Već godinama, opšte mesto svih razgovora o kulturi Srbije jeste nizak procenat izdvajanja za ovu delatnost. Uprkos tome, vlast voli da se hvali ogromnim ulaganjima u film. Poznati obrazac se ponavlja: „bivša vlast“ ništa nije ulagala u film, a evo mi sto puta više. U budžetu za kulturu, sredstva za film su neuporedivo najveća stavka i iznose više od tri milijarde dinara. Za sve umetničke delatnosti, projekte i programe svih nacionalnih ustanova kulture, izdvaja se mnogo manje.
Da razmotrimo, makar delimično ta ulaganja u film. Postojeći Zakon o kinematografiji usvojen je 2011. godine (bivša vlast). Tim Zakonom bilo je predviđeno da RATEL i REM (tada RRA) procenat ostvarenog prihoda uplaćuju Filmskom centru Srbije. Ta odredba ukinuta je posle dve godine jer je „nova vlast“ smatrala da ona ugrožava njihovu „nezavisnost“. Postoje i drugi tzv. nezavisni organi, kao što su Državna revizorska institucija, Poverenik za informacije, Poverenik za zaštitu prava građana itd. i svi se oni finansiraju iz budžeta Republike, samo RATEL i REM direktno od prihoda koje REM ostvaruje naplatom naknade od pružalaca medijskih usluga (frekvencije), a RATEL od nadoknada za obavljanje elektronske komunikacije i poštanske usluge. Zašto su ovi prihodi tretirani kao da ih oni zarađuju na tržištu ili su im pripali nasleđem? Zar to nisu opšta nacionalna dobra? Umesto makar delića izdvajanja za film, „nezavisni“ te pare troše kako nađu za shodno, tj. ponajviše za plate i druge nadoknade. Bila bi zanimljivo da se i danas javnost upozna s tim platama, možda bi se dodatno razumela Olivera Zekić koja po svaku cenu želi da ostane u REM-u, makar i na izmišljenoj funkciji.
Filmska struka traži samo ono što bi se moralo podrazumevati: da se radi po zakonu i da se poštuje struka! Jednostavno, ali u Srbiji po meri SNS to je teško ostvarivo
Ukidanjem ove odredbe, Filmski centar Srbije ostao je bez prihoda koji su u to vreme iznosili oko 600 miliona dinara. Tako je finansiranje filma prešlo potpuno na budžet i to je bio prvi razlog povećanja budžetskih izdvajanja za film. Zakonom o kinematografiji nije bilo predviđeno da se stranim producentima koji snimaju audio-vizuelna dela u Srbiji nadoknađuje deo troškova na ime onoga što potroše u Srbiji. Godine 2015. Vlada Republike Srbije donela je Uredbu o podsticajima, tj. o nadoknadi dela troškova investitoru koji u Srbiji proizvodi audio-vizuelna dela. Uredba je doneta, kao što se može pretpostaviti, uz to su ministri i mediji sto puta ponovili, na inicijativu nenadležnog. O donošenju te uredbe, nenadležni nas je obavestio tokom posete Nemačkoj. Valjda je hteo i Nemce da obraduje da mogu još nešto da dobiju od Srbije. Ali izgleda da oni nisu baš bili zainteresovani za film, više ih zanima litijum.
Kako se u stvari troše pare namenjene filmu? Filmska produkcija, tj. audio-vizuelna dela finansiraju se na dva načina: od sredstava koja se dodeljuju na konkursima FCS (u 2024. iznosila su 885.362.000,001 dinar) ili podsticajima, tj. nadoknadama troškova filmskim investitorima, koji se isplaćuju iz budžeta Ministarstva kulture (u 2024. godine isplaćeno je 2.128.303.302,95 dinara).
Filmski centar raspisuje konkurse za dodelu sredstava u 22 kategorije. Najviše para dodeljuje se za snimanje dugometražnih igranih filmova, 290 miliona. Za dokumentarni film 70 miliona, za debitantski i filmove za decu i omladinu po 60 miliona, za sve ostale kategorije od pet do 15 miliona. Jasno je da su sredstva za domaću produkciju s ovako velikim brojem kategorija usitnjena. Iznosi koji se obezbeđuju „dobitnicima“, pre svega za igrani film, predstavljaju tek 15 do 20 odsto potrebnih ulaganja. Onda producenti i reditelji treba da iz evropskih fondova i drugih zemalja obezbede dodatna sredstva kako bi zaokružili finansijsku konstrukciju i započeli snimanje. Neki u tome ne uspevaju. Postoje informacije da više od trideset filmova koji su u prethodnih deset godina dobili sredstva na konkursima FCS, nije ni započeto jer nisu obezbeđeni dodatni izvori finansiranja. Bilo bi značajno da FCS javno predstavi tu listu filmova, kao i da napravi analizu ulaganja u filmove koji su snimljeni, ali zbog loših procena ili pogrešnih kriterijuma članova konkursnih komisija nisu postigli značajniji uspeh.
Filmski centar raspisuje konkurse za dodelu sredstava u 22 kategorije. Najviše para dodeljuje se za snimanje dugometražnih igranih filmova, 290 miliona
Najviše pažnje javnosti privlači konkurs za finansiranje dugometražnih igranih filmova. Na konkurs se prijavljuje više desetina projekata, a sredstva se odobravaju za četiri, pet. U javnosti se komentariše ko su dobitnici, ko gubitnici, mada se već godinama unazad zna ko su u stvari „miljenici“, ne filmske publike i stručnjaka, već vlasti i režima. Ništa neočekivano se nije desilo ni prošle godine. Najviše para dobila je produkcija Lazara Ristovskog za film Vera Kroner (57.040.370,00 dinara). Ristovski, koji se inače pojavljuje čas u ulozi reditelja, čas u ulozi producenta, snima filmove, ali i serije, svakako je najveći korisnik sredstava i onih s konkursa i onih za podsticaje.
Rezultati konkursa su i rezultati stavova konkursnih komisija i upravljačkih struktura FCS. Direktor ove kuće Ivan Karl i predsednik Upravnog odbora Miroslav Lekić „overili“ su tj. potpisali svoju podršku nenadležnom. Reditelj Miroslav Lekić pre nego što je avanzovao do mesta predsednika Upravnog odbora FCS, bio je predsednik Konkursne komisije čiji su rezultati poništeni, a kada su podržani Goran Marković, Srđan Dragojević i Želimir Žilnik. U poslednjem sazivu za dugometražni film, komisiju su činili urednik RTS Marko Novaković kao predsednik i članovi Igor Onič i Ivan Micić (distributeri), Filip Kovačević (reditelj) i Slaviša Čurović (glumac). Dva distributera, reditelj koji ima jedan dugometražni film i glumac koji je stalni član Crnogorskog narodnog pozorišta, a ima i neke funkcije tamo.
Koliko je ovakav izbor članova komisije u skladu sa Zakonom o kinematografiji u kome piše da „članovi komisije mogu biti samo istaknuti umetnici i stručnjaci iz oblasti kinematografije“? Nije sporno da članovi komisije jesu umetnici i stručnjaci, ali baš „istaknuti“?! Nedavno je svih šest udruženja koja postoje u oblasti kinematografije, umetnici, reditelji, scenaristi, producenti, animatori i AVP (agencija za zaštitu prava) uputilo pismo Filmskom centru Srbije u kome zahtevaju da se poštuje Zakon o kinematografiji i za članove komisija biraju istaknuti umetnici i stručnjaci, da se sastav komisije kao i biografije članova objave pre raspisivanja konkursa, da se procena projekta vrši isključivo na osnovu umetničkih i stručnih kriterijuma, kao i da se sprovede evaluacija projekata koje su u poslednjih deset godina odabrale konkursne komisije. Filmska struka traži samo ono što bi se moralo podrazumevati: da se radi po zakonu i da se poštuje struka! Jednostavno, ali u Srbiji po meri SNS to je teško ostvarivo!
Koliko je izbor članova komisije u skladu sa Zakonom o kinematografiji u kome piše da „članovi komisije mogu biti samo istaknuti umetnici i stručnjaci iz oblasti kinematografije“? Nije sporno da članovi komisije jesu umetnici i stručnjaci, ali baš „istaknuti“
Pretpostavljam da je iz navedenih podataka o sredstvima koja su namenjena filmu jasno da sredstva za konkurse FCS nisu prevelika, iako se u javnosti uglavnom o tome debatuje. Mnogo manje, skoro nikako, nema informacija, a kamoli analiza kako se troše mnogo veće pare namenjene za „podsticaje investitoru da u Republici Srbiji proizvodi audio-vizuelna dela“, koja poslednjih godina iznose oko dve milijarde dinara.
Podsticaji za snimanje audio-vizuelnih dela u Srbiji su u početku odobravani samo stranim investitorima, a iznosili su od 25 do 30 odsto u zavisnosti od kategorije kojoj dela pripadaju (film, serija, namenski film itd.) i visine sredstava koja su utrošena u Srbiji, tzv. kvalifikovanih troškova. Ti kvalifikovani troškovi podrazumevali su korišćenje različitih dobara i usluga, korišćenje lokacija, nabavku robe, honorare članovima ekipa koji su državljani Republike Srbije itd. Troškovi su isplaćivani iz budžeta Ministarstva privrede, jer je generalno najveću korist i imala privreda (hoteli, usluge, roba).
Uredba se tokom godina menjala, nikad nije postala sastavni deo Zakona o kinematografiji, a i zašto bi? Uredbu Vlada Srbije donosi svake godine, može da je promeni na svakoj sednici, zakoni se ne menjaju baš tako, po skraćenom postupku. Prilikom jedne takve izmene Uredbe, uneta je odredba da se za podsticaje mogu prijaviti i domaći producenti ako sopstvenim sredstvima snime film ili seriju, a onda mogu da od države potražuju 50 odsto od utrošenih tzv. kvalifikovanih sredstava. Ima tu nekih ograničenja, ali na osnovu uvida u to ko su korisnici tih sredstava i te teškoće se vešto prevazilaze, opet u korist „miljenika“.
Na spiskovima dobitnika sredstava za podsticaje svake godine se po 6,7 puta pojavljuje jedan zanimljiv producentski trio: Telekom Srbija, Pink Media Group i Apollon Media. Uslovno je reč o triju, jer osnivač Apollon Media je Pink Media
Sledeća promena koja se desila 2023. jeste ta da sredstva za podsticaje prelaze u budžet Ministarstva kulture. To je drugi razlog što ima „sto puta više para“ za film, a te pare se uvek potroše 100 odsto, za razliku od nekih drugih delatnosti. Nedavno nas je ministar kulture Nikola Selaković obavestio da su studenti krivi zato što je smanjen iznos od 146 miliona dinara koji je bio planiran za književno stvaralaštvo i izdavačku delatnost, pa tako i za otkup knjiga. Bedan iznos, još bedniji izgovor! Ko je doneo odluku o tom smanjenju? Sredstva za određene namene utvrđuju se Zakonom o budžetu, iznosi mogu da se menjaju samo donošenjem izmena tog zakona koji usvaja republička Skupština (kako-tako, usvaja). Izmene Zakona o budžetu nisu bile na dnevnom redu Skupštine. Ko uopšte više veruje da se u ovoj zemlji bilo šta radi po zakonu?
Odluku o dodeli sredstava za podsticaje donosi komisija koju čine predstavnici ministarstava kulture, finansija, privrede, predstavnik Privredne komore Srbije i predstavnik FCS, a sredstva se isplaćuju preko Filmskog centra. Raspodela ovih sredstava nije privlačila pažnju, osim što je nedavno reditelj Srđan Dragojević komentarisao ogromna sredstva dodeljena za proizvodnju animiranog filma Puffins. Ovaj film realizovala su dva domaća studija za animaciju: ILBE i Furuna Crafts. ILBE studio osnovali su Miloš Biković i Miodrag Radonjić i deo je globalne TV i filmske kuće ILBE sa sedištem u Rimu. Dobri poznavaoci tvrde da je reč o vrhunskom studiju za animaciju, te tako nije ni neobično da je u Srbiji rađen ovaj animirani serijal u kome je glavni lik kreiran prema liku Džonija Depa, koji mu je i pozajmio glas. Ono na šta Dragojević skreće pažnju jeste činjenica da je za proizvodnju ovog filma iz budžeta Ministarstva kulture u prethodne tri godine isplaćeno oko sedam miliona i 300.000 evra, što bi prema pravilima Uredbe o podsticajima značilo da je produkcija potrošila u Srbiji više od 24 miliona evra! Baš lepo, ali deluje neverovatno!
Ova inostrana investicija svakako je najveća, ali je i čitav niz drugih inostranih filmova, serija, namenskih filmova itd. sniman u Srbiji i na osnovu toga ostvarili su pravo na podsticaje. Ostvarili su to pravo i neki domaći investitori i njima se priznavao daleko veći procenat utrošenih sredstava, tj. 50 odsto. Domaći investitori su takođe očekivano poznati. Obavezno Laza Ristovski! Ne mora na konkurs, on uspeva da obezbedi i druge izvore finansiranja, uglavnom od takođe državnih firmi. Njegova producentska kuća Zillion film tokom 2023. i 2024. snima igrane serije Ljubav u doba korone a potom i Krunska 11. Serija se prikazuje na Superstar TV, potom na B92. Pošto je serije snimio o „svom ruvu i kruvu“, a taj „kruv“ je u stvari Telekom, ima pravo da konkuriše za podsticaje i naravno dobija, ukupno 167.310.387 dinara. Prvi deo serije snimaju dva reditelja od kojih je prvi Miroslav Lekić (onaj iz FSC), drugi deo serije tri reditelja od kojih je opet prvi Miroslav Lekić (isti taj). Da podsetimo, FCS daje jednog predstavnika od ukupno pet u Komisiju za dodelu podsticaja investitorima. Pare za podsticaje isplaćuju se preko Filmskog centra. Ne, nema sukoba interesa! Milina za družinu! Šteta ako publika baš i nije pratila ove serije jer bi imala prilike da vidi neke retko viđane glumačke veličine. Pored Ane Lečić koja igra glavnu ulogu i uže i šire familije Ristovski, u seriji igra i Iva Štrljić. Eto, da neko ne kaže da ona samo vodi programe na skupovima SNS.
Na spiskovima dobitnika sredstava za podsticaje svake godine se po 6,7 puta pojavljuje jedan zanimljiv producentski trio: Telekom Srbija, Pink Media Group i Apollon Media. Uslovno je reč o triju, jer osnivač Apollon Media je Pink Media! Ta ekipa snima neke serijice i filmiće, iz budžeta za njih pojedinačno dobija po desetak miliona dinara, nije mnogo ali nakupi se, vajdica. Zanimljivo je što se kao podnosioci zahteva da se za proizvodnju ovih uradaka isplate podsticaji pojavljuju neke četvrte firme. Možda zato što se prema propisima budžetska sredstva ne mogu isplaćivati firmama koje imaju neizmirene finansijske obaveze prema Republici Srbiji, a javna je tajna da Pink nije baš revnostan u izmirenju poreskih obaveza. Majstori i miljenici su i taj problem rešili!
Postojeći Zakon o kinematografiji usvojen je 2011. godine (bivša vlast). Tim Zakonom bilo je predviđeno da RATEL i REM (tada RRA) procenat ostvarenog prihoda uplaćuju Filmskom centru Srbije. Ta odredba ukinuta je posle dve godine jer je „nova vlast“ smatrala da ona ugrožava njihovu „nezavisnost“
Priče o velikim ulaganjima za film u suštini pokazuju da naprednjačka praksa da u svakoj oblasti manipuliše, kupuje i potkupljuje, obezbeđuje pare svojim pristalicama, a verovatno i za neke sopstvene potrebe, nije zaobišla ni kulturu. Tužno onda deluju zahtevi da se povećaju izdvajanja za kulturu! Povećana su izdvajanja za film i… šta ćemo sad? Šta će studenti filmskih akademija, kad je predviđeno da se na konkursu za završetak studentskih filmova raspodeli ukupno osam miliona dinara? Koliko njih će moći da dobije neku crkavicu? Koliko njih i koje pare će dobiti za svoj debitantski igrani film (odnosi se na prvi i drugi film) kad je u budžetu za te namene predviđeno ukupno 60 miliona? Da li će ikad iko od njih moći da dobije neku paricu za scenario kad je za sve pisce scenarija i one izverzirane i one debitantske, predviđeno ukupno 10 miliona dinara? Željko Mitrović te iznose skrcka „za doručak“, tj. za jedan svoj opskurni filmić!
Ova priča koja samo delimično ukazuje na probleme u oblasti kinematografije, dokazuje da nije problem samo u procentima i iznosima izdvajanja za kulturu. Problem je u sistemu u kome ne vladaju pravila, ne poštuju se zakoni ni istinske vrednosti. Nije sve u parama, sistem mora da se menja!
