Svedočimo putinizaciji Amerike

Dok druga administracija Donalda Trampa nastavlja brzu demontažu američke mreže saveznika, domaćih institucija i globalnih trgovinskih aranžmana, istoričarka Irena Grudzinjska Gros ponovo je – nepunih šest meseci nakon prethodnog intervjua s njim, vođenog neposredno nakon Trampove pobede na izborima – razgovarala s nekadašnjim poljskim disidentom i glavnim urednikom dnevnika Gazeta viborča Adamom Mihnjikom, ovog puta o tome kako bi demokratska opozicija u Americi trebalo da se nosi s autoritarnim režimom u nastajanju. Razgovor je vođen za Project Syndicate i na njegovo objavljivanje u Srbiji Radar ima ekskluzivna prava.

Trampova administracija ne gubi vreme ustremljujući se na institucije koje vidi kao centre otpora: uskraćuje finansiranje iz saveznog budžeta vodećim istraživačkim univerzitetima, zastrašuje medije, pravnicima iz vodećih advokatskih firmi zabranjuje ulazak u zgrade saveznih institucija. Kao političar, istoričar i bivši opozicioni aktivista, kakav biste savet dali, recimo, nekom studentu Kolumbija univerziteta?

Nikad ne bih ni pomislio da dajem konkretan savet Amerikancima kako da se nose sa situacijom u kojoj su, jer je prvo potrebno postaviti dijagnozu o kakvoj je to situaciji reč. U pitanju je nešto novo, što svet okreće naglavačke. Moramo da naučimo da o geopolitici i Americi razmišljamo na neki novi način, pitajući se imamo li posla s nečim incidentnog karaktera, ili je reč o jednoj manifestaciji evolucionog toka kojim svet ide – kreće li se u nekom drugačijem, novom smeru.

U tom slučaju, koja je vaša preliminarna dijagnoza? Ide li Amerika ka autoritarizmu?

Trampov i režim predsednika Vladimira Putina zbilja imaju nešto zajedničko, a to nije samo retorika. Spoljna politika za obojicu ima funkciju unutrašnje politike. Putinu je potrebno permanentno ratno stanje kako bi ruski narod držao pod kontrolom; Trampu je potrebno da isprovocira konflikt sa čitavim svetom kako bi način na koji vlada predstavio kao neophodan za odbranu američkog identiteta i dobrostanja.

Iz perspektive običnog Rusa irelevantno je pripadaju li ruševine u Donjecku Ukrajini ili Rusiji. Najvažnije je da traje rat, jer se u takvim prilikama ljudi okupljaju oko zastave. Putin je prvo morao da uništi civilno društvo u Rusiji, na čemu je konzistentno radio otkako je došao na vlast. Tramp je za manje od tri meseca na vlasti već uspeo da zastraši ključne segmente američkog civilnog društva; u normalnim okolnostima bi za socijalnu destrukciju tako velikih razmera bile potrebne tri godine.

Tramp je za manje od tri meseca na vlasti već uspeo da zastraši ključne segmente američkog civilnog društva; u normalnim okolnostima bi za socijalnu destrukciju tako velikih razmera bile potrebne tri godine

Od svih stranih lidera s kojima je Trampa moguće uporediti, zašto izdvajate Putina?

Zato jer svedočimo sveobuhvatnoj putinizaciji Sjedinjenih Država. Tramp želi da uspostavi režim nalik putinovskom, ali to mora da učini u okvirima američkog sistema. To je drugačije društvo, s drugačijim tradicijama, drugačijim zakonima i drugačijim institucijama. Stoga Trampov režim neće biti savršena kopija Putinovog. Ali činjenica da je, recimo, Japan drugačiji od Portugala ne znači da obe zemlje nisu demokratije; autoritarni režimi uvek imaju istorijske i nacionalne specifičnosti koje ih razlikuju od drugih takvih režima, ali ih te različitosti ne čine manje autoritarnim od drugih.

Ono što Putin radi, kako je to formulisao jedan moj ruski prijatelj, jeste pretvaranje jednog autoritarnog sistema u totalitarni. Isto tako, ono što Tramp radi vrlo precizno opisuju istoričari poput En Eplbaum i Timotija Snajdera – a pre toga ličnosti poput bivše državne sekretarke Medlin Olbrajt.

Ako bi trebalo da dam neki savet vršnjacima moje kćeri koji studiraju na Kolumbiji, rekao bih im da pročitaju Snajderovu knjigu O tiraniji. To je tekst koji vam omogućava da razumete svet u kome živite i kakve vam opasnosti u njemu prete. Nije slučajno da se Snajder pri pisanju knjige u velikoj meri oslanjao na iskustvo istočne Evrope u vreme pred kraj komunističkih diktatura.

Zbog toga je vaše mišljenje toliko važno. Bili ste deo opozicije koja se uspešno suprotstavila jednoj komunističkoj diktaturi.

Niko od nas u to vreme nije znao da je diktatura na samrti; svi smo znali da je oslabljena, da posrće, ali niko nije očekivao da će skončati tako kako je skončala. Kasnije niko od nas nije očekivao „osvetu sećanja“ kakvoj sad svedočimo u Rusiji, kao i u Mađarskoj, SAD, Brazilu (u vreme vladavine radikalnog desničara Žaira Bolsonara, prim.), Argentini i drugde.

Užasnut sam onim što vidim. Mada je u Americi uvek bilo stvari koje mi se nisu dopadale, uvek sam mislio da će se ona na kraju naći na pravoj strani. Sada je, međutim, Tramp pomera na pogrešnu stranu, pa čak i papagajski ponavlja Putinovu retoriku

Pojasnite nam šta pod tim podrazumevate.

Sada gledamo drugačije lice Amerike – ono koje smo izgubili iz vida iako je sve vreme bilo tu. To je Amerika rasizma, isključivosti, okrutnosti, linčovanja i brutalne imperijalne dominacije – impuls koji je u punoj meri došao do izražaja kada su se Tramp i potpredsednik Džej Di Vens u Ovalnom kabinetu obrušili na ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog.

Dok sam gledao tu grotesknu scenu, razumeo sam – iz stomaka – gnev koji Latinosi gaje prema „Jenkijima“. Bila je to manifestacija totalne bezobzirnosti i sirovosti dvojice ljudi koji se čak ni ne pretvaraju da postoje ikakva pravila, zakoni ili norme. Sve što je bitno jeste ko je u poziciji moći. Ukoliko se ne pokorite, dobićete udarac u lice. Bilo je to nešto što niko od nas nije očekivao. Bio je to i svojevrstan fizički šok.

Osveta sećanja je izraz kojim opisujem Ameriku koja se nije prilagodila 21. stoleću. Ova mračnija Amerika svoje neprijatelje definiše na osnovu roda, seksualne orijentacije i identiteta, ili imigrantskog statusa; to je osveta onog dela društva koje je frustrirano primenom sistema afirmativne diskriminacije kako bi se korigovala duboko ukorenjena diskriminacija iz prošlih vremena; to je Amerika koja s dubokom indignacijom gleda na izgradnju jednog tolerantnijeg društva.

Ali ne želim time da kažem da su na drugoj strani sve sami anđeli. Postoje očigledni razlozi za frustraciju, i potrebno je da razmotrimo koji elementi javnog diskursa stoje iza privlačnosti autoritarne retorike. Šta je ono što ljude nagoni da se priključe Trampovom pokretu? Postoje rizici skopčani s radikalizmom kakav se može videti u univerzitetskim kampusima. Nužno je da razumemo kako da neutrališemo ta minska polja. To neće biti lako.

Šta bi konkretno podrazumevalo neutralisanje tih mina? Poručujete li da Trampovi protivnici ne bi trebalo da organizuju proteste? Da li biste savetovali demokratama da ne staju u odbranu transrodne zajednice?

Savetovao bih im da to ne bude u fokusu njihovog konflikta s Trampom. Potrebno je da ukažu na to gde Tramp nanosi štetu Americi; moraju da identifikuju štetu koja će svima biti očigledna – uključujući i one koji imaju snažan otpor prema transrodnim i rodnim politikama. Očigledno je da treba stati u odbranu svakog ljudskog bića, jer svako ima pravo na slobodu i dostojanstven život. Ali mnogo rizikujete ukoliko dopustite da tema prava transrodnih osoba zauzme mesto problema koji pogađaju čitavo društvo.

Članovi sindikata, na primer, moraju da znaju da Trampova politika carina nije u njihovom interesu, i da će na kraju oni biti ti koji će trpeti štetu. „Amerika na prvom mestu“ znači samonametnutu izolaciju. Ako se ponašate kao imperijalni tiranin, to će se loše završiti po vas.

Ovo se mora objasniti Trampovim biračima, i to je ono što bih preporučio. Oni daju podršku putinovskim napadima na američke institucije i meku moć Amerike. Kao neko ko je oduvek bio snažno proamerički nastrojen, užasnut sam onim što vidim. Mada je u Americi uvek bilo stvari koje mi se nisu dopadale, uvek sam mislio da će se ona na kraju naći na pravoj strani. Sada je, međutim, Tramp pomera na pogrešnu stranu, pa čak i papagajski ponavlja Putinovu retoriku.

Šta je ono što ljude nagoni da se priključe Trampovom pokretu? Postoje rizici skopčani s radikalizmom kakav se može videti u univerzitetskim kampusima. Nužno je da razumemo kako da neutrališemo ta minska polja. To neće biti lako

Fokusiranje na širu sliku zbilja je preporučljivo. Kako bi to u praksi trebalo da izgleda? Koje poluge bi – ako su uopšte na raspolaganju – oni koji se suprotstavljaju Trampu trebalo da koriste?

Neposredni cilj za svakog kome je stalo do američke demokratije jeste da se osigura da na međuizborima 2026. republikanci ostanu bez većine u Predstavničkom domu i Senatu. Nužno je da se demokrate obrate svim socijalnim grupama čiji su pripadnici verovatno glasali za Trampa i objasni im na koji način njegova administracija šteti njihovim interesima.

Budući da je Tramp 2024. odneo neupitnu pobedu, njegovi protivnici ljudima moraju da postave pitanje šta ih je navelo da mu poveruju. To pitanje se ne može izbeći. Opozicija je dužna da ga postavi, da analizira odgovore koje će na to pitanje dobiti, i da onda Amerikancima demonstrira da ih Tramp čini manje bezbednim i manje prosperitetnim. Sve što im obećava i sve što radi je prevara. Ali efekti tih prevara se neće nužno osetiti preko noći; za to će biti potrebno vreme.

Neki od tih efekata se, naravno, već osećaju: oscilacije na tržištima su velike i mnogi analitičari upozoravaju da bi mogla da usledi recesija.

Prodemokratska opozicija mora da omogući dijalog o tome šta je ono što nas brine. Trampova autoritarna administracija računa na haos, kao i na to da će ljudi izgubiti sposobnost da razumeju svet u kome žive. Potrebne su nam think tank organizacije i druge institucije koje će dokumentovati i dijagnostikovati ono što se događa, te predviđati šta sledi; potrebno je, naravno, i da svi govorimo istinu. Kao što kaže meni omiljena hrišćanska izreka, istina će te osloboditi.

Moramo da skrenemo pažnju na činjenicu da Trampove pretnje drugim zemljama imaju primarnu svrhu da unište demokratiju i građansko društvo u Americi. Po meni je to ključna poenta njegove preteće retorike čija su meta Kanada, Grenland i Panamski kanal. Konačno, tu je i Ukrajina, koju će izručiti Putinu. Takva je logika Minhena (tj. katastrofalne politike popuštanja zapadnih sila pred zahtevima Hitlerove Nemačke, koja je kulminaciju imala u Minhenskom sporazumu septembra 1938, prim). Pamtimo kako se Nevil Čemberlen vratio iz Minhena i izjavio kako donosi „mir za naše vreme“. Taj mir, naravno, nije potrajao ni punih godinu dana.

Dok pratimo kako Tramp pokušava da preoblikuje svet, setimo se da nijedna pobeda nije konačna, i da nijedan poraz nije definitivan. Posle poraza u stanju smo da uzvratimo. Moramo da uzvratimo.

Kad je partija Pravo i pravda pobedila na izborima, bio sam oštro kritikovan zbog izjave da se „Poljska ne sme predati u ruke tim govnarima“. E pa, ne možete predati SAD u ruke tim govnarima. Ilon Mask jedan je takav govnar. Vi ste jedan mali govnar, g. Mask

A kako bi Evropa trebalo da uzvrati na tu pretnju?

Evropa se budi, pitajući se kako da uveća vlastitu snagu i delotvornost. To će, naravno, biti teško postići. Ne znamo da li će uspeti; ali moramo da pokušamo. U tom kontekstu sam vrlo ponosan na vladu moje zemlje, predvođenu premijerom Donaldom Tuskom i ministrom spoljnih poslova Radekom Sikorskim. Oni znaju kako razgovarati s Amerikancima na dostojanstven način, bez servilnosti. Kad je partija Pravo i pravda pobedila na izborima, bio sam oštro kritikovan zbog izjave da se „Poljska ne sme predati u ruke tim govnarima“. E pa, ne možete predati SAD u ruke tim govnarima. Ilon Mask, koji je nedavno Sikorskom poručio „Ućuti, mali čoveče“, jedan je takav govnar. Vi ste jedan mali govnar, g. Mask.

Poljsko iskustvo nam, dakle, daje izvesnu nadu.

Tokom godina diktature u Poljskoj govorilo se kako „šećer mora da se otopi“. Time se samo htelo reći kako je potrebno vreme da bi se te stvari desile. Ne možete očekivati da vam se put napred otvori preko noći. Ali autoritarni režimi su smrtni, pa će i ovaj početi sam sebe da sapliće.

Možete neodgovorno izjavljivati kako bi Kanada trebalo da bude pripojena SAD, ili kako Grenland mora biti stavljen pod američku kontrolu, ali na duži rok takvo puvakanje ne vodi nikuda – kao ni Putinova invazija na Ukrajinu. Iz poljske istorije znamo da postoje momenti u kojima se čini da je sva nada izgubljena. U takvim situacijama potrebno je da se oslonite na instinkt i taktike preživljavanja.

Poučno je, na primer, ponovo se podsetiti kako su se univerziteti u Poljskoj držali tokom ratnog stanja (1981-1983); kako su se našli pod pritiskom, ali nastojali da spase sve što se spasiti moglo. U ovom času Trampova administracija maše moćnim, razornim bacačem plamena. Kad kuća gori, vatru je teško ugasiti mastilom. Američka kuća zbilja je u plamenu. Ali nijedna vatra ne gori doveka.

Copyright: Project Syndicate, 2025.