Otvaranje izložbe Branislava Mihajlovića prošlog četvrtka u Muzeju Zepter u Beogradu, bilo je događaj poput onog iz 2007. godine, kada je publika zakrčila Ulicu cara Lazara u kojoj se tada nalazila galerija Haos i u njoj izložba crteža srednjeg formata ovog slikara. Danas Bane, kako ga svi zovu, u Muzeju Zepter izlaže platna velikog formata, o čemu likovni kritičar Savo Popović beleži: „Novim ciklusom slika Mihajlović grabi iz prirode i, kao pravi slikar, stvarajući svoje oblike pobeđuje stvarnu prirodu i prirodu stvari. Tako doseže do epske slike, gde je epsko vlast celovitog nad fragmentarnim. Slika sadrži više nego što u vid staje. Od realističkog stiže do apstrakcije stvarajući zakonomerna vizuelna metafizička polja. Time ne dokazuje sаm sebe kao umetnika nego i još živu mogućnost umetnosti slikarstva.“
Asocijativni izrazi
Mihajlović je u Beogradu rođen, učio školu, diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti i dve godine (od 1989. do 1991) je proveo u Holandiji. Imao je dobre šanse za uspeh i umetničku afirmaciju, ali Srbiji su uvedene sankcije i njegov opstanak u Holandiji je bio nemoguć. Od 1992. on živi i radi u Kaškaišu pored Lisabona. Danas tu živi sa suprugom, njihovi sinovi su otišli svojim putem.
Njegove slike su asocijativne, ne daje im nazive već je odavno počeo da ih numeriše i danas je došao do broja 650. U Portugalu ima po 2-3 samostalne i 3-4 grupne izložbe godišnje: „Radim sa nekoliko galerija u Lisabonu i u drugim gradovima u Portugalu. Mnogo radim, često od postojećih slika pravim nove. Atelje mi je u kući, a moj ritual je dvokratno radno vreme. Ujutru najpre prošetam psa, pokupujem šta je potrebno za kuću i uđem u atelje oko 10.30. Radim do ručka, napravim pauzu, onda nastavim po podne, sedam dana nedeljno. Nema praznika, nema godišnjih odmora, svakog dana sam osam do deset sati u ateljeu. Naravno, nije sve to vreme kreativno, ima dosta tehničkog rada, ali tri-četiri sata slikam. Ima jedna divna knjiga Stivena Presfilda, Rat za umetnost, u kojoj pisac govori kako inspiracija dođe kada je kuća počišćena, što znači da umetnik mora da očisti kuću, da pripremi alat i da otvori vrata. Pa kada muza odluči da uđe, da se ne saplete na prag. Rekao bih da sam ja od tih umetnika. Atelje mi je jako, jako uredan, a nisam ni ja umazan. Imam radno odelo, ali pazim da se ne štrokavim, vrlo različito od te romantične predstave o razbarušenom umetniku.“
Pripremajući slike za ovu izložbu, Bane je imao ideju da budu u tamnijim tonovima, mračnije. Direktorka Muzeja Zepter Jelena Popović mu je skrenula pažnju na vreme i mesto održavanja izložbe, i kaže da je to bio dobar savet: „Kada sam stigao ovde, a nisam bio godinu dana, shvatio sam koliko su se stvari promenile, koliko je ovo sada mnogo teža atmosfera, pa bi moje ’teške boje’ donete iz daljine, možda imale drugačiji zvuk i pogrešno čitanje u ovdašnjim uslovima. S ovim svetlijim tonovima čini mi se da je doneta odluka sasvim u redu. Kad dolazim povremeno, u tim intervalima shvatam koja se vrsta degradacije dešava. Naravno, svi pamtimo kako je bilo osamdesetih pa čak i devedesetih, ali sada, kad niste ovde godinu dana, jasno vidite kako se ubrzano upropaštava urbano tkivo ovog grada. Vozio sam se autobusom i šokiran sam – zašto je napravljen tunel od lepih ulica na Vračaru, zašto su nekad lepe zgrade u centru grada srušene da bi se dizale osmospratnice…“
Branislav je rastao kao sin Dragoslava Mihailovića, akademika, bivšeg golootočanina i zabranjivanog pisca, ali nije bio opterećen time: „Sećam se kada je Tito umro, ćale mi je dao da nosim njegove rukopise po kućama prijatelja, da ih tamo skloni. Imao sam 18 godina, mislio sam sad će nama doći demokratija i sloboda, a otac me ubacuje u paranoju. Mislim, nešto nije u redu sa njim, a sledeće godine odem u vojsku i oficir za bezbednost me pozove na razgovor. Tu shvatim da on ima moj dosije, da zna o meni stvari koje ne bi smeo da zna neki mlađi vodnik. Mnogo godina kasnije, kada je pročitao svoj dosije, otac je tamo našao moje telefonske razgovore i komentare policajca koji prisluškuju kako pričam sa drugarima iz benda. Oni su sve slušali, ali ja nisam rastao sa tim pritiskom. Ruku na srce, oni nam to rade i dan-danas, sa tim se živi. Možda ponekad nisam najbolje razumeo svog oca, jer on je znao ono što ja nisam. I nisam želeo da me opterećuje bila što od političkih igara bilo koje vlasti.“
Nama se ovde dogodilo da nismo shvatili vrednosti koje smo dobili posle 5. oktobra, koje je trebalo da čuvamo, pazimo, ali nismo umeli da ih odbranimo. I ponovo su nam ih oteli
Sagovornik Radara svedoči da se život u Portugalu za poslednjih 30 godina znatno promenio. Danas je to uredna, kulturna i vrlo prosperitetna zemlja. I dalje siromašna, ali na dobrom putu. Generacije ljudi koji su 1974. bili na ulicama, sećaju se šta je bila diktatura i kada se pojavi naznaka nekog problema, neke korupcije, svi izađu na ulice:
„U Portugalu je nedavno ponovo pala vlada zato što se sumnja da je premijer možda bio korumpiran i to pre nego što je postavljen na tu funkciju. Ali, oni paze i brane svoju demokratiju koju su teškom mukom osvojili. Nama se ovde dogodilo da nismo shvatili vrednosti koje smo dobili posle 5. oktobra, koje je trebalo da čuvamo, pazimo, ali nismo umeli da ih odbranimo. I ponovo su nam ih oteli.“
Šta se čuje u Portugalu
Portugalci primaju malo vesti iz Srbije. Za njih su, prirodno, zanimljive Latinska Amerika, Venecuela, Brazil, ponekad Afrika. Beogradski događaji od 15. marta su imali značajno mesto među informacijama iz sveta tog dana:
„Dva, tri puta dnevno čitam vesti. Postoji neformalna grupa Skupština u rasejanju, pa pomalo razgovaramo preko interneta, daju se saveti, raspitujemo se ko šta može da pomogne. Ipak, iz daljine, ne verujem da iko može da shvati koja vrsta magnovenja je sada u Srbiji.“
Kao deo kulturne javnosti Portugala, ovaj slikar ilustruje vidnu brigu o kulturi u ovoj zemlji. U Srbiji, poslednji čovek iz SNS vlasti koji je imao veze sa kulturom, a bio ministar kulture, jeste Ivan Tasovac. Od tada, promenilo se troje ministara, nijedan ni blizu kulture:
„To su komesari koji samo ispunjavaju partijske zadatke. Tasovac je možda bio jedini iz te garniture koji je razumeo značaj kulture. Kultura nije trošak, već ulaganje u budućnost. Nažalost, današnja vlast u Srbiji to ne shvata, smatra da je investicija u kulturu samo gubitak od onog dela budžeta koji odvajaju za propagandu svoje vlasti. Pre nekoliko dana sam bio na sednici Skupštine Udruženja likovnih umetnosti. Vidim da se Paviljon Cvijeta Zuzorić raspada, pre neku godinu je izgorela kancelarija koju niko nije popravio, sad je počelo da prokišnjava. Nema svetla, sedimo u polumraku, u toj predivnoj zgradi usred Kalemegdana više ne može da se organizuje nijedna izložba, nije funkcionalna. Jednako lepa zgrada u kojoj se nalazi Galerija u Knez Mihailovoj ulici, takođe je potpuno zapuštena. Ministarstvo kulture kao i Grad Beograd jednostavno se oglušuju i ne žele da razgovaraju o tome. Čitam u novinama kako se raspada i zgrada Udruženja književnika. Tamo se nalazi ekskluzivni restoran koji zarađuje milione, a Grad ne zanima da se popravi zgrada koja predstavlja spomenik kulture.
Kao iz onih ratnih filmova, dođu partizani, oslobode grad pa poruše sve. Danas izgleda kao da ne treba ništa da postoji osim onoga što gradi nova vlast. Izgleda da su bili glupi oni što su zidali železničke stanice u centru, najbolje je da ih prave što više kilometara daleko od centra, pa neka ljudi lepo pešače. Mlađi ljudi koji razumeju o čemu se radi, često spominju termine mafija, kriminalni režim, da tu nema nikakve ideje, ničega osim otimačine koja se lakira lepim premazom da se sakrije prava namera.“
Pritisci i sudbine
Zbog svega toga, ovaj umetnik smatra da je višemesečni protest mladih ljudi u Srbiji doveo do svojevrsnog pritiska na vlast, ali i svesti da Srbi moraju svoju sudbinu da uzmu u svoje ruke:
„Kako smo dopustili da je svaki predsednik kućnog saveta najgori stanar te zgrade, kako smo dopustili da ne znamo kada i ko se bira u mesnoj zajednici, kako smo dopustili da od biblioteke do doma zdravlja svuda budu postavljeni samo ljudi s partijskim knjižicama? I sa izmišljenim diplomama koje se kupuju, pa oni koji često ne znaju ni da čitaju, znaju da upravljaju bibliotekom.
Ne znam kako smo mi to dozvolili. Danas imam utisak da će se Srbi ipak dosetiti pa će krenuti da brinu o onome što predstavlja njihovo neposredno okruženje: hoće li tu gde stanuju kandidovati svog čestitog komšiju ili to mora da bude samo kandidat iz SNS. To što studenti rade je superdobro i verujem da će istrajati u svojim zahtevima.“
Paviljon Cvijeta Zuzorić se raspada, pre neku godinu je izgorela kancelarija koju niko nije popravio, sad je počelo da prokišnjava. U toj predivnoj zgradi usred Kalemegdana više ne može da se organizuje nijedna izložba, jer nije funkcionalna
Pre tri godine, Bane je ostao bez svog dugogodišnjeg dragog prijatelja, pisca i prevodioca Dejana Tiaga Stankovića (1965-2022). Družili su se u Portugalu, videli se nekoliko dana pre nego je Tiago preminuo:
„Bilo je to uoči Svetog Nikole, razgovarali smo kod koga se ide na slavu, ko će šta da napravi… Sve smo se dogovorili, i onda saznam da se on nije pojavio. Upoznali smo se kada je došao u Portugal, jednog dana je zvao telefonom i rekao: ’Dobar dan, molim vas izvinite, moje ime je Dejan Stanković, ja sam dobio vaš telefon od nekih prijatelja. Morao sam da vas nazovem da s nekim porazgovaram malo na srpskom!’ Tako je počelo. On je tada sa suprugom živeo dalje od Porta, to je skoro 400 kilometara udaljeno od mene. Prvih godinu- dve družili smo se samo preko telefona. Posle smo se upoznali, i kada je došao u Lisabon bilo je to veselje. Dejan je bio duša naše male emigrantske zajednice. Svi su ga obožavali, bio je stvarno fantastičan, veličanstven tip. Čitao sam njegove knjige, voleo da razgovaram sa njim. Jednu priču mi je napisao za katalog izložbe u Galeriji Haos 2007. godine. Priča se zvala Spokoj Hvar i govori o njegovoj impresiji kada je video neku moju sliku. Njegova impresija je bila i sećanje na detinjstvo kada bi letnja popodneva provodio u sobi na Hvaru, jer decu nisu puštali da budu preko celog dana na suncu i na plaži, već su morali neko vreme da se odmore. Divna priča, čuvam je kao važnu uspomenu na tog divnog, jedinstvenog čoveka…“
Kao vrstan prevodilac, Dejan Tiago Stanković je na portugalski preveo i knjigu Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića:
„Kako smo se Dejan i ja zbližavali, on je upoznao i mog oca. Brzo su se njih dvojica zavoleli i postali bliski prijatelji. Tiago mu je nosio svoje prve rukopise da ovaj to pročita, bili su sve bliži jer je on sve više vremena provodio u Beogradu. Tako smo se nas dvojica zezali da je on sada moj zamenik ovde u Beogradu, još bolji sin moga oca. Dejan je obožavao Dragoslava i ovaj njega, i sve vreme je navijao za Tiaga.“
Izložba Branislava Mihajlovića u Muzeju Zepter traje do 15. juna.
