Izlazimo iz kafića Monks gde smo razgovarale i Svetlanu na ulici bukvalo presreće lepa devojka: „Svetlana, hvala vam što postojite, što vas imamo. Nemamo puno takvih kao vi koji ste tako hrabri i ne bojite se da javno govorite o nepravdi koja nas pogađa. To nam mnogo znači!“ Svetlana joj zahvaljuje i odgovara: „Ma, ima nas puno, svakog dana sve više.“ Ulazimo u taksi, ja izlazim ranije, ona do kuće i javlja mi da taksista nije hteo da joj naplati vožnju. Što, znam, nije prvi put. Jednom sam i sama tome prisustvovala.
Čini se da ovakvu popularnost u narodu nije imala od vremena Boljeg života, ali ona misli da je ovo danas drugačije, sadržajnije i mnogo bliže. Kaže da joj prilaze ljudi potpuno različitog životnog doba, stariji i sredovečni, ali posebno mladi, studenti i pre studentskog pokreta, koji su čitali njene intervjue i govorili joj
„hvala vam što činite ovo za nas“!
Posle dugo vremena, Svetlana Bojković je dobila ulogu kakvu je mogla samo da poželi. Reč je o komadu Svaka ptica svome jatu koji je u režiji Dina Mustafića premijerno odigran 27. marta u Beogradskom dramskom pozorištu. Deset dana pre premijere, 17. marta preminuo je Svetlanin suprug, karijerni diplomata, ambasador u penziji Slavko Kruljević. Glumica je odsustvovala neko vreme dok se nije sabrala, kako to mogu samo pravi profesionalci i najveći umetnici, i na premijeri u BDP-u doživela ovacije, kao i njene kolege.
Zašto vam je Lea koju igrate u ovom komadu Važdija Muavada bila toliko značajna u ovom trenutku?
Dugo sam tokom svoje karijere igrala veliki repertoar. I onda uđeš u neke godine kada više to nije to, jednostavno ne dobijaš uloge koje ti znače, koje vrede, u kojima možeš da se iskažeš u dobu u kojem si. To je, nažalost, tako kod nas, a nije tako svuda u svetu. Zato sam lako sa Slavkom otišla u Finsku kada je postao ambasador, jer sve što sam radila nekoliko godina pre toga, više nije bilo izazovno za mene. Lako sam se toga odrekla, mislila sam zauvek i da me više neće sačekati ništa novo. Kada sam se vratila iz Finske, odmah sam dobila Šekspira i to mi je bio izazov, jer do tada nikada nisam igrala ovog velikog pisca. Želela sam da prođem kroz Šekspira makar u jednoj predstavi.
Lea nije toliko velika uloga koliko je izazovna.
To je važna i dobra uloga, ima šta da se radi. Retko je da se u ovim godinama dobije takav glumački zadatak, a ja imam godine kao i ta junakinja. Lea ima sina od 50 godina i unuka koji je mladić. I jako dugo nosi muku u sebi sa kojom se bori ne bi li razrešila svoju porodičnu dramu, da se otkrije velika laž koja traje pola veka.Ona spada u jake žene, međutim, ona ima i svoje naličje koje se otkriva u nekim monolozima. I to je meni bilo jako zanimljivo, izazovno, i sa radošću sam prihvatila da igram tu nesvakidašnju ženu.
Ta tema je nešto što nije rabljeno u našoj sredini.
U regionu je ovaj komad igran samo u Sloveniji i Makedoniji. I sada u Beogradu, prvi put na srpskom jeziku. Na moju veliku radost, bila je ovo moja prva saradnja sa rediteljem Dinom Mustafićem. Pratila sam neke od njegovih predstava i jako lepo smo se razumeli i složili od samog početka. Sada sam prvi put čula od njega da je ceo rat proveo u Sarajevu, a ostao je potpuno neostrašćen, zdrav čovek.
Svaka ptica svome jatu je strašna priča o dugotrajnom sukobu između Arapa i Izraelaca, ali u osnovi svega i ispod svega, stoji potraga za identitetom svake ličnosti. Svako od njih u toj priči ima svoj problem. Lea ima neostvareni materinski identitet, jer ona nije rodila nego je usvojila. Njen muž ima svoj problem, a u najvećem problemu identiteta naći će se njihov usvojeni sin, koji se, ne znajući za to, potpuno odvojio od njih. Cela priča je obojena ljubavlju između dvoje mladih koji su se našli u Americi. On Lein unuk Jevrejin, a ona Arapkinja. Potresno.
Lepo i potresno je bilo i kada su se ovih dana u Novom Pazaru susreli studenti iz Srbije i ovog grada, kada su pokazali da niko toplije, istinitije i vidljivije od njih nije pokazao koliko je Sandžak u Srbiji.
Ja sam zaplakala od ushićenja, a stvar je vrlo jednostavna. To što smo videli u Pazaru je nešto normalno, samo su naslage prošlosti i politički sukobi doveli do toga da se ljudi udalje jedni od drugih, da budu bezrazložno ostrašćeni. Ova deca koja su ih sačekala i svi koji su došli su neopterećeni tom lošom prošlošću, oni su čisti i čestiti u svojim uverenjima. I kad pomislim na golubicu koju su pustili dvoje mladih, zagrljenih, i sad mi polaze suze na oči.
Nema te vlasti koja je mogla da uništiti pozorište, pa neće ni ova. Igraće se na ledini, ali će se igrati.
Sada kažu da treba privatizovati pozorište. Pa ko će to da privatizuje, to je za njihove tajkune nerentabilno jer oni misle samo na profit
Imenovanje vašeg supruga za ambasadora u Finskoj (pokrivao je i Estoniju) poslednjih godina je bilo lažno tumačeno od strane predsednika Srbije, naročito kada ste postali članica ProGlasa.
I pre toga, kada sam u intervjuima iznosila svoje mišljenje o ovom sistemu koji je takav kakav je, nažalost, bila sam obeležena. Slavko je postao ambasador 2012. godine. Otišao je pod ukazom Borisa Tadića kao predsednika Srbije, i mi smo tamo otišli 16. marta 2012. Današnji predsednik Srbije je tada bio prvi potpredsednik Vlade. Kada je neku godinu kasnije došao u Helsinki, bio je premijer. U Helsinkiju smo ostali malo duže od četiri godine, vratili smo se u novembru 2016. U junu te godine Slavko je stekao pravo na penziju, i tražio da se vrati. Zadržali su ga do novembra.
Zašto je onda predsednik više puta ponovio da ste vi ljuti što on nije produžio Slavku mandat u Finskoj?
On nije bio nadležan za to. A mi smo već videli da predsednik priča svašta i da kako god nešto progovori, on jednostavno, izvinite, slaže. I tako uporno. On ima gebelsovsko uverenje da sto puta ponovljena laž postaje istina. I toga se drži ne samo u ovom slučaju, nego na svakom planu gde mu to odgovara. Javno sam demantovala ovu laž, a on je opet pričao istu rečenicu posle svakog demantija.
Predsednik i vi ste se zvanično sreli u Helsinkiju?
Kada je došao kao premijer, rekao je da mu je drago što me je upoznao. Ja sam pre toga bila u Beogradu dve nedelje, a on mi je naveo tačan broj intervjua koje sam za to vreme dala. Uzvratila sam mu da je između mene i njega mrtva trka. Osmehnuo se i rekao: „Ja baš ne volim da se slikam!“
Koliko je Slavka pogađalo to predsednikovo prozivanje?
Nije hteo da mi pokaže koliko ga je pogađalo, ali verujem da jeste. I on je napisao svoj demanti koji je objavljen u Danasu. A postoji i njegovo pismo u kome traži da se vrati, što inače nije običaj, jer svi hoće da budu tamo što duže. Dok smo bili u Finskoj, razočarao se u MIP. Pisao je izveštaje kao ambasador, a centrala kojoj se obraćaš u zemlji mora nešto da ti odgovori, prokomentariše. Odgovori iz centrale uglavnom su izostajali. I ne samo njemu. Znači da je već tada počelo preuzimanje države.
Slavko je bio van politike, ali vam je bio podrška od početka vašeg, uslovno političkog angažmana?
Mi smo se potpuno razumeli, jako dobro smo se slagali, ne bismo mogli da živimo zajedno tako skladno da nismo imali iste poglede na život uopšte. On mi je bio velika podrška u svemu. Onda je počeo da poboleva i sve ređe je izlazio u društvo. Ali uvek bi me čekao da dođem kući, da pričamo, sve ga je interesovalo, ProGlas posebno. Smatrao je da mi je čast da budem u tom društvu i da je to iskazano poštovanje i prema meni kao ličnosti.
Njegova bolest je bila razlog da vas poslednjih meseci nije bilo uaktivnostima ProGlasa.
Najpre se njegovo zdravlje pogoršavalo, a onda sam se i ja razbolela, to sve traje od januara do sada.
Da li vas sada više zanima to što se događa?
Toliko je sve postalo naporno, a ja sam dosta iscrpljena. Još uvek sam teško pogođena njegovim odlaskom. Borim se, pripadam onima koji hoće da žive. Jeste bio bolestan, pa ipak nisam očekivala da će se ovako završiti. Svaki njegov odlazak u bolnicu se nekako uspešno završavao i ovog puta sam bila uverena da će to biti tako, ali nažalost nije. To je za mene težak udarac. Treba mi vremena da se stabilizujem, psihički i fizički.
U ovom trenutku niko vas ne bi bolje razumeo od Mire Stupice. Obe ste imale prve muževe glumce, ona Mavida Popovića vi Miloša Žutića, i sa njima dobile ćerku. Drugi muževi su vam bili istaknuti reditelji. Mirin Bojan Stupica je preminuo u šezdesetoj, vaš Muci Draškić u 67. godini. Treći Mirin muž je bio političar Cvijetin Mijatović, vaš je bio diplomata.
Nas dve smo čak imale isti profesionalni početak. Moja prva uloga bila je Ljubica u Đidu. To je komad sa pevanjem i pucanjem, a Mira je tu ulogu igrala na samom početku svoje karijere sa Mavidom.
Šta najlepše pamtite od Mire?
Volela sam njenu životnu energiju, imala je čudesan glas, a njen smeh je prštao kao gejzir. Bila je pametna i mudra žena. Životno mudra. Što se vidi i u njenoj knjizi Šaka soli. Duhovita je bila, umela je dobro i da govori i da piše.
Mira je govorila da su joj godine donele dodatnu hrabrost da ne pristaje više ni na šta što joj ne odgovara. Šta su vama donele godine?
Upravo to, donele su mi jedno učvršćenje u svojim stavovima, ali mi nisu ništa oduzele, jer sam se uvek držala pravca koji sam samoj sebi zadala. Nikada nisam uspela da se pretvorim u osobu koja kalkuliše, i uopšte mi nije žao zbog toga. I kad nekad nešto izgubim, ne sekiram se. Jedino mogu da se sekiram ako nešto dobro ne uradim, ali to ja znam, ne treba niko da mi kaže. Ovo doba ima razne prednosti, ako si zdrav, hvala Bogu.
Vaša kći Katarina Žutić je imala nedavno premijeru kao reditelj i glumica u komadu X + Y = O u kojem ste nekada igrali Petar Kralj i vi. Kako danas vidite Kaju kao glumicu, slikarku, rediteljku?
Stvarno sam ponosna i mirna, jer sam dugo kao svaka majka brinula šta će, kako će, kako će se razvijati… Još pre korone, osetivši višak vremena ali i svoju želju da se izrazi, upisala je režiju i završila. Imala je diplomsku master predstavu u Ateljeu koja je neko vreme bila na repertoaru. Ovu predstavu nije htela da režira nego samo da igra. Kazala sam joj „možeš ti to“. I na kraju je ona to jako lepo uradila. To je njeno delo i divno igraju Dejan Lutkić i ona.
Naša delatnost je njima nepoznata, kao što im je i kultura uopšte nepoznata. Oni ne znaju da je kultura način života. A koji je njihov način života? U kulturu spada i odnos prema drugim ljudima
Ko je vama bio najvažniji u životu, ko bi vam rekao možeš ti to?
Slavko, ali sam tada već sama mogla. Miša me je, naravno, podržavao, ali to je doba moje rane mladosti i tu spada onih prvih 16 godina glume kada sam posle svake premijere plakala. Muci bi govorio
„ma sve je to u redu, šta imam ja da ti pomažem“. Slavko me je gledao iz druge perspektive i bio je pun hvale. Ali su, takođe, njegove kritike bile uvek tačne i konstruktivne.
Ovih dana aktuelan slučaj Šabačkog pozorišta vam je dobro poznat?
To pozorište je imalo slavnu istoriju i sve je krenulo sumanuto kada su demokrate u tom gradu došli na vlast i ukinuli pozorištu dotadašnje ime „LjubišaJovanović“. Bila je jedna emisija na radiju gde smo uživo govorile vi i ja, a Mira Stupica se javljala telefonom. Govorile smo zbog čega je i koliko loša ta odluka, međutim, ništa to nije vredelo. Danas čitam u novinama da je ta nova upravnica zabranila da se čitaju novine u pozorištu, da se jede u pozorištu i da se napušta grad za vreme pozorišnih obaveza… Šta reći dalje. Nikad gore od ovoga nije bilo u svim segmentima društva, u svim oblastima života. Samo je važno da se bude član SNS ili njihov simpatizer. Partija je preuzela, ukrala, državu. Njome vršlja jedan klan koji odlučuje o svemu.
Glumci su ovoj vlasti posebno važni kad su im po volji, i posebno ih kamenuju kada se ne slažu sa njima.
Ako pozorište više od 2.000 godina nije uništeno, ne mogu ga ni oni uništiti. Ono jeste nasušna potreba ljudi. I to se dokazuje već 2.000 godina. Nema te vlasti koja ga je mogla uništiti, pa neće ni ova. Igraće se na ledini, ali će se igrati. Sada njihovi niži funkcioneri lansiraju tezu da treba privatizovati pozorište. Pa ko će to da privatizuje, to je za njihove tajkune nerentabilno jer oni misle samo na profit.
Za njih je mera pozorišta Željko Mitrović sa svojim teatrom.
Dabome, to je to. Neka njemu njegovo, a mi ćemo naše. Nama je u kulturi najveći problem što se politika meša u kulturu na najgori mogući način, tako što bira ljude koji jednostavno nisu dorasli tom poslu. Naša delatnost je njima nepoznata, kao što im je i kultura uopšte nepoznata. Oni ne znaju da je kultura način života. A koji je njihov način života? U kulturu spada i odnos prema drugim ljudima. A kakav je njihov odnos prema ljudima koji nisu članovi njihove partije? To su ljudi pomereni iz realnosti i iz normalnog života, tu nema ni solidarnosti ni empatije. Samo je važno biti član ili simpatizer SNS-a, duvati njima u leđa i biti podoban. Stručnjaci za svaku oblast nauke su dobri samo ako su podobni.
A mera podobnosti je samo onaj patriotizam koji ova vlast propisuje.
To je teška manipulacija. Vlast se na taj način obraća svojoj glasačkoj mašini. Koji patriotizam kada su zemlju prodali, dali i poklonili? Koji je to patriotizam kada se zemlja uništava i od nje pravi deponija? Da li je patriotizam to što se govori da ćemo biti bogati ako se ovde bude kopao litijum, a znamo kako je Kongo „bogat“ od kada mu je stigao Rio Tinto?
Ništa narod od toga nema, baš ništa. Znači, sve laž do laži, obećanje do obećanja, i totalno propadanje. Sada je na redu i prosveta. Taj put je započeo Milošević devedesetih, ali nije ovoliko zabrazdio. Kriv je, jer je u njegovo vreme počela sprega sa kriminalom, a kad jednom uđeš u to, samo se napreduje. Sada, valjda, gledamo finale.
Ima jedna poučna pričica na koju ste me nedavno podsetili. Da je ispričate našim čitaocima?
Jedna inostrana novinarka, mislim da je bila iz Holandije, prisustvovala je osnivačkoj skupštini JUL-a na kojoj je Mira Marković postavila sledeće pitanje: „Koja organizacija drži najčvršće povezane svoje članove? Neko je rekao mafija, a ona je uzvratila: e, to, tako ćemo i mi!“ A sada smo to usavršili.
Dobar deo ovoga o čemu govorite ukazuje na velike podele koje su nastale poslednjih desetak godina u društvu i za koje je najodgovornija ova vlast.
Uvek i svuda je samo vlast odgovorna. Priča o četnicima i partizanima nije, nažalost, završena, to je jedan virus koji teško izlazi iz organizma države, odnosno naroda. A šta je tome, opet, uzrok? Vraćam se na obrazovanje, jer većina glasačke mašine su ljudi nedovoljno obrazovani i njima se lakše manipuliše i vlada. Dobiju 100 evra, ovo i ono, i oni kažu „dao mi predsednik“. Pa nije on iz svog džepa izvadio. Ko je platio sada na Ivkovoj slavi u Beogradu onu hranu, vodu i sve drugo? Mi, bez para. Ljudi su dovedeni besplatno, raj na zemlji, carski za njih. Besplatno se jelo i pilo neograničeno, moglo je da se nosi kući, nosili su stolice, vodu, sokove… Nosite sve što hoćete, samo da mi ostanemo na vlasti.
Teško je naći primer da lider države jasno i javno govori kako su dobri samo oni koji su njegovi, a svi drugi nisu dobri i on se bori protiv njih da bi sačuvao Srbiju?
Bori se da čuva Srbiju? Od koga? Od svog naroda? Od velikog, možda i najvećeg dela svog naroda, čuva Srbiju. Šta čuva, koga čuva? Čuva svoju vlast.
Opasnost od podela je dobila ogromne razmere. To vodi sukobu, to je na užas svakog normalnog čoveka u Srbiji, put ka građanskom ratu i ogoljeni put ka diktaturi. Za one koji govore da je Tito bio diktator, ja koja dovoljno živim, tvrdim da tako nije bilo ni za vreme Tita. Za početak, taj se Tito nije pojavljivao svaki dan na televiziji da govori o svemu i svačemu. Naš predsednik sve zna, u sve se razume, o svemu drži predavanje, samo još očekujem da se porodi!
