Trodnevni svenarodni sabor Aleksandra Vučića, uz svu logistiku, bio je debakl. Umesto tri, u stvari, trajao je dan i po. Reklo bi se da je mašinerija podbacila. Organizatori su, očigledno, izneverili velika očekivanja predsednika države da cela Srbija dođe u Beograd. Ili, jednostavno, za taj politički spektakl nije bilo dovoljno zainteresovanih. Ni za pare, ni pod ucenom. Onih koji gorljivo brane SNS verziju života i inače je upadljivo manje.
Sve u svemu, miting pod nazivom Ne damo Srbiju bio je tužna očiglednost kako su od nekadašnje ozbiljne podrške velikom vođi ostali samo dronjci. Aleksandar Vučić je bio u prilici da toj istini pogleda u oči – makete i kulise na koje je oslonjena iluzija o moći i zajedništvu. Zapaljivi koktel provincijske zabave, nacionalizma i vašarske atmosfere ipak nije dao rezultat. A scene kako ljudi raznose dekoraciju, plastične stolice i pakovanja koka-kole i masovno napuštaju plato ispred Skupštine Srbije, okrećući leđa najvažnijem govorniku u traganju za skrivenim izlazom iz metalnom ogradom zatvorenog prostora, možda je bio istinski završni čin ove vlasti.
Zapaljivi koktel provincijske zabave, nacionalizma i vašarske atmosfere ipak nije dao rezultat
Tako da je i sam Vučić, iako predoziran sopstvenim značajem koji sam sebi učitava, te večeri delovao poraženo. Baja Mali Knindža mu je oteo šou. Sa ikonografijom i patriotskim patosom iz devedesetih i muzičkom podlogom koja je zagrejala srca i noge a prostor ispred bine učinila nadrealnim kao da su oživeli kadrovi iz Kusturičinih filmova.
Od svih karikaturalnih poteza, plagiranja, kopiranja i simuliranja vlasti, da i oni štrajkuju protiv sebe, prijavljuju se tužilaštvu, organizuju šetače, bicikliste, spiskove podrške, pa sad i oni imaju zahteve, ovo je bio možda najgori i najnepotrebniji. Najpre zato što je ovaj cirkus koji je priređen o državnom trošku sasvim promašio temu zbog koje je sazvan, pa je taj nesrećni novi pokret ispao iz fokusa. A onda i zato što se takozvani svenarodni sabor desio u danu kad su studenti dopešačili do Novog Pazara, a biciklisti do Minhena i Ulma.
Bile su to sasvim izoštrene u suprotnosti dve slike Srbije, kao da dolaze iz dva vremena i dva veka. Uverenja naspram simulacije. Strast naspram partijske dužnosti. Emocije naspram interesa. Solidarnost naspram prisile. Jedni mitinguju o trošku države, drugi se samoorganizuju. I dok su studenti i građani iz cele Srbije pristizali u Novi Pazar i rušili bedeme nacionalizma, podela i isključivosti, vlast se opredelila za sanaciju podrške preko Baje Malog Knindže i simbolike ratnih devedesetih. I šansu je tražila u polarizaciji društva, dok su akademci ismevali vladajuću političku retoriku koja pršti od zavera, plaćenika i izdaja.
I sad, kako da savlada tu razliku sa kojom ne ume da živi i koju ne može ili ne želi da razume, noćna je mora Aleksandra Vučića već pet meseci. A svima je jasno da nešto temeljno ne valja u zemlji Srbiji. Uz to studenti su uspeli umesto pobune masa da probude krajnje personalizovanu i autentičnu pobunu pojedinaca, koja je istinski uvod u građansko i slobodno društvo u kome nema mesta za autoritarne i populističke modele vladavine. Zna to predsednik Srbije. I zato je nespokojan i mnogo besan. I zato kroz pet ljutih zahteva pokušava da vrati strah jer on je najbolji saveznik represivnih režima. Računa valjda da će golim nasiljem da sačuva vlast.
