nekakav su društveni presek. Na stadionu je raznolik svet, svet koji nosi i diplome uličnih i diplome prestižnih fakulteta, a taj je društveni presek 2. aprila najglasniji bio dok je horski iznosio ocene o karakteru predsednika Srbije. To već jeste specifično, mada ne i novo, jer Partizanova publika Aleksandru Vučiću pogrdno i uporno skandira još od 2013. ili 2014. U opštoj političkoj apatiji na taj se politički izazov donedavno nije obraćalo mnogo pažnje – ako izuzmemo samog Vučića, koji se na provokativna skandiranja jednako uporno žalio na televizijama i konferencijama za medije. Možda je i bilo razumno što su mu prozivke toliko smetale, jer se već događalo da komešanja na stadionima objave ili čak i najave društvene potrese.
Skandiranje političkim „herojima“
Po prve takve primere može se otići baš daleko u prošlost. Novosadski Dnevnik je, recimo, decembra 1968. objavio izveštaj o sednici Republičkog veća Skupštine Srbije, a glavna tema su, čini se, bili „nedavni šovinistički ispadi na fudbalskim terenima“, sa posebnim osvrtom na novembarsku utakmicu Partizana i zagrebačkog Dinama. Zamenik republičkog sekretara za unutrašnje poslove Stevan Puvalić morao je poslanicima da objasni šta se tamo zbilo.
„Gledaoci su prvo negodovali na odluku sudije, da bi zatim grupa neodgovornih navijača istupila šovinistički i uvredljivo prema igračima Dinama. Posle utakmice uhapšeno je 13 najbučnijih izgrednika… Naknadno je uhapšeno još 30 lica“, preneo je Dnevnik.
I sve to dve i kusur decenije pre „šovinističkih ispada“ koji su u popularnoj svesti najdublje urezani. Ako se još 1968. Zagrepčanima vikalo da su ustaše, stadionske osamdesete nisu iznenađenje. No da ne bismo sveli sve na uobičajene osumnjičene, Partizan i Crvenu zvezdu u Srbiji, Dinamo i Hajduk u Hrvatskoj, valja pomenuti da je i prištinska publika umela da bude politički forum. Kosovo je vrilo 1981, a 1983. je FK Priština prvi put u istoriji postao prvoligaš. Ko je prisustvovao tim utakmicama, čuo je i da je na vrenje u najboljem slučaju postavljen nestabilan poklopac. Kada su navijači Prištine skandirali „E-ho, e-ho…“, možda je to bio i dobar štos, aluzija na eho koji kolektivna skandiranja izazivaju, ali izvesnija je bila aluzija na ime tadašnjeg lidera Albanije, Envera Hodže. Legendarni sportski novinar Mile Kos pisao je oktobra 1983. da se isti eho čuo u avgustu, kada je Partizan gostovao Prištini, i u oktobru, kada je Priština gostovala Crvenoj zvezdi.
„Nedavno je u Beogradu Priština slavila pobedu nad Crvenom zvezdom. Došlo je tri stotine navijača sa Kosova. Bili su bučni, čak i simpatični u svojoj veri i odanosti igračima i klubu sve dok se opet nije nadvila ona sablast nacionalističke strasti i najcrnjeg šovinizma. Opet se čulo: ’E-ho, eho…‘ Domaći navijači su protestovali, bilo je onih koji su bili spremni i da takve izgrednike izbace iz gledališta. Neko ih je zaustavio u toj nameri. I dobro je što je tako bilo, možda bi pala i krv“, zapisao je tada Kos.
Haos kraja osamdesetih obeležila su politička skandiranja koja bi danas bila zabavna da nisu vodila u onakav pakao. Navijači zagrebačkog Dinama isprva su klicali Stipi Šuvaru.
Kako je vreme odmicalo, postajalo je sve teže pripisivati takve incidente „neodgovornim pojedincima“, a još teže klupskom rivalitetu. Navijačke tribine su polako prihvatane kao ozbiljan barometar političkog pritiska, a kazaljka je sve dublje zalazila u crveno. Navijači Partizana i Crvene zvezde, uprkos klupskoj mržnji, počeli su zajedno da odlaze na gostovanja u Zagreb, kao i navijači Dinama i Hajduka u Beograd. Srbi su protiv Hrvata igrali utakmice mnogo pre nego što su ratovi i raspad zemlje to ozvaničili, a haos kraja osamdesetih obeležila su skandiranja koja bi danas bila zabavna da nisu vodila u onakav pakao. Navijači zagrebačkog Dinama isprva nisu klicali Tuđmanu ili Mesiću, koje su tek čekali trenuci slave, već Stipi Šuvaru. A u Srbiji je podrška novom heroju rezultovala skandiranjima „Delije, delije, haj‘mo svi uglas, Slobodan Milošević navija za nas“ i „Partizan, Partizan, to je srpski tim, Slobodan Milošević ponosi se njim“.
Od Miloševića do Tadića
Kada je nestalo hrvatskih rivala, srpske su tribine postale pomalo konfuzne, baš kakva je bila i srpska unutrašnja politika u prvoj polovini devedesetih. Oslobođeni nacionalizam je na stadionima doneo trenutke slave ne samo Vuku Draškoviću i Vojislavu Šešelju, već i još zaboravljenijim pojavama poput Mirka Jovića. Na tribinama se srbovalo, sa njih se odlazilo u ratove, ali navijačke družine nekoliko godina zapravo nisu znale šta da rade sa Miloševićem. Podrška je brzo nestala, ali dok su ratovi trajali nije bilo ni ozbiljnih izazova. Tek su građanski protesti 1996. i 1997. vidnije usmerili navijačke grupe protiv režima.
Pažljivijim posmatračima stadioni su odavno otkrili još jednu društvenu polarizaciju, dublju od stranačke politike – raskol Beograda i unutrašnjosti
U februaru 1997. navijači Partizana se u povratku sa utakmice u Solunu pridružuju protestima u Nišu noseći transparent sa porukom upućenom „Slobi Turčinu“, čiji je ostatak suviše nepristojan za magazin poput Radara. Od 1998. do 2000. i crno-bele i crveno-bele tribine imaju svoje verzije političkih nadanja („Umri, Slobo, spasi Srbiju“, to jest „Spasi Srbiju i ubij se, Slobodane“), a navijači Crvene zvezde na utakmicama razvijaju i zastave studentskog pokreta „Otpor“. Pažljivijim posmatračima stadioni otkrivaju još jednu društvenu polarizaciju, dublju od stranačke politike, aktuelnu i danas – raskol Beograda i unutrašnjosti. U septembru 1998. svež prvoligaš Radnički iz Kragujevca dočekuje Partizan, i doslovno sva domaća publika skandira ne samo protiv vlasti, već i protiv Beograda. Konfuzija nacionalnog identiteta, pak, jasno se čuje na utakmicama reprezentacije SR Jugoslavije. Kako se 1990, na utakmici Jugoslavija – Holandija, himni „Hej, Sloveni“ zviždalo u Zagrebu, sada se zviždi u Beogradu.
Posle pada Slobodana Miloševića razdrobljenost političke scene prenosi se i na stadione, gde više nema jasnog političkog izraza osim nacionalizma. Na južnoj tribini Partizanovog stadiona pojavljuju se barjaci Srpske radikalne stranke, ali znatan broj navijača na to reaguje napuštajući „jug“. Reprezentacija Srbije i Crne Gore privlači i pažnju svetskih medija kao jedina reprezentacija na Svetskom prvenstvu 2006. za koju maltene niko ne navija, jer država koju predstavlja više ne postoji, a vlast Borisa Tadića vraća u opticaj jednu staru pesmu. „Spasi Srbiju, i ubij se, Tadiću Borise“ peva se i na „severu“ i na „jugu“, što zbog hapšenja Radovana Karadžića, što zbog dugih zatvorskih kazni Partizanovim navijačima posle smrti Brisa Tatona, što zbog percepcije navijača Crvene zvezde da je Tadić naklonjen Partizanu.
Boris Tadić je u proleće 2011. tu percepciju pokušao da promeni žonglirajući loptom na stadionu Crvene zvezde pred uglednim zvanicama – a i dovodeći na isti stadion bogatog sponzora u vidu ruskog Gasproma – ali tek se sledeće godine, nakon svih decenija preko kojih smo preleteli u ovom tekstu, na vlasti pojavio čovek koji je shvatao značaj navijačkih tribina ne samo kao barometra, već i katalizatora političkog pritiska. U prvim godinama uspona i vladavine Slobodana Miloševića navijačke tribine jesu bile regrutni centri za ratove i sve što uz ratove ide, o čemu ime Željka Ražnatovića dovoljno govori, ali Miloševića sport suštinski nije zanimao. Na loptanje se možda obazirao kada su mu navijači beogradskog Rada vređali suprugu kao još jedan simbol tih vremena, ali mimo toga baš i nije, pa zato nije ni shvatao značaj šištanja pare na stadionima.
Vučićeva vremena
Jedan sporedni akter Miloševićeve epohe taj je univerzum razumeo mnogo bolje. Aleksandar Vučić je pokrećući renesansu i dominaciju FK i KK Crvena zvezda sebi kupio mir crveno-belog sveta. Istim potezima je, istina, od samog starta zaratio sa crno-belim tribinama. Još je u proleće 2014, mnogo pre no što se takvo nešto moglo čuti na ulicama, na Partizanovom stadionu, pogotovo među „običnom publikom“, to jest neorganizovanim navijačima, postalo običajem da se golovi ne proslavljaju urlicima sreće, već horskim uvredama na račun tadašnjeg prvog potpredsednika vlade. Na Partizanovim košarkaškim utakmicama je i žešće, pogotovo nakon što je trener Duško Vujošević, simbol tog političko-navijačkog rata, primoran da napusti klub. Kada je Vučić, sada već predsednik vlade, marta 2015. saopštio da ga Partizanovi navijači vređaju „zato što njihovi fudbaleri imaju dve leve noge“, jedan od tih fudbalera, Petar Grbić, prvi sledeći gol je proslavio izuvajući se i navlačeći dve leve kopačke. U tom se inatu daleko doguralo, i navijači Partizana su to platili time što je južna tribina predata u nadležnost Aleksandru Stankoviću, Veljku Belivuku i sličnima. Septembra 2016, na utakmici protiv Radničkog iz Niša, njihovi emisari na istočnoj tribini Partizanovog stadiona, pred očima policije, prebijaju ljude koji skandiraju protiv Vučića.
Na večitom derbiju odigranom 12. aprila, usred naprednjačkog skupa u Beogradu, crno-beli navijački tabor je rivale upućivao u „Ćacilend“, upozoravao ih da požure na miting, nazivao ih lojalistima
Pogrdna skandiranja se proređuju, mada ne i nestaju, i taj mutni period traje do hapšenja Belivukove grupe početkom 2021. U leto 2021, na evropskoj utakmici protiv slovačke Dunajske Strede, tokom interegnuma na južnoj tribini, grupa batinaša još jednom napada publiku na istoku zbog pogrdnog skandiranja čoveku koji je sada već predsednik. Istok, međutim, uzvraća udarcima, potom i jug organizuje novu upravu, i skandiranja se vraćaju pređašnjom žestinom. Jug ih ne pokreće, ali ih ni ne ometa, a povremeno im se i pridružuje. Na večitom derbiju odigranom 12. aprila, usred naprednjačkog skupa u Beogradu, crno-beli navijački tabor je rivale upućivao u „Ćacilend“, upozoravao ih da požure na miting, nazivao ih lojalistima; kao i mnogo puta dotada.
Sve to zato što je, rekosmo, Aleksandar Vučić doskora mogao da računa na srdačan doček kada se pojavljivao na utakmicama Crvene zvezde. Decembra 2024, u zabavnom ponavljanju istorije, studentski protesti najzad navode i crveno-belu košarkašku publiku da se na utakmici Jadranske lige oglasi protiv predsednika. Sever, doduše, tom prilikom nije bio prisutan, jer Jadransku ligu bojkotuje, a na utakmici Evrolige u martu, kada jeste bio prisutan, bilo je politički dosta kakofono. Obična publika je pokrenula skandiranje „Ko ne skače, taj je ćaci“, što je sever prihvatio, ali i odmah uzvratio sa „Ko ne skače, taj je plenum“, „Ko ne skače, Kreni-promeni“, „Ko ne skače, Zeleno-levi“, itd, metaforično razvijajući zastavu apolitičnosti, to jest jednačenja režima i opozicije.
Srbija naravno nije jedina zemlja u kojoj je tumaču navijačkih povika potrebno da poznaje političke prilike. Bilo bi doduše zabavno objašnjavati strancu zašto je poneko od dve hiljade mazohista koji su gledali utakmicu iz uvoda ovog teksta, zaurlao i protiv premijera Mađarske.
