Kao naučna savetnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, Adriana Zaharijević često preispituje naše društvo kroz probleme nasilja, kontinuirane kritike, moći delovanja, otpora i radikalne promene. To su samo neki od fokusa njenih istraživanja, a jedan širi fenomen antimilitarizma i antinacionalizma posebno je obradila u knjizi Život tela, kroz političku misao Džudit Batler, koju je pre neku godinu objavila Akademska knjiga. Sada, sa članicom Pobunjenog univerziteta, razgovarali smo o našoj aktuelnoj svakodnevici u nedelji kada su studenti trijumfalno stigli do Strazbura, blokirali Radio-televiziju Srbije s jedne strane, odnosno u nedelji kada je vlast započela formiranje nove vlade. Nismo mogli a da je na samom početku ne pitamo – da li vam se čini ili je svaka vlada gora od prethodne, a ova s novim imenima čist šamar i osveta svima koji protestuju već mesecima?
„Prethodne vlade nisu bile ni bolje ni gore, već u mnogo čemu iste i upravo je nerazaznatljivost aktera bilo ono što ih je odlikovalo“, kaže Adriana Zaharijević. „Te vlade nisu vladale, nego su funkcionisale kao odjeci i mršave, neuverljive interpretacije onoga što je dolazilo iz jednog središta moći. Ova vlada u tom smislu nije drugačija, načinjena je tako da bi se i dalje vladalo izvan nje. Ceremonijalna uloga nekih novih igrača tu je da nam pokaže da je svršeno s tobožnjom pomirljivošću režima.“
Ispred Skupštine nikle su kulise, bele kućice u koje su dovedeni neki ljudi da kliču predsedniku i negoduju kad izađu poslanici iz opozicije. Kako vam izgleda to simuliranje podrške?
Simulacija je jedno od osnovnih svojstava vladanja u Srbiji. Šatori su narod koji ne odlazi kući, za razliku od nas koji odlazimo i dolazimo na ulice. Oni su i simulacija blokade, jer šator ne može tek tako da se pomeri. Ali su oni po potrebi i ekstenzija vlade, takoreći vlada iz senke, i ekstenzija policije, dodatni organi reda i, moguće je, privatna vojska. Uz to su i ekstenzija univerziteta, jer u njima borave i „studenti“. Svako u šatoru, a i u državi, po potrebi može da preuzme bilo koju funkciju, ukoliko je prestalo da bude definisano kom sektoru pripada koja dužnost. Simulacija je naličje temeljnog razaranja institucija. Ne zaboravimo, i vlada i policija i univerzitet su institucije.
Ovom režimu cilj je da postanemo nemisleći, neosetljivi, utrnuli, paralisani. To je više od političke apatije i unutrašnje emigracije. Da tamo unutra gde smo emigrirali sedimo šćućureni, bez glave i bez srca. Zato smo toliko plakali ovih meseci: otkrili smo da i dalje imamo oba
Kako vi kao neko ko promišlja pitanja društvene nejednakosti, nacionalizma i militarizma, doživljavate ovu našu stvarnost? Na jednoj strani imamo utvrđivanje tih matrica, vlast na njima insistira, a na drugoj su studenti koji ruše barijere?
Ovaj režim nema jedno političko usmerenje. On se, po potrebi, pretvarao i da je nacionalistički i da je kosmopolitski, i ratoboran i pomiriteljski, a društvenom nejednakošću – koju je čvrsto uspostavio na već zadanim temeljima – koristio se svaki put kad bi prizivao sendvičare, bahato se i licemerno poistovećujući s njima. Nikada mu nisu bili važni ni ljudi, ni ljudski život. Studenti su, s druge strane, simbolički preoteli i zastavu i himnu, i Dositeja i pravoslavlje, i ćirilicu i šajkaču, kao da kažu, ovo je naše. Istovremeno, svojim delima, a Novi Pazar je samo poslednje među njima, pokazali su kako može da izgleda mir koji je više od odsustva rata uz stalno zveckanje oružjem. Odbijajući da nasednu na polarizaciju o bogatima i obrazovanima, pružali su ruke deci i starima koje su sretali na raznim drumovima, niko im nije bio stran, niko manje vredan, stali su uz radnice i radnike svih sektora, uz poljoprivrednike i akademike. Srbija kakvu predočavaju kao mogućnost je lepa, dirljivo lepa. Najzad, zbog studenata se na Veliki petak u Beogradu prolomilo selamu alejkum, a ratni veteran, Goran Samardžić, pazarskim je roditeljima uputio poruku da ne brinu, jer nema više vaše i naše dece.
Vratio sam se vašoj knjizi o Džudit Batler. Ako pitanja političkog fundamentalizma primenimo na našu svakodnevicu, čini mi se da smo mnogo nazadovali jer je ova vlast išla upravo kontra, omamivši građane jednom nazadnom retorikom. Kako je bilo moguće ovako temeljno pokoravanje društva?
Nije reč o nazadnoj retorici. I dela i reči ovog režima su protivrečni, oročeni i kratkoročni, zloupotrebljivi i neprincipijelni. Takvi su nam i putevi i nadstrešnice. Nije to tek puko laganje, već vrtložna manufaktura neistina, poluistina i zamajavanja, gde postaje izrazito teško razlučiti šta je šta. Izloženi smo kontinuiranom nasilju nad zdravim razumom, a odnedavno i masovnoj proizvodnji deluzije – odricanje upotrebe zvučnog topa je jedan primer, izricanje da biciklisti nisu vozili do Strazbura drugi. S druge strane, kako nam se kompromituje mišljenje, tako nam se korumpira i delovanje. Ako ništa ne radi za nas, izuzev režima, mnogi će se osloniti na njega i time postati njegovi večiti dužnici, čak taoci. Lice tog duga je ucenjenost, strah, temeljno odsustvo poverenja u ljude, odnose i ustanove, spremnost da zanemarimo i prodamo ono najljudskije u nama – dostojanstvo. Prva ogromna žrtva te korupcije volje bila je porodica Milojević iz Lučana, a otac poginulog radnika iz „Namenske“ i sramni špalir kojem je svedočio u suzama, simbol su posrnuća u koje smo postepeno uvođeni. Posrnuća nisu sudbina, ona se pažljivo i temeljito gaje i zalivaju da bi se od ljudi načinili pokornici, dužnici koji odustaju od savesti i zaboravljaju na sopstveni zdrav razum. Čini mi se da se poslednjih pet meseci, na nivou koji nije individualan, suočavamo sa nalogom Hane Arent – niko nema pravo da se pokorava.
Šta prosveti poručuje vlast, koja na čelo resornog ministarstva postavlja čoveka koga studentkinje optužuju za seksualno uznemiravanje?
Režim bez sumnje najavljuje osvetu. Međutim, pored jezičke sličnosti između reči prosveta i osveta, postoji jedna važnija veza koju je sadašnji trenutak snažno osvetlio: prosveta i prosvećenost dele isti koren. Prosvetari – vaspitačice i vaspitači, nastavnice i nastavnici, profesorke i profesori, uz naučnice i naučnike – prvi put su osetili da su jedna društvena jedinica, da su na istom zadatku i da taj zadatak nije na prodaju. Izgleda da nije slučajno da je Dositej Obradović postao simbol ovih kretanja, konačno, posle više od tri decenije traganja za istorijskom ličnošću koja je trebalo da odredi ko smo i zašto smo baš to. Dositej je pozivao Srbiju da ustane, ali uz knjige, a ne zvona i praporce, osnivač je Velike škole i prvi ministar prosvete. Danas njegovu slavu pronose rektor Vladan Đokić, dekanka Natalija Jovanović, nebrojeni pobunjeni profesori, nastavnici gimnazija po celoj Srbiji i hrabre učiteljice i nastavnici osnovnih škola. Ministar (pr)osvete će morati da se zapita da li je zbilja spreman da razori ono što prosveta zaista jeste. Podsećam ga na Sokrata koji se plašio svog najbližeg družbenika koji mu je dolazio kad je bio sam, daleko od trga. Filozofima bi taj družbenik, savest, morao biti posebno važan.
Nije u pitanju tek puko laganje, već vrtložna manufaktura neistina, poluistina i zamajavanja, gde postaje izrazito teško razlučiti šta je šta. Izloženi smo kontinuiranom nasilju nad zdravim razumom
Imali smo dva masovna protesta u mesec dana. Kako biste ih uporedili? Da li vam se čini da oni pripadaju različitim vekovima?
Naprotiv, pripadaju istom vremenu, oba su vrlo performativna i medijski posredovana. Razlike su mnogi već vrlo suvislo opisali. Iz moje vizure, najvažnije što treba potcrtati jeste režimska inscenacija podrške i zloupotreba vrlo siromašnih ljudi, tužno je, besplatnom hranom i vožnjom do prestonice. Veseli da „najveći skup“, vrlo skup u svojoj realizaciji, nije bio najveći jer su mnogi rekli ne toj simulaciji. Na drugoj je pak strani okupljanje onih koji su se na to odlučili slobodnom voljom, vlastitim resursima, koji veruju da ima nečeg isceljujućeg i iskupljujućeg u tišini, u zajedništvu dok tišina odjekuje, koji snagu da hodaju nalaze u čoveku do sebe, ko god on ili ona bili. Skupovi u organizaciji studenata su stalno ponavljana lekcija iz ljudskosti, režimski skup prethodne subote bio je neuspešan pokušaj njene zloupotrebe.
Plagijati, simuliranja, kopiranja. Da li to znači da vlast nema ideju ili misli da može da im prođe sve?
Kako sam pomenula, to je metod vladanja. Dugo smo govorili da režim ima politike za unutrašnju i spoljašnju upotrebu. Rekla bih da ih ima i više od ove dve, više spoljašnjih i razne unutrašnje. To čujemo kada se izgovara da su režim i studenti na istoj strani protiv opozicije, i kada se gotovo istovremeno tvrdi da je reč o boljševičkim brigadama i ustaškim falangama. Nema tog sleda zaključivanja u kojem sve ovo može da stane u isti red. Međutim, nije ni cilj da mislimo, već naprotiv, da postanemo nemisleći, neosetljivi, utrnuli, paralisani. To je više od političke apatije i unutrašnje emigracije. Cilj je da tamo unutra gde smo emigrirali, ne budemo slobodni od nasilja spoljašnjosti. Posle decenija i decenija proizvodnje nasilja, treba tamo da sedimo šćućureni, bez glave i bez srca. Zato smo toliko plakali ovih meseci: otkrili smo da i dalje imamo oba.
Nema sumnje da vlast koristi atribute tajne države da kompromituje i uguši proteste. Da li se plašite da će zastrašivanja i odmazde biti toliki da se ljudi povuku? Šta će biti cena toga?
Rano je da procenjujemo cenu povlačenja. Ljudi su na ulicama i njihov broj ne opada. Tu smo i posle 15. marta, kada je neka neobjašnjiva mudrost ili intuicija redara zaustavila potencijalni masakr za koji bismo mi sami bili optuženi. Iako ima razboritosti u tome da se stvari planiraju i predviđaju – to radimo svaki dan, od pijace do letovanja – budućnost je po definiciji nenapisana, kako je rekao Džo Stramer. Dešava nam se nešto veće i moćnije od svakodnevice i tome je potrebno prepustiti se, bez obzira na umor, anksioznost i zapitanost. Da podsetim, bili smo umorni i u januaru, i u martu, ali stara parola „proleće je, a ja živim u Srbiji“ nikada nije zvučala bolje nego proleća 2025. godine.
Režim bez sumnje najavljuje osvetu. Međutim, pored jezičke sličnosti između reči prosveta i osveta, postoji jedna važnija veza koju je sadašnji trenutak snažno osvetlio: prosveta i prosvećenost dele isti koren
Iako su akcije studenata vrlo šarmantne, pametne i emotivno dirljive, čini se da mogu da traju unedogled. Da li mislite da studenti moraju da se ipak politički organizuju kako bi zapravo došli do ispunjenja svojih zahteva?
Neće trajati unedogled. Ali kao što su studenti za nas preoteli himnu i zastavu, tako su preoteli i vreme. Na taj način razumem dinstanje o kojem je na šarmantan način govorio Jovo Bakić. Da pomenem još jednog sociologa, Peđu Cvetičanina, koji nam je dao preciznu dijagnozu onoga što nam se godinama radilo: ne može se preko noći obnoviti društvo koje je, zajedno s državom, oteto. Moramo ga oduzimati komad po komad. I to ne mogu i ne treba da rade samo studenti. Oni su nam takođe skrenuli pažnju – što je proces, on traje – da pored brige o sebi imamo da brinemo i o nečemu što nije pijac i letovanje, o svom pozivu, cehu, o kvartu, selu, konačno, o društvu. Ildiko Erdei je govorila o sličnoj stvari nazvavši je infrastrukturom brige.
Veliki broj svetskih intelektualaca podržao je studente, oni su se trijumfalno vratili iz Strazbura, da li mislite da svet dovoljno obraća pažnju na to što se dešava u Srbiji?
Vreme je da „svet“ stavimo u perspektivu koja mu pripada. Jedan dobar deo tog sveta ima daleko volšebnije načine razračunavanja s mirnim protestima, o čemu nam mnogo mogu reći naši ruski sugrađani. Drugi deo sveta ne bi da se o akcijama iz Srbije raščuje da nekom ne bi prošlo kroz glavu da ih primeni kod svoje kuće. Treći deo sveta se suočava s militarizacijom, pogrešno vođenim politikama i njihovim zastrašujućim posledicama. Najzad, ima i onog dela sveta koji bi osvajao Grenland, poništavao egzistenciju, sproveo tehnofeudalizam. Nije nam lako s takvim „svetom“. Studenti voze bicikle i pronose mirovnu poruku, koju pažljivo grade od početka. Ima li ko da ih čuje, čak i da ih zanima Srbija? Oko 4.500 akademskih radnica i radnika iz celog sveta su ih čuli, što nam možda govori da polako postajemo svesni da u ovakvom svetu postajemo bliži nego ikada, kad god se borimo za pravdu, istinu i, jednako važno, ljubav.
Ako pogledamo i ljudska prava da li vam se čini da i tu nazadujemo, da li je ova vlast, ohrabrena Trampovom retorikom, krenula u retradicionalizaciju?
Ovaj režim je preteča Trampove administracije u osionosti i apsolutnom obezvređivanju značaja života. Ključna razlika je u tome što su SAD sila koja definiše međunarodne odnose, a Srbija nije u poziciji da to čini ni na svom malom ataru. Takođe, Trampova retorika može da podstakne profilisanje jednog specifičnog skupa politika koje su i u Srbiji i u komšiluku već izvesno vreme u igri. Međutim, za nas retradicionalizacija ne može biti nova stvar. Mi smo je duboko iskusili devedesetih godina i od onda se s njom s mukom nosimo, nikada do kraja uspešno. Kako je rekao moj kolega i prijatelj Srđan Prodanović, u vreme kad je ceo svet otkrivao ljudska prava, mi smo ih zgazili, a sada kada se drugi s njima više ne snalaze, mi postajemo uzoriti, lučonoše.
Ovaj režim je preteča Trampove administracije u osionosti i apsolutnom obezvređivanju značaja života. Ključna razlika je u tome što su SAD sila koja definiše međunarodne odnose, a Srbija nije u poziciji da to čini ni na svom malom ataru
Ova vlast se pravima žena bavila na krajnje ponižavajući način, kampanje za rađanje i sl. Crkva se protivi rodno osetljivom jeziku i Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, na primer. Kako to komentarišete?
Da bi žene bile jednake građanke nekog društva, potrebno je da to društvo gradi i podstiče jednakost, društvenu jednakost. U ovom trenutku nigde ne postoji takvo društvo i žene su svuda nejednake, premda se njihova nejednakost može stepenovati. Ono čemu danas svedočimo van granica vlastite zemlje jeste koliko je malo potrebno, jedna moćna vlada, jedna moćna ideologija, da se sistem stečenih prava surva. U našoj zemlji, koja se na krvav način odrekla najboljih tekovina države koja se pitala i za stvari van svoga atara, retradicionalizacija nas je simbolički pretvorila u majke ratnika koje su nekakva militarizovana verzija savremenih trad wives (i u tome smo bili preteča!). Iako je ova država malo toga učinila da ženama očuva dostojanstvenost, one su je same mnogo puta i na zadivljujuće načine osvajale ili za sebe preotimale. U Srbiji ima mnogo feministkinja, čak i ako sebe tako ne nazivaju. Pogledajte samo ove fantastične studentkinje koje tabanaju i pedaliraju, briljiraju u svakom javnom nastupu, redare i o svemu odlučuju jednako kao i njihove kolege!
Da li su samo žene omalovažavane? Čini se da su u našem društvu svi diskriminisani… osim onih koji su bliski vlasti!
Slažem se. Oni koji imaju moć imaju i prava, čime prava prestaju tako da se zovu i postaju gola moć. Nevolja je što tamo gde ne vladaju prava i gde ona nisu ravnomerno raspoređena, privilegije nestaju odmicanjem od izvora moći. Zato je lojalnost režimu tako bezuslovna i kadra da proizvodi toliko moralnih karikatura.
Kako vidite kraj ovoj krizi, kako će se sve ovo okončati?
Studenti su posredstvom plenuma uveli nov način odlučivanja i, za ovaj režim još važnije, nisu proizveli vođu. Kada se to pretvorilo u opšti bunt (ni samo narodni, ni samo građanski), to je imalo nov efekat: umesto jednog koji se za sve pita i za sve je kriv i prav, odnosno u čijim rukama počiva dodela privilegija, te procena zločina i kazne, svakom pojedinačno se vratila odgovornost za rečeno i učinjeno. Nadam se da će se ta pojedinačna svest realizovati kroz zborove, složno očuvanje univerziteta, solidarnost s onima koji su ostali bez primanja i istrajnost u tome da se za to obeštete, štrajk. Jednako tako, nadam se i da će opozicija – još jedna u nizu institucija koja je u ovoj zemlji 13 godina temeljito razarana – uspeti da se preotme i razume sopstvenu moć. Kosjerić i Zaječar su prva prilika za to. Vreme je da svi odustanemo od nemoći. Ovo je trenutak u kojem niko nije sam.
