Vivaldi, Bah, Mocart i poneki romantičar, sa svojim planetarno popularnim komadima, imperativni i permanentni su deo ponude kulturnog turizma svake prestonice odnegovane na nasleđu zapadne kulture. Međutim, u Budimpešti, za vreme katoličkog Uskrsa koji je ove godine obeležen isti dan kad i pravoslavni, posetiocima i građanima kojima crkveni obredi nisu (sasvim) bliski i koji religijsku sadržinu muzičkog dela razumeju kroz umetnički diskurs, priređeni su tematski koncerti. Nastavljajući tradiciju dugu više od jedne decenije, Mađarska državna opera je za vreme uskršnjih praznika prikazala Pasiju po Mateju Johana Sebastijana Baha – skraćenu i adaptiranu verziju Feliksa Mendelsona, i dva dela Pjetra Maskanjija, Misu Gloriju i operu u jednom činu Kavalerija rustikana – u koncertnoj verziji. Solisti, hor, dečiji hor i orkestar, pod vođstvom dirigenta Zoltana Pada, izveli su Bahovu Pasiju u subotu, po treći put u Velikoj nedelji. Dok su kroz tematiku Pasije i narativ Isusovog stradanja naglasili religijsku suštinu Stradalne nedelje, interpretacijom Maskanjijevih dela na Uskrs, u formi matine-koncerta, ukazali su na različite perspektive radosti kroz religijske i svetovne tekstove mise, odnosno opere.
Od 1884. godine, kada je osnovana Mađarska državna opera, zgrada je doživela nekoliko rekonstrukcija, a poslednja, završena pre tri godine, obuhvatila je i postavljenje svećnjaka sa sijalicama u gledalištu, koji simuliraju način osvetljenja u nekadašnjim baroknim operskim kućama. Ove svetiljke, međutim, imale su posebnu, signalnu ulogu tokom izvođenja Bahove Pasije po Mateju. One su se svaki put tokom izvođenja horskih numera – korala – uključivale i osvetljavale publiku, te na jedan simboličan način najavljivale ujedinjenje izvođača i posetilaca u zajedničkoj molitvi. Jer, u dva navrata, baš kako je bilo najavljeno pre početka koncerta, Zoltan Pad je dirigovao okrenut ka publici navodeći je da uzme učešće u pevanju korala.
Komponovana na tekst prevoda Jevanđelja po Mateju Martina Lutera, Pasija po Mateju je delo koje na uzvišen način prikazuje stradanje Isusa Hrista. Narativ Jevanđelja dopunjuju crkvene narodne pesme (korali), kao i pesme na tekst Bahovog savremenika, pesnika Pikandera. Na Veliku subotu, jevanđelistu je tumačio Rajner Trost, gostujući tenor izvrstan u rečitativima i veoma sugestivan u najavama Hrista. Kao jedini umetnik koji je svoju deonicu izveo napamet, bariton Ištvan Kovač je stvorio i iskoristio priliku da pojača uverljivost Hristovog propovedanja. U ovogodišnjoj podeli uloga, arije su izvodili sopran Zita Varadi, alt Atala Šek i bas Kristijan Čer. Kada je reč o stilu njihovih interpretacija, arije nisu bile bliske izvođačkoj praksi rane odnosno barokne muzike. To je bilo očekivano, jer su solisti operski a ne koncertni pevači. Ovaj savremeni pristup interpretaciji ogledao se i u izostanku improvizacije, kao uobičajene izvođačke prakse, posebno u da capo arijama. Bahova koncepcija dvostrukog hora je, pak, zadržana, te je efekat antifonog pevanja postignut veoma lako fizičkim razdvajanjem horova na samoj sceni. Između horova se simbolično nalazila jedna podna svetiljka u formi svećnjaka. Horovi, koji obično imaju ulogu komentatora radnje i glasa naroda, osvetljavani su samo kada su pevali, ali ne potpuno kako se ne bi narušila atmosfera tame i oslabio njen psihološki uticaj na percepciju Pasije. Pored toga, sve vreme ispred horista bila je spuštena zavesa koja je, s jedne strane, vizuelno stvarala utisak udaljenosti pevača, a s druge, imala je funkciju platna na kojem je projektovan video. Sasvim jednostavne koncepcije, video je sadržao gotovo isključivo tekst na originalnom, nemačkom jeziku. Tekst je animiran na nekoliko načina, pa su se utvrđeni stilovi animacije smenjivali od numere do numere. Zahvaljujući videu i rediteljskim postupcima Geze Antala, Bahova Pasija,koja je po svojoj suštini isključivo vremenski determinisana, izašla je iz prostorne statičnosti i ponudila jedno savremeno, „prošireno“ čitanje baroknog muzičkog dela.
Zahvaljujući videu i rediteljskim postupcima Geze Antala, Bahova Pasija, koja je po svojoj suštini vremenski determinisana, izašla je iz prostorne statičnosti i ponudila jedno savremeno, „prošireno“ čitanje baroknog muzičkog dela
Uskrs u Mađarskoj državnoj operi obeležen je izvođenjem Mise Glorije Pjetra Maskanjija, kompozitora koji je ovo delo svojevremeno dirigovao na premijeri pred budimpeštanskom publikom. Maskanji je za crkvenu muziku bio zainteresovan još kao dete, a Misu Glorija napisao je kao jednostavnu i melodičnu, lepe orkestracije i jednostavnih harmonija koje oslikavaju muzički jezik romantizma. U Misi Glorija solisti su bili tenor Boldižar Laslo i bariton Zoltan Kelemen, a u Kavaleriji rustikani uloge su tumačili, pored Lasla, još i Erika Gal, Marija Farkašreti, Antal Čeh i Melinda Hajter. Horom i orkestrom dirigovao je Ištvan Deneš. Kada je reč o interpretaciji, izvođači su jasno istakli najdramatičniji momenat – temu raspeća u stavu Kredo. I koncertmajstor, i trubač su nadahnuto izveli svoja sola. Iako je Kavalerija rustikana veoma različita od Mise po žanru, stilu i sadržaju, ova dva dela povezuje slična atmosfera optimizma. Takvom utisku su definitivno doprineli solisti, hor i orkestar naglašavajući afirmaciju života u Intermecu Kavalerije, izražavajući iskrenu radost naroda tokom Uskrsa, baš onako kako italijanski stil verizma stavlja fokus na obične ljude i svakodnevne situacije, a ne na heroje i istorijske priče.
I dok su brojne operske kuće, pa i kod nas, za vreme uskršnjih praznika zatvorene, Mađarska državna opera je opravdala svoj repertoar, tematski blok uskršnjih koncerata. Naime, svi koncerti su bili odlično posećeni, a interesovanje je vladalo i među posetiocima koji su se namerom zadesili u Budimpešti, a potom i slučajem na koncertu. Na kraju, nameće se pitanje: ako bi postojala strategija razvoja kulturnog turizma u Srbiji, da li bi bilo moguće u beogradskoj i novosadskoj operi, tokom Stradalne sedmice i Uskrsa, koncertno prirediti izvođenje dela domaćih autora i da li bi to nekome bilo interesantno?
