Uoči uskršnjih praznika u toku velike studentske blokade informativni program RTS-a se raspada. Dok gledam nešto što se naziva Dnevnik 2 i emituje s nepoznate lokacije uočavam problematično nakrivljen baner RTS-a iza koga bauljaju neki ljudi. Ne želim da verujem u glasine da je „javnom servisom evropske Srbije“ Željko Mitrović ustupio prostor svoje televizije. Ali gde god da su sve deluje kao da su tamo neželjeni problematični podstanari.
Dnevnik ima problema sa zvukom, džinglovima, grafikom, slika se često iznenada zamrzne. Da li to, kako godinama priželjkujem, rade mangupi u redovima ove kuće, zaposleni tehničari RTS-a koji su i 5. oktobra prvi odbili poslušnost? Ili je to samo obična cena podstanarskog statusa moćne televizije koju svi finansiramo.
Dnevnik vode osobe koje stavom i glasom odaju utisak spikera lojalista. Njihova strogost i lažni autoritet su u potpunom neskladu s realnošću koja ih okružuje. U poslu filmskog reditelja kojim se bavim to je preduslov za komediju. Pijani čovek se pretvara da je trezan. Neko na rubu nervnog sloma glumi apsolutnu normalnost.
Osoba koja izgleda kao Tatjana Lenard ili Spomenka Jović 2.0 identičnom intonacijom kao ove dve Miloševićeve vedete devedesetih prećutaće nam da je novi ministar informisanja čovek koji je spaljivao zastavu Evropske unije a osoba koja treba da zavede red u prosveti profesor sa reputacijom ozbiljnog seksualnog predatora.
Gde si odgovorni da pokažu svoje lice
Reporteri sa lica mesta su neki mučeni i sasvim mladi početnici na pristojnoj udaljenosti od ljudi koji blokiraju RTS ulaze. Dok traju „uključenja“ oko njih se okupe bučni studenti sa transparentima ali tada se ništa od RTS istine od zaglušujuće buke ne može čuti. Da li mi je žao preplašenih anonimnih honoraraca reportera koje inače RTS ima običaj da decenijama drži u ponižavajućem robovskom statusu? Nije mi žao nikoga „ko samo radi svoj posao“ kad se sve oko njega raspada. Nije mi žao nikoga ko igra na pogrešnu kartu da će jednom „kad sve ovo prođe“ biti novinar prvoborac lojalista. Nije mi žao nikoga ko ne vidi muku i borbu svojih vršnjaka i nijedan razlog zbog čega su mu blokirali radno mesto. Nije mi žao.
Ako smo nešto naučili za ovih pet meseci studentskih protesta je to da su mašinci (i ne samo oni) rešili da se suprotstave mašineriji. Tako glasi ubedljivo najpopularnija parola ovih protesta. I borba protiv mašinerije je razlog buke ispred svih zvaničnih i nezvaničnih ulaza u RTS
Niko od odgovornih lica ne želi da pokaže svoje lice i prozbori jednu jedinu reč o nenormalnosti kojom rukovodi. Gde je penzioner Bujošević, ponosni urednik Lj. Stefanović, gde su sva zaštitna lica bruke koja traje decenijama? Poturili klince s mikrofonima na prvu liniju fronta ispred ćevabdžinice u Abarderevoj. S vremena na vreme nam se obrati osoba čudnog imena Kolegijum koja oštro osudi ugrožavanje novinarskih sloboda.
Ali sloboda odavno ne stanuje u Takovskoj. Makar ne od onog 23. septembra 1987. godine kada se direktnim prenosom Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije ova televizija stavila na stranu čoveka čiju pogubnu politiku živimo i danas. Tada je pokrenuta mašinerija upotrebe javnog servisa u službi Slobodana Miloševića i njegove porodice. Mašinerija menja svoje oblike, nekad je više, nekada manje suptilna ali nezaustavljivo opstaje i usavršava se skoro četiri decenije. Ako smo nešto naučili za ovih pet meseci studentskih protesta je to da su mašinci (i ne samo oni) rešili da se suprotstave mašineriji. Tako glasi ubedljivo najpopularnija parola ovih protesta. I borba protiv mašinerije je razlog buke ispred svih zvaničnih i nezvaničnih ulaza u RTS.
Svih ovih godina problem sa informativnim programom RTS-a nije toliko u promociji laži i nasilja koji su zaštitni brend ove vlasti. U toj disciplini ima mnogo gorih, primitivnijih i beskrupuloznijih. Primarni greh javnog servisa je u sistematskom ignorisanju realnosti.
Pogledajte bilo koji regularni Dnevnik pre ovog raspada sistema. U njemu nema običnog čoveka u Srbiji i njegovih svakodnevnih problema. Stvarnost je provučena kroz varikinu i iz nje uklonjeno sve što kvari sliku „skoka u budućnost“ u zemlji „ekonomskog tigra“.
Lažiranje dijaloga
Osim u danima velikih tenzija nema „izdajica i terorista“ ali kada je teško kao ovih dana studenti su i „teroristi i nacisti“. Bez problema se integralno čitaju uvredljiva stranačka saopštenja partije na vlasti. Na pokušaje političkog dijaloga moraju se motkom naterati u danima izborne kampanje ali to uvek izgleda fingirano i neravnopravno. Najčešće je potpuno obesmišljeno dranjem i bahatošću SNS političara. Kada god to poželi Vučić može da vam upadne u dnevnu sobu i priča o čemu god želi bez ikakvog ograničenja i poštovanja programske šeme. Cenzura ne postoji ali svako čak i sa najnežnijim kritičkim mišljenjem o društvu naći će se na crnoj listi.
Kada sam još kao student početkom devedesetih režirao emisiju iz kulture „Kult“ koja je počinjala u petkom u 22h Bilo je baš glupo cenzurisati Slobodana Selenića i Predraga Palavestru ali emisija je prvo pomerena na ponoć, pa je počinjala u 1, 2, 3 posle ponoći da bi ubrzo bila ukinuta. Tako se ukidanje emisije iz kulture poklopio s početkom rata
Kada sam još kao student početkom devedesetih režirao emisiju iz kulture „Kult“ koja je počinjala u petkom u 22h kulturna redakcija RTS-a je bila mala oaza slobode protiv Miloševićevog jednoumlja. U emisiji su gostovali istaknuti književnici, dramski pisci, umetnici koji su osećali nadolazeće zlo i tragediju krvavog raspada Jugoslavije. Bilo je baš glupo cenzurisati Slobodana Selenića i Predraga Palavestru ali emisija je prvo pomerena na ponoć, pa je počinjala u 1, 2, 3 posle ponoći da bi ubrzo bila ukinuta. Tako se ukidanje emisije iz kulture poklopio s početkom rata.
Ovaj RTS nema čak ni idiotsku suptilnost Miloševičevog RTS-a. Kritičko mišljenje je jednostavno ukinuto.
Neko se prevario pa me je par godina nakon dolaska SNS pozvao da gostujem na RTS-u. Razlog gostovanja bila je filmska emisija na temu horor filmova. Ispričao sam sve što sam znao na tu temu i na izlasku iz Takovske ugledao Zorana Zozu Stanojevića.
„Otkud ti Janko“, pitao me je kao da je ugledao duha.
„Ne brini Zozo, pričao sam nešto o hororu, filmska emisija…“
Gledao me je kratko onim svojim „nemamo više vremena“ pogledom iz emisije „Takovska 10“.
„Je l’ istina Zozo da postoje crne liste gostiju na RTS-u?“ pitao sam ga.
Samo je neodređeno klimnuo glavom i uz osmejak produžio ka liftu.
Paradoksalno ali i ova kolumna delimično govori o horor žanru.
Jedno sećanje na 1999.
Godina je 1999. 23. april.
Ministar informisanja u socijalističko-julovskoj-radikalskoj vladi Srbije je mladi Aleksandar Vučić.
Precizan pogodak NATO avijacije u 02.06 ubiće šesnaestoro radnika RTS-a i razoriti zgradu u Aberdarevoj, srce televizije odakle se emitovao informativni program. Ovi ljudi su žrtvovani u monstruoznoj ideji režima da se može preokrenuti propagandni rat protiv NATO pakta.
Pogledajte bilo koji regularni Dnevnik pre ovog raspada sistema. U njemu nema običnog čoveka u Srbiji i njegovih svakodnevnih problema. Stvarnost je provučena kroz varikinu i iz nje uklonjeno sve što kvari sliku „skoka u budućnost“ u zemlji „ekonomskog tigra“.
Tačno u 15h tog dana novinarka Ljiljana Milanović, supruga Dragoljuba Milanovića generalnog direktora RTS-a otpočinje prvi Dnevnik nakon tragedije. Dnevnik se emituje iz Sava centra pre nego što će se informativna redakcija preseliti na sigurniju poziciju u Kubanskoj ambasadi. Scenografija siromašna, stolice iz kancelarija Sava centra, nema žive slike. RTS je bukvalno spržen.
Prvih osamnaest minuta Dnevnika posvećen je aktivnostima predsednika Miloševića, njegovim susretima sa grčkim komunistima i prijateljima iz Italije, partiji Severna liga.
Vest o tragediji šesnasetoro kolega dolazi na red u 19. minutu Dnevnika.
Ako mene pitate ekipa tog Dnevnika je i dalje na okupu i žandarmi je ovih dana sprovode kroz ćevabžinicu na posao.
