U trećem intervjuu serijala „Dijaspora za Srbiju“ za Radar je govorio Srdan Vlahović, student koji je svoje obrazovanje odlučio da nastavi u Italiji, ali se aktivno uključio u Skupštinu u rasejanju koja pomaže studentskoj borbi za pravednije društvo u Srbiji.
Proteklih desetak godina u Srbiji je bilo mnogo protesta, ali čini se da su studenti probudili dijasporu? Zašto? Kakva osećanja su oni probudili kod vas?
Studenti nisu izašli na ulice kako bi sticali političke poene, već zato što su želeli da stave tačku na nepravdu, nasilje i tišinu na koju smo, nažalost, navikli. Upravo ta iskrenost i direktan pristup, kojim se studenti vode, oslobodili su nešto u narodu. To su trenuci koji bude svest u svakome ko voli ovu zemlju, bez obzira na to da li se nalazi u Srbiji ili negde daleko. Dijaspora je dugo ćutala. Da li nije smela ili nije htela ništa da kaže, to nije na meni da govorim. Ono što jeste bitno je da je, u tom talasu oslobađanja i razbijanju straha od govora, delovala i ona. Zato smatram da su ovi protesti uspeli mnogo više nego prošli.
Posebno je moćna ta unija među ljudima koji možda imaju različita politička opredeljenja, ali isti cilj – da država izađe iz ovog stanja zastoja i krene putem pravog napretka. I ja sam to osetio. Želju za pravdom, za međusobnom ljubavlju umesto mržnje, i za budućnošću koja bi bila razlog da se mi koji smo otišli vratimo kući. To je više od politike, a to su nam studenti i pokazali.
Kako ste odlučili da se povežete, umrežite i iskažete podršku. Šta ste u stvari vi poručivali studentima a šta Srbiji?
Neki zajednički glas dijaspore uvek je bio potreban, a nije postojao. Bilo je pokušaja, neki više, neki manje uspešni. Ali baš kao što su aktivirali mnoge stvari, studentske blokade su i nas motivisale. Dijaspora je velika. Svako zna nekoga ko zna nekoga. Nije teško videti u kojem stanju je situacija u Srbiji. Biti čovek, staviti prst na čelo i razmisliti malo o ljudima koji nisu imali priliku da odu, probudi i te kako jak osećaj u čoveku. Smatram da je ta poruka jasna. Mi jesmo otišli, ali otišli smo sa razlogom. Među nama ima ljudi svih zanimanja, sa različitim mišljenjima, ali ujedinjuje nas ta zajednička ideja: pravedna, demokratska i slobodna Srbija. To je ono što prevazilazi sve razlike, to osnovno ljudsko pravo. Poruka je ista i za Srbiju i za studente jer smo svi ljudi, a naš cilj je ljudski.
Kako je konkretno teklo umrežavanje ljudi?
Povezivanje i rast same skupštine bio je neverovatno brz. Ja sam se pridružio nešto kasnije, možda tri nedelje od osnivanja, te nisam potpuno upoznat sa tim kako je nastala od početka. Moja priča počinje tako što sam razgovarao sa Jelenom Ivić (jednom od pokretača) u Veneciji, na skupu podrške studentima koji smo zajedno organizovali. Nakon skupa mi je predstavila ideju skupštine, i nije bilo potrebno ubeđivanje da bih pristao da pomognem.
Biti čovek, staviti prst na čelo i razmisliti malo o ljudima koji nisu imali priliku da odu, probudi i te kako jak osećaj u čoveku. Smatram da je ta poruka jasna. Mi jesmo otišli, ali otišli smo sa razlogom. Među nama ima ljudi svih zanimanja, sa različitim mišljenjima, ali ujedinjuje nas ta zajednička ideja: pravedna, demokratska i slobodna Srbija
Zatekao me jeste taj talas osnivanja, ali izvanredni ljudi koji ovo rade iz tolike ljubavi prema Srbiji i želje za pravdom učinili su proces neverovatno lakim. Svako je doprineo svojim iskustvom, svojom strukom i znanjem, ali i svojim poznanstvima. Kao puzle, delovi su se sklapali korak po korak, i danas ponosno možemo reći da smo aktivni u radu, da intenzivno radimo ka ostvarenju naše vizije i ciljeva, i da nas podržava ogroman broj potpisnika, većinom izuzetno uspešnih ljudi.
Šta vas je, u stvari, najviše motivisalo da se povežete?
Činjenica da mora da se deluje, i da mora da dođe do promena. Zahvaljujući studentima i narodu koji je ustao, pokrenut je taj momentum. Taj momentum budi patriotu u vama gde god bili. Videti kakva Srbija može biti, a kakva trenutno jeste, dokazuje samo da mora da se menja nešto. Ova vlast se pokazala nekompetentnom ne samo u svom radu, već i u poštovanju svog naroda. Umesto da radi za njega, ona ga svakodnevno, kršeći ustavne zakone, vređa, gazi i sputava. To konstantno saplitanje pojedinca koji ne deli mišljenje sa njima je nešto što mora hitno da se zaustavi. Nisi siguran ni na železničkoj stanici, ni na naplatnoj rampi, ni u školi… Da li narod treba sve vreme da se okreće oko sebe? Ako možemo da doprinesemo borbi protiv toga, protiv takvog života koji niko ne zaslužuje, apsolutno ćemo dati sve od sebe.
Zašto je važno pravljenje mreže dijaspore?
Zato što je naša dijaspora izuzetno snažna. Svi to znamo, ali retko kad razmišljamo o tome. Svako zna nekoga ko je „otišao preko“ i u većini slučajeva stvorio lep život i karijeru. Meni je izuzetno žao kad kažem da je tako, ali nažalost, jeste. Baš ta snaga – ti profesori, naučnici, ekonomisti, umetnici, sportisti, lekari – to je stub jedne nacije. Samo što je kod nas dobar deo tog stuba van granica. Iskoristiti tu moć, taj ogroman broj ljudi, koji verujte mi, i te kako žele da pomognu, a verovatno i da se vrate kući. Dobar deo ni ne bi otišao da je politička situacija drugačija. Ne ide se na letovanje od 10, 15, 30 godina, ako ne postoji razlog za to.
Da li mislite da glas dijaspore treba više da se čuje? I na koji način?
I te kako se slažem da treba da se čuje, ali na specifičan način. Dijaspora ne treba da nameće svoja mišljenja Srbiji, niti bi trebalo da utičemo na nekom velikom nivou. Ono što ona može svojim glasom jeste da pruži pomoć narodu koliko može, ali da prvenstveno utiče tamo gde se nalaze. Mi, kao narod, smo najbolji ambasadori naše države. Ne u političkom smislu, već u iskrenom i realnom smislu. Naš glas ovde je mnogo jači, stanji se dok dođe do Srbije, ali se čuje. Treba da znaju kući da smo tu, da pomognemo, damo savet, i podržimo, ali da je njihova reč glavna.
Ova vlast se pokazala nekompetentnom ne samo u svom radu, već i u poštovanju svog naroda. Umesto da radi za njega, ona ga svakodnevno, kršeći ustavne zakone, vređa, gazi i sputava. To konstantno saplitanje pojedinca koji ne deli mišljenje sa njima je nešto što mora hitno da se zaustavi
Od devedesetih godina mnogo je bilo talasa odlazaka iz Srbije. Stvarao se utisak da one koji su otišli više nije briga šta se u zemlji dešava ali i da Srbiju nije mnogo briga za ljude u rasejanju. Da li su protesti na paradoksalan način učinili da se te prekinute veze ponovo obnove?
Ne bih se baš složio da ljude u rasejanju nije briga. Za vreme devedesetih, odlazili su da bi sačuvali i ono malo što im je ostalo. Ali koliko god su odlazili okrenutih glava, mnogi su imali porodice i prijatelje koji su ostajali. To su bila drugačija vremena, i ja nisam bio rođen tada, ali mislim da je odlazak u inostranstvo danas drugačiji. Kontrastno, ljudi u Srbiji su bili podeljeni na one koji samo kažu „snašao se“, ili nas prozivaju izdajnicima. Dijaspora se gledala kao neka tabu-tema, kao konstanta koja stagnira sa strane – postoji, ali ne diše. Ali da, ovi protesti su ujedinili ljude svuda. Nema prostora za razlike. Nema interesa vere, nacije, desničara, levičara, anarhista… Skroz su razorili tu sliku i seme mržnje koje vlast seje već više od deceniju. I baš zato, probudili su ono ljudsko u nama i naterali nas da razlike stavimo sa strane. Iznenadili biste se kada vidite kako, i kod nas u dijaspori, ta sinergija funkcioniše, i pomaže nam da „pumpamo“ još jače.
Zašto ste Vi konkretno otišli iz Srbije?
Otišao sam iz Srbije zbog studija. Koliko god mi je teško to da priznam, verovao sam da u inostranstvu mogu steći kvalitetnije i vrednije znanje, i da ću biti deo sistema koji to znanje zaista poštuje i vrednuje. Nažalost, u Srbiji znanje i iskustvo nisu garancija uspeha. Mnogo češće se ceni podobnost, a ne sposobnost čoveka. Mlad čovek, bez obzira na trud i posvećenost, retko kada dobija priliku da se njegov glas čuje i da aktivno učestvuje u oblikovanju društva.
Perspektiva nakon završenih studija u inostranstvu je daleko šira, ne samo zbog mogućnosti koje postoje, već i zbog toga što se čovek oseća slobodnije – u mišljenju, izražavanju, i samom razvoju. To se oseća u svakodnevnom životu, dok u Srbiji postoji osećaj da se moraš uklopiti u unapred zadatu šemu. I zato sam otišao. Ne zato što sam se odrekao svoje zemlje, već zato što verujem da kroz znanje koje stičem ovde, mogu sutra biti koristan, da se jednog dana vratim i doprinesem izgradnji Srbije u kojoj mladi neće morati da biraju između svojih snova i svoje države.
Da li ste nekada razmišljali da se vratite?
Skoro svakodnevno razmišljam o tome. Naravno da bih se vratio, i nadam se da hoću. Ne iz obaveze, već iz iskrene želje da se vratim. Znam da veliki broj ljudi iz dijaspore deli to mišljenje, jer bez obzira gde živeli, nikada drugu zemlju ne bismo mogli u potpunosti nazvati domom. U Italiji se, naravno, osećam kao kod kuće, ali to nije „to“.
Mi, kao narod, smo najbolji ambasadori naše države. Ne u političkom smislu, već u iskrenom i realnom smislu. Naš glas ovde je mnogo jači, stanji se dok dođe do Srbije, ali se čuje. Treba da znaju kući da smo tu, da pomognemo, damo savet, i podržimo, ali da je njihova reč glavna
Koliko god postoji moja želja da se vratim, nažalost, ne vidim povratak u skorije vreme. Makar ne dok se stvari ne promene na bolje. Zaista smatram da je Srbija sada jako loše mesto za život. Režim Aleksandra Vučića je de facto diktatorski, i u takvoj državi pojedinac nije stvarno slobodan. Srbija je oduvek stvarala izuzetne ljude, ali oni su sada vređani i saplitani. To mora da se menja. Ali dok ta promena ne dođe, nastavljam da radim odavde, kako na ličnom obrazovanju i iskustvu, tako i za Srbiju, u nadi da će nekada doći to vreme da se vratim.
Šta vam je najviše smetalo u Srbiji, mala plata ili malo demokratije…
Najviše mi je smetao sistem vrednovanja i pravac u kojem Srbija trenutno ide. Nazivamo se „ekonomskim tigrom“, ali realnost je da je život u Srbiji skuplji nego u mnogim zapadnim zemljama, dok su plate mnogo niže. To je ozbiljna kontradikcija koja izaziva nepotrebne probleme i dodatno opterećuje već izuzetno stresan život građana.
Ovaj problem nije samo ekonomske prirode; on je duboko ukorenjen u nepostojeću demokratiju. Bez pravednih izbora i bez jednake šanse za stručne i kvalifikovane ljude, možemo samo maštati o državi kakvu nam plasiraju. Samo onaj ko se trudi da ne vidi stvarno stanje može da oporekne ovu istinu. Zbog toga smatram da su ekonomsko stanje i manjak demokratije međusobno povezani problemi koji se ne mogu razdvojiti, jer zajedno održavaju status quo u kojem se teško bilo šta menja na bolje.
Nove tehnologije su učinile da se sve vesti brzo šire. Kako se informišete o dešavanjima u Srbiji?
Lično, trudim se da se informišem direktno iz izvora. Što se tiče studentskih blokada, rekao bih da verujem samo studentima. Sa obzirom da sam u kontaktu sa njima, trudim se da se informišem kod njih. Mediji u Srbiji su danas takvi da je teško poverovati bilo kojoj vesti, jer su mnogi od njih pod uticajem različitih interesa. Zbog toga, jako je važno proveriti svaku informaciju iz više izvora i truditi se da dobijam vesti od onih poverljivih i iskrenih. Internet je, naravno, odličan zbog brzine širenja informacija, ali to takođe otvara prostor za širenje dezinformacija, koje mogu imati ozbiljne posledice.
Postoje mediji koje smatram donekle neutralnim, ili makar onima koji se trude da prenesu nemanipulisanu sliku, ali kao i u svemu, biti pažljiv je ključ. Previše je spinova i selektivnih prikaza stvarnosti, pa sam naučio da ne uzimam ništa zdravo za gotovo dok ne proverim i ne sagledam širu sliku.
Na koji način može dijaspora da pomogne da se zahtevi studenata i građana Srbije više čuju u svetu?
Naša dijaspora u svetu nije uopšte mala, i broj ljudi koji mogu proširiti glas i reč o dešavanjima u Srbiji je ogroman. Svesni smo da veliki broj naših ljudi u dijaspori zauzima visoke pozicije, što nam otvara put do moćnih mreža i kontakata. Kroz ta poznanstva i povezivanje, možemo doprineti širenju informacije o stanju u Srbiji i delovanju. Mediji ne mogu zanemariti ako bi veći broj ljudi u različitim državama počeo aktivno da širi vest o aktuelnim dešavanjima u našoj zemlji, što se i dešava.
Dijaspora se već organizuje u mnogim gradovima širom sveta, i dokazali smo da nas ima mnogo. Od mnogobrojnih skupova u neverovatnom broju gradova širom sveta, do poruka koje šalju naši sportisti i uticajnije ličnosti, pa i samo formiranje Skupštine u rasejanju. Bitno je da nastavimo da „pumpamo“ iz inostranstva, da budemo glas koji se ne može ignorisati. Protesti u Grčkoj, Turskoj i drugim zemljama uzimaju za uzor studentske proteste u Srbiji, što je još jedan pokazatelj da se talas za istinsku pravdu širi. Posebno na zapadu, gde ljudi jako cene borbu za ličnu slobodu i ljudska prava.
Zaista smatram da je Srbija sada jako loše mesto za život. Režim Aleksandra Vučića je de facto diktatorski, i u takvoj državi pojedinac nije stvarno slobodan. Srbija je oduvek stvarala izuzetne ljude, ali oni su sada vređani i saplitani. To mora da se menja
Skupština u rasejanju je, na primer, bila dosta angažovana i oko biciklističke ture studenata u Strazbur, na razne načine. Na primer, za organizovanje noćenja, dočeka studenata i animiranja lokalnih javnosti da se pridruže dočeku, organizacija medicinske pomoći i i donacije tehničke opreme, na primer naočare za vožnju. Takođe, članovi Skupštine su radili na animiranju lokalnih medija u zemljama i gradovima gde su studenti prolazili, u skoro svakom gradu bilo je saopštenja za medije i pokrivanja dolaska, a poslati su pozivi i evropskim parlamentarcima, doniran je novac za turu i mnogo šta drugo. A sve ovo povrh drugih stalnih aktivnosti koje Skupština radi. Dakle, rasejanje je aktivno!
Kroz organizovanje događaja, širenje informacija na društvenim mrežama, povezivanje sa medijima u svetu, i aktivnim delovanjem na međunarodne institucije, dijaspora može da stvori pritisak koji bi mogao da pomogne da se čuju zahtevi studenata i građana Srbije, i da se situacija pomeri ka pozitivnim promenama. Za sada Skupština radi odličan posao, ali ne treba stati, već nastaviti još jače.
Srdan Vlahović, Italija
*Srdan Vlahović (2004), državljanin Srbije, završio Četvrtu gimnaziju u Beogradu. Sada student druge godine politike, filozofije i ekonomije na univerzitetu Ka Foskari u Veneciji. Predstavnik Republike Srbije na prestižnom Bendžamin Franklin prekookeanskom studijskom programu na Purđu i Džordžtaun univerzitetima u Americi, 2022. godine. Nije član nijedne političke partije ili ideološkog društva, niti je ikada bio. Takođe, poseduje nagrade u polju poezije i pisanja, od kojih se ističe diploma sa konkursa Srpske književne zadruge, za originalan rad - pesma.
