Poruka je jasna – Aleksandar Vučić namerava da jačanjem represije uguši pobunu koja ga je uzdrmala. Ili bar da pokuša to da uradi, rukovodeći se željom da ostane na vlasti, umesto interesima države na čijem je čelu. Pitanje je, međutim, da li ima kapacitet za uspešno sprovođenje plana, a odgovor nije samo u (nepoznatom) stepenu lojalnosti pravosudnog aparata i pažljivo biranih rukovodećih kadrova snaga bezbednosti, već i u upornosti „pobunjenika“.
I pre nego što je obelodanjen spisak članova nove, po mnogima „osvetničke“ vlade, bilo je jasno da Vučić, koji vuče sve konce, kreće jedinim putem zamislivim radikalskoj pameti. Za dijalog i poštovanje zakona je nespreman, a već je neuspešno ispucao brojne metode spinovanja, zamajavanja, pokušaja kupovine, unošenja razdora, diskreditovanja i zastrašivanja probuđenog dela Srbije. Konačni obračun radikalnim sredstvima deluje kao jedino što mu je ostalo.
Pripremajući taj poduhvat, uoči „trodnevnog skupa“ koji nije toliko trajao, prešao je granice koje je poštovao dok je bio jak: u gostovanju na TV Pink najavio je da će „lično podneti krivičnu prijavu protiv tužioca koji je odbio da hapsi novinare blokaderskih medija“. Na meti pravnika na poziciji predsednika našli su se i dekani fakulteta u blokadi, kao i rektor Vladan Đokić.
Veliki blokader
Tokom skupa u subotu, najavljenog kao „najveći u istoriji“, nisu ga dekoncentrisali nedovoljan odziv, nezainteresovanost publike za njegove reči i odlazak onih koji nisu bili u ograđenom delu suženog prostora između paravojnog kampa u Pionirskom parku i ogromne bine ispred Skupštine Srbije. Perverzno kopiranje studentskih protesta uspeo je da dovede do vrhunca time što je, poput kakvog opozicionara, izneo – sopstvene zahteve. Institucijama, naravno.
Predsednički zahtevi sa ukusom naređenja usmereni su na „povratak“ građanima RTS-a, koji je označen kao „jedan od ključnih učesnika u obojenoj revoluciji“, utvrđivanje odgovornosti za napade na mirne građane (ali prvenstveno one u Nišu, sa članskim kartama SNS-a, a ne, recimo žrtve neidentifikovanog udara tokom ćutnje na velikom mitingu 15. marta u Beogradu), omogućavanje školovanja i studiranja svima, otkrivanje napadača na vitalne državne institucije i sprečavanje „aktivnosti kojima se samovlasno i protivpravno parališe privredna delatnost i onemogućavaju građani da sprovode svoje životne aktivnosti“.
Činilo se da je, kod poslednjeg zahteva, cinizam eksplodirao, jer ga je (zahtev) izgovorio čovek koji je na dan blokirao javni saobraćaj u celoj zemlji, a na neodređeno vreme centar Beograda, izazvavši kolaps u celom gradu. Čak je, i posle „trodnevnog mitinga“ Trg Nikole Pašića ostao zatvoren za saobraćaj, a u ponedeljak uveče pred Skupštinu su, bez ikakvog razumnog objašnjenja, umesto malih šatora koji su plesali na vetru, lica s kapuljačama donela nove, veće, pored kojih su, posred kolovoza, parkirani automobili.
Spisak članova vlade koji nam je serviran u ponedeljak, pokazao je da vlast uvek može i ciničnije i bahatije i neodgovornije prema interesima građana i cele države: o tome, pre svega, govore imena „jastrebova“ odabranih za, u ovom trenutku najosetljiviji, resor prosvete i ništa manje bitnu oblast informisanja.
Jastrebovi
Zapravo i nema mnogo razloga za čuđenje, jer se novi ministar prosvete, Dejan Vuk Stanković, inače profesor Učiteljskog fakulteta, mnogo poznatiji po ulozi redovnog gosta provladinih televizija, više puta preporučivao kao čovek koji zna kako rešiti problem studentske pobune. Žalio se, doduše, da je propuštena prilika da se „završe blokade“ još u decembru, ali je ideju ipak izneo: „…Idite ako hoćete na ulicu protestujte, nema obustave nastave. Blokada saobraćajnica kad ih je bilo malo, lepo prekršajne prijave, 50.000-100.000 kazna i ajd zdravo“, objašnjavao je novi ministar. Pa onda: „Ne bi meni postajao rektor politička ličnost, bio bi smenjen. Hoćeš da vodiš, nećeš da vodiš Univerzitet? Ne zanima me, leks specijalisom ga smenim. Promenim Zakon o Univerzitetu, etatizujem fakultet“…
Uz takav odnos prema aktuelnoj krizi verovatno mu nije bila neophodna i dodatna preporuka za dolazak na visoku funkciju, u vidu zalaganja za iskopavanje litijuma koje je iznosio i u autorskim tekstovima. Ipak, Stankovićevi stavovi prema dve važne teme od opšteg značaja nisu jedino što je uznemirilo javnost: plenum studenata Fakulteta za obrazovanje učitelja i vaspitača osudio je predlog za njegovo imenovanje na poziciju ministra, podsetivši, između ostalog, da „godinama unazad među studentkinjama kruže brojna svedočenja o uznemiravanju, komentarima seksualne sadržine i njegovom neprimerenom ponašanju“. Na društvenim mrežama udruženja „Osnažene“ osvanula su brojna svedočenja kojim ga studentkinje terete za seksualno uznemiravanje. Uzalud.
Na društvenim mrežama udruženja „Osnažene“ osvanula su brojna svedočenja kojim studentkinje terete novog ministra prosvete za seksualno uznemiravanje. Uzalud
Za vlast kojoj je kontrola medija i inače jedan od glavnih stubova oslonca, u vreme ozbiljne krize posebnu važnost mogao bi imati ministar informisanja, pa je za tu ulogu rešenje očigledno pažljivo birano. Boris Bratina, vanredni profesor Filozofskog fakulteta iz Kosovske Mitrovice, inače jedan od inicijatora osnivanja Vučićevog novog, još uvek bezimenog pokreta, još u decembru se založio za „zakonsko reagovanje“ na studentski protest: „U najmanju ruku, otpustiti te nastavnike, ako ne i druge nastavnike, videti ulogu rektora u svemu ovome i to ne samo beogradskog nivoa, nego generalno rektorata.“ Ocenio je još i da bi posle toga trebalo raskrinkati i ponašanje koje je indukovano od strane antisrpske političke opozicije, a zatim i od zemalja koje imaju tu najviše interese“.
Poznat po članstvu u Upravnom odboru ekstremističke SNP 1389, paljenju zastave EU na mitingu 24. marta 2009. i homofobnim stavovima, Bratina ima i druge osobine drage izvornom radikalu koji sada sve češće probija kroz ostatke Vučićeve proevropske maske: spreman je na poslušnost, što se videlo iz izjave novinaru Raskrikavanja da mu je „naloženo da ne daje izjave“, pa da mu se zato javi – „posle Vaskrsa“.
…i druge poruke
Sudeći prema podacima iz biografije novog ministra pravde, Nenada Vujića, reklo bi se da je i za to važno mesto odabran kadar od koga se može očekivati kooperativnost – Udruženje sudijskih i tužilačkih pomoćnika protiv njega je podnosilo krivičnu prijavu u kojoj se tvrdilo da je, na funkciji direktora Pravosudne akademije, izvršio produženo krivično delo falsifikovanja isprave. Prema toj prijavi, Vujić je svesno izdavao uverenja o završenoj početnoj obuci polaznicima, iako je znao da program te obuke nije utvrdio Visoki savet sudstva u skladu sa zakonom, a polaznici su takva uverenja koristili na konkursu za izbor sudija 2013. A Državna revizorska institucija (DRI) u novembru 2023. podnela je krivičnu prijavu protiv njega zbog navodnog nenamenskog trošenja budžetskih sredstava, koju je Više javno tužilaštvo odbacilo.
Važna je i poruka (o) Evropskoj uniji: za novog ministra za evropske integracije izabran je čovek potpuno neopterećen znanjima važnim za tu komplikovanu oblast – Nemanja Starović, dosadašnji ministar za rad, socijalna i boračka pitanja i saradnik Centra za društvenu stabilnost, neke vrste isturenog odeljenja vlasti za specijalne operacije. Ministarstvo kojim je rukovodio nasleđuje Milica Đurđević Stamenkovski, što deluje kao nagrada za demonstriranu lojalnost.
Osim preko Bratine i Macuta, Vučićev novi pokret u vlast je ušao bez izbora i time što je za novog ministara za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog odabran Demo Beriša, a za ministra nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Bela Balint.
Sve ostalo je manje-više jasan odraz kontinuiteta: od ukupno 30 ministara osme vlade za 13 godina, njih čak 20 bilo je i u prethodnom kabinetu, a 17 je zadržalo dosadašnje resore (Siniša Mali, Ivica Dačić, Bratislav Gašić, Dubravka Đedović Handanović, Marko Đurić, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković…). Socijalisti su izgubili prosvetu, koju su tradicionalno vodili, a dobili su, osim Dačića kao potpredsednika i ministra unutrašnjih poslova, i ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, koje će voditi Snežana Paunović i dva ministarstva bez portfelja (Novica Tončev, Đorđe Milićević). Osim Vučevića, u vladi nema Aleksandra Vulina, Maje Popović, Irene Vujović i Slavice Đukić Dejanović, Tomislava Žigmanova.
Moglo bi se desiti da je u strukturama na koje se vlast oslanja – od tajkuna, preko policije, vojske, sudstva i celokupne državne uprave – shvaćena informacija o promeni raspoloženja javnosti
Teško je sa sigurnošću reći da li je novi sastav vlade baš onaj koji je Vučić želeo, ili je morao da se zadovolji onima koji još uvek hoće da se vežu za njega. Na ovu drugu mogućnost ukazuje i poslednji znak erozije naprednjačke kule, subotnji miting čija je posećenost, uprkos angažovanoj mašineriji, ostala daleko ispod očekivanja, što je Vučić odmah sutradan pokušao da „ispegla“ javnim obraćanjem u kome je dosezao novo dno: čitajući pismo podrške dobijeno od deteta, preskočio je deo u kome se pominje najuspešniji srpski državljanin, Novak Đoković, koji je javno podržao studente.
Evakuacija
O stanju u redovima vlasti, osim raznih informacija koje cure, govori i prvi otvoreni silazak s broda – kroz skupštinski govor poslanika Miloljuba Albijanića, poslanika Zdrave Srbije, prepun činjenica koje naprednjaci pokušavaju da sakriju.
Mnogo je razloga za očekivanje da će svoj niz neuspešnih poteza koji traje od početka novembra, Vučić nastaviti tokom najavljenih odlazaka u Niš, Novi Sad i Kragujevac, ukoliko se, posle beogradskog debakla, zaista usudi da na taj način pokuša da konsoliduje svoje biračko telo. Po društvenim mrežama već se tvrdi da je počelo skupljanje statista za skup u Nišu, navodno 26. aprila.
Osim ubeđivanja da nije tačno ono što smo videli, i da je Vučićev beogradski skup u subotu bio veći od realno bar pet puta brojnijeg skupa 15. marta, falsifikovanje realnosti u interesu vlasti nastavlja se i na dosta morbidan način, „pumpanjem“ verzije o padu nadstrešnice kao posledici diverzije, koju je, na Vučićevom skupu, izneo nesrećni otac poginule Goranke Race, Đuro Raca.
O stanju u redovima vlasti govori i otvoreni silazak s broda – kroz skupštinski govor poslanika Miloljuba Albijanića, poslanika Zdrave Srbije, prepun činjenica koje naprednjaci pokušavaju da sakriju
Čak i da ceo propagandno-represivni paket namenjen gušenju pobune deluje u (sve manjem) delu biračkog tela na koje Vučić računa, očigledno je da su se u društvu desile promene koje deluju nepovratno. Protiv zloupotreba vlasti napokon se pobunio čak i priličan broj tužioca, što je doskoro delovalo nezamislivo. Studenti su, posle buđenja građana širom Srbije, biciklističkom vožnjom do Strazbura uspešno privukli i pažnju evropske javnosti. Koliko god se, pod njegovom dirigentskom palicom, u Srbiji forsirala antievropska propaganda, i samom Vučiću je jasno da tamo gde se izbori ne odvijaju po njegovim pravilima, uprkos svim transakcionim dogovorima za koje je spreman, političkoj eliti nije lako da ignoriše stavove biračke baze.
U Srbiji bi mogao u toku biti suprotan proces – iako vlast ne pokazuje nameru da usliši želje građana, lako bi se moglo desiti da je u mnogim strukturama na koje se ona oslanja – od tajkuna, preko policije, vojske, sudstva i celokupne državne uprave – pravilno shvaćena informacija o promeni raspoloženja javnosti, potvrđena upadljivom nesrazmerom skupova od 15. marta (pobunjenici) i 12. aprila (vlast), u korist prvog.
Deluje da za njihovu konačnu odluku o otkazivanju poslušnosti nedostaje jedna informacija – ko je tačno na drugoj strani i šta planira. Ali, čak i ako je bez jasnog definisanja alternative otvoreno odbijanje naređenja s vrha malo verovatno, neka vrsta tihog bojkota nije isključena. Da li će se to desiti u dovoljnoj meri da onemogući nameru gašenja pobune represijom, verovatno da ne zna ni sam Vučić, jer računica zavisi od stepena otpora koji pobunjena javnost bude pružala.
