Predsednik Aleksandar Vučić je uoči kontramitinga SNS-a saopštio da su se vlasti ponašale kao da studentski zahtevi postoje, iako im je rano postalo jasno da to nije bio slučaj. Reč je ipak bila o fasadi za obojenu revoluciju, bio je zaključak. Dalibor Petrović, profesor sociologije na Univerzitetu u Beogradu gde predaje na Saobraćajnom, Filozofskom i Ekonomskom fakultetu, kao i na master studijama FDU, dodaje nijanse ovoj izjavi, ali i čitavom periodu od početka studentskih protesta.
„Vlast je želela da ispuni zahteve, ali ne po cenu svoje smene. Režim nema jasnu ideologiju i jedina konstanta u njegovim postupcima je da će, naročito pod pritiskom, učiniti sve da zadrži funkcije. Dugo je odolevao primeni otvorene represije. Prvo je pokušavao da uceni i potkupi nezadovoljne, recimo, ispunjenjem četvrtog studentskog zahteva. Nije mu uspelo. Studenti i dalje traže promenu sistema, koja ne može da se desi bez promene režima. Tek je građansko društvo, podržavši studente, jasno to i kazalo. S druge strane, vlast zna da studentska pobuna zapravo podrazumeva njenu smenu, a pošto je sebi onemogućila koegzistenciju s drugima, sada se bori svim raspoloživim sredstvima protiv onoga što vidi kao pretnju“, kaže za Radar Petrović, suosnivač Mreže akademske solidarnosti i angažovanosti, koja od 2019. radi na zagovaranju boljih javnih politika i osnaživanju akademske zajednice.
Vlast je želela da ispuni studentske zahteve, ali ne po cenu svoje smene. Studenti i dalje traže promenu sistema, koja ne može da se desi bez promene režima
Studenti su zahtevima pozivali na nezavisni rad institucija, a samog predsednika su proglašavali nenadležnim po brojnim pitanjima. Pa opet, on je taj koji nameće okvir za tumačenja svega što se događa. Kako vidite taj raskorak?
Ta ustavna finesa imala je smisla kada je trebalo artikulisati početne zahteve i pokazati da su institucije najslabiji deo vladajućeg aparata. Međutim, svaka dalja politička artikulacija mora da uračuna da samo od Vučića zavisi tok kontramitinga u Beogradu, datum prevremenih izbora, mogućnost prelazne vlade, ime mandatara… Ako je ranije bilo važno reći šta je nenadležna institucija, sada je važno reći ko je nadležna osoba. Ako se borite protiv sistema koji sadrži mnoge autokratske, a u poslednje vreme i diktatorske elemente, morate ih uvažiti. Ne zbog intelektualnog poštenja, već zato što je reč o čoveku koji bi nesumnjivo uništio šta god da treba, samo da ostane na vlasti. Univerzitet je dobar primer.
Tokom protesta u Nišu, za TV Insajder ste izjavili da su studenti svoje zahteve uspostavili kao glavnu temu koju vlast neće moći da zameni spinovima. Mesec i po dana kasnije, o novom mandataru se priča koliko i o drugim mogućim izlascima iz krize, a skup u Novom Pazaru kao da je „pokrio“ beogradski kontramiting SNS-a. Da li se situacija promenila?
Nijedan režim u modernoj istoriji Srbije se nije ovoliko oslanjao na stvaranje slike koja nema veze s realnošću. U tom smislu je veoma aktuelan i prati svetske trendove. Studenti su simbolički razbili medijsku blokadu i prateće narative, i to dvojako. S jedne strane, hodajući, čime su se vratili predmedijskim principima 18. i 19. veka, dok je čovek još svojim telom nosio vest. Da se ne vraćamo u antičku Grčku i na Maratonsko polje. S druge strane, stvorili su emocionalni naboj koji se probijao čak i kroz kontrolisane medije. Kolektivna društvena suspregnutost eksplodirala je kroz jedini dostupni kanal koji su otvorili studenti. Režim zna da će, ako izgubi bitku značenja narativa, izgubiti i sve ostale, pre ili kasnije, i zato sada pribegava lošim imitacijama njihovih akcija. Ako su one slale jednu čistu poruku, vlast želi da pokaže da njena može da bude čistija. E sad, društveni polet jeste u stagnaciji, što je sudbina svih narativa koji se ne obnavljaju i ne nalaze nove oblike izražavanja…
Nijedan režim u modernoj istoriji Srbije se nije ovoliko oslanjao na stvaranje slike koja nema veze s realnošću
Uostalom, studenti su 15. marta napravili onoliki protest zahvaljujući nizu prethodnih.
Upravo tako. Njihova sposobnost organizovanja i domišljatost rasli su uporedo sa željom, možda i naivnom, da oglašavanjem donesu konkretne promene. Režim se u međuvremenu konsolidovao. Malo je udovoljio nezadovoljnima, malo je svojim simpatizerima pokazao da je država čvrsta i stroga kada treba da bude, malo je zatvorio sopstvene propusne kanale. Mislim da je snaga dosadašnjih oblika delovanja iscrpljena. Rok za formiranje vlade se bliži i to će biti dobar povod da svi društveno-politički akteri – studenti, profesori, vlast, opozicija i građani – sagledaju opcije na stolu.
Mnogi veruju da je propuštena prilika da se ogroman socijalni kapital protesta pretoči u politički, na svima prihvatljiv način. Da li je uopšte bilo moguće za pet meseci?
Protesti su bili samonikli i nisu se kuvali po kuhinjama, jer da jesu, verovatno bi i njihove posledice izgledale drugačije. S druge strane, svojom autohtonošću su pokrenuli talas nade koji nas je sve pomerio i mislim da rasprave o naknadnoj pameti – šta je moglo drugačije pre mesec ili dva, i slično – ničemu ne služe. Mi smo trenutno kao u dobrom filmu. Protagonista je dopadljiv, zaplet sjajan, tenzija na vrhuncu, ali reditelj i scenarista ne znaju kako da ga završe. Mnogi filmovi propadnu upravo kad skrenu u kliše gde dobro pobedi zlo i svi žive srećno do kraja života. Realnost nije takva. Recimo, kad bi SNS prihvatio prelaznu vladu, to bi bio sladunjavi hepiend koji u realnosti nije moguć. Kraj će sigurno biti kompleksan i ostaviće gledaocima prostora za razna tumačenja šta će se desiti posle špice.
Režim zna da će, ako izgubi bitku značenja narativa, izgubiti i sve ostale i zato sada pribegava lošim imitacijama studentskih akcija
U Medicinski fakultet u Nišu je na poziv dekana upala policija, čime su se ostvarile ranije najave ministarke prosvete Slavice Đukić Dejanović. Vlada je uredbom razdvojila naučni i nastavni rad predavača, uticala na visinu primanja, koje uzgred ne isplaćuje, a prisustvujemo i medijskom progonu profesora i rektora Vladana Đokića. Plaši li se Univerzitet raspleta?
Situacija je apsurdna – umesto da se blokiraju institucije koje ne rade svoj posao ili ga rade loše, blokiraju se zdravi univerziteti da bi se skrenula pažnja da institucije zakazuju. Jer, blokirati nešto što ne radi je isto što i praviti branu na praznom rečnom koritu. Ako univerzitet u nekom trenutku ne proradi, izgubiće svoju primarnu svrhu i vlast na to i računa. Dekani su dobili rok od osam dana da normalizuju nastavu. U suprotnom, sledeći korak može biti zahtev za njihovo razrešenje, koji će morati da aminuju saveti fakulteta, što se sigurno neće desiti. Prema nekim tumačenjima, ministar to ipak može da sprovede, ali sledi novi ćorsokak – postavljanje novog dekana opet zavisi od saveta fakulteta. Budući da vlast uredbama može da sredu preimenuje u četvrtak, za očekivati je da se donese neka uredba kojom ministar ima pravo da u izuzetnim okolnostima postavi nove čelne ljude ustanova, mimo njihovih tela. Opet će naići na problem, jer nove dekane mogu da nađu samo unutar postojećih institucija. A akademska zajednica nalazi se u jedinstvenoj situaciji – nastavno-naučna veća su jednoglasno ili ogromnom većinom davala podršku svojim studentima, svesna da se tako protive režimu. Taj nivo monolitnosti nije postojao ni devedesetih, kada je više od 200 nastavnika i profesora ostalo bez posla zbog Šešeljevog Zakona o univerzitetu, koji je bio osveta zbog protesta 1996. i 1997. godine. Univerzitet je ćutao i tokom donošenja prethodnih zakona o visokom obrazovanju. Ujedinjenost je bez presedana.
Ako univerzitet u nekom trenutku ne proradi, izgubiće svoju primarnu svrhu i vlast na to i računa
Znamo šta konsoliduje vlast – šta je učvrstilo profesorijat?
Značajan je bio otpor donošenju zakona koji bi u Srbiju doveo strane univerzitete kako bi režim mogao da neposlušne domaće univerzitete zameni podobnima. Može on, naravno, da smenjuje i postavlja rektore ili dekane, ali ne može da negira suštinu univerziteta – znanje i diplomu. Početak sukoba je bio obaranje plagijata doktorata Siniše Malog. Ljudi na vlasti su tada shvatili da neće moći da fakultetima nalažu štancovanje diploma za razne zaslužne aktiviste. Otpor se u međuvremenu samo uvećao.
Pa opet, primer zaposlenih u prosveti pokazuje da je moguće okrnjiti ga, čak i slomiti?
Mnogi nastavnici u prosveti su birali da ne rade uprkos tome što njihov nerad nije bio zakonski regulisan. Svesno su izabrali mogućnost da dobiju otkaz. Mi, na univerzitetu, nismo toliko hrabri. I inače mi se ne sviđa kada s pojedinih fakulteta čujem kako bi oni, eto, nastavili s radom, nego studenti ne žele. Odjednom bi sve bilo u redu, i pritisci, i napadi, i sukobi s akademskom zajednicom…
Mnogi nastavnici u prosveti su birali da ne rade uprkos tome što njihov nerad nije bio zakonski regulisan. Svesno su izabrali mogućnost da dobiju otkaz. Mi, na univerzitetu, nismo toliko hrabri
Studenti su od vesnika promena u nekim krugovima došli do toga da se o njima priča kao o kočničarima ili o nekome ko je sa zakašnjenjem odlučio da se pozabavi političkom artikulacijom. Za sada imamo predloge univerziteta u Novom Sadu i Nišu, čeka se beogradski. Kako tumačite takav zaokret u stavu prema njima?
Niko nema pravo da studentima spočitava bilo šta, ali mi kao njihovi profesori imamo obavezu da im ukažemo da njihovi modeli borbe moraju da se transformišu kako bi bili delotvorni. U suprotnom, cena koju svi možemo da platimo može da bude previsoka. Mislim da na početku nisu razumeli ko je s druge strane. Neko ko je spreman da im ukine fakultet i otvori novi, recimo, neko ko je spreman da im ukine pravo na studiranje, ili pravo na boravak u zemlji. Režim godinama normalizuje stanje u kojem je logično nekome reći da nema šta da traži u Srbiji ukoliko nije spreman da svoje dostojanstvo kompromituje u zamenu za iole pristojan život.
Niko nema pravo da studentima spočitava bilo šta, ali mi kao njihovi profesori imamo obavezu da im ukažemo da njihovi modeli borbe moraju da se transformišu kako bi bili delotvorni
Kako vidite odnos između opozicije i studentskih plenuma?
Opozicija ne sme da studente posmatra kao kočničare, jer ona ima svoje aktivnosti i svoje polje delovanja. Istini za volju, to polje je u autokratiji veoma suženo i puno je opasnosti.
Možemo li da očekujemo da profesori istupe sa svojim predlozima rešenja za izlazak iz krize?
Pregovori se već održavaju u vidu različitih foruma, od Pobunjenih univerziteta, Slobodnih univerziteta i MASA do privatnih okupljanja i razgovora. Na stolu će biti nekoliko opcija. Jedna grupa profesora – ne ovi koje sam pomenuo – sigurno će pokušati da ubedi studente da se vrate na nastavu pod izgovorom spasavanja fakulteta. Njihov rezon ne mora da bude netačan, ali ako pritisaka bude, ići će u tom smeru. Pojaviće se i ideja da studenti treba da prekinu blokade i da svoj angažman prenesu na političko polje, što može biti, recimo, u vidu širokog akademskog fronta studenata i profesora koji bi s drugim akterima, poput ProGlasa, insistirali na formiranju prelazne vlade. Druga opcija biće pravljenje pritiska koji bi išao ka traženju prevremenih izbora. Petog oktobra se znalo ko je pobedio na plebiscitu, a da je režim nekim čudom pao 15. marta, ne bismo znali ko je nosilac legitimiteta. Ista skupština koja bi izabrala prevremenu vladu mogla bi i da usvoji zakone kojima bi se izborni uslovi suštinski poboljšali. Režim bi verovatno svejedno pokušao da krade glasove i prekraja izbornu volju, ali biste se bar borili oko nečega konkretnog i merljivog. Metode borbe bi bile drugačije, jer bi se naslanjale na prethodnih pet meseci, a na kraju bismo znali ko je nosilac legitimiteta.
Studenti su izbegavali političko izjašnjavanje iz straha da bi time potvrdili Vučićev argument da im je do smene vlasti, ne i rada institucija. Da li bi to onda bilo tačno?
Činjenica je da bi prebacivanjem borbe na političko polje morali da obustave blokade, a upravo su blokade unazad pet i po meseci bile najjače oružje čitavog društva. S druge strane, oslanjanje samo na njih povećava opasnost neuspeha. I studenti ne bi ušli u političku arenu, već bi podržali rešenje koje smatraju za najbolje.
Da li se među njima govorilo o mogućim listama profesora i studenata?
Bilo je takvih glasova, ali oni nisu bili dominantni. Kao što nije zavladala ni ideja ekspertske vlade. Naročito u beogradskim fakultetima, pre svega FDU, Filozofskom fakultetu, delom i Filološkom, FPN-u i FON-u, gde se najviše zagovara insistiranje na početnim zahtevima. Ne bez razloga – takvi kakvi su, održali su pobunu sve ovo vreme. Ali je pitanje koliko još vremena imamo. Izvesno je da bi u slučaju produžavanja blokada mlađi nastavni kadar, koji često radi za tek nešto veću platu od one u srednjim školama, napustio univerzitet i našao alternativno zaposlenje. To bi imalo velike posledice.
Razumete li bojazan studenata da će eventualnom političkom artikulacijom diskreditovati blokade, otvoriti prostor političkim oportunistima, pocepati studentsko tkivo?
To su realni strahovi. Baš zato je narednih petnaest do trideset dana prelomno, a ishoda je nekoliko. Jedan je da dođe do kristalizacije tvrdih mesta otpora i da tamo blokaderi ne dozvole ulazak čak ni profesorima. Dakle, da dobijemo radikalizovane grupe studenata koji bi bili prirodna posledica autokratije. Drugi i po meni verovatniji scenario je saradnja studenata i profesora po nekom od modela koje sam pomenuo. Režim tada ne bi imao šanse da osvoji univerzitet.
Sve se više o struci, studentima, fakultetima priča kao što se pričalo o opoziciji – kao o homogenom bloku koji je onda moguće i blatiti i dizati u nebesa, i kriviti i na njih se pozivati, po potrebi. Kako je do toga došlo?
U polarizujućim situacijama, kakve su bile slom SFRJ ili pad Miloševića, sasvim je prirodno da dođe do stvaranja monolita. I režim od svojih pristalica traži da se opredele i ponašaju u skladu s tim. Javne ličnosti koje su iz raznih razloga bliske vlastima da snimaju video-spotove u kojima pozivaju građane na njihov skup. Koalicioni partneri prolaze kroz isti tretman, pa se moguće slabosti više ne prikrivaju nego odstranjuju. Pričalo se u vezi sa 15. martom o odnosu ministra policije Dačića i samog MUP-a, pa se pričalo i o sudbini Branka Ružića koji je na kraju suspendovan na svim stranačkim funkcijama. Radi se i na narušavanju studentskog jedinstva. Boli me lepljenje etiketa. Taktički je pogrešno i, na kraju krajeva, nije pošteno nekoga optužiti za saradnju s vlastima jer pravoverno istrajava na postojećim zahtevima. Valjda se zalažemo za dijalog. Poznajem situaciju na više fakulteta i tvrdim da je malo studenata koji žele ili mogu da naruše njihovu ujedinjenost po pitanju blokada. Lažni se odmah prepoznaju. Najviše je neutralnih – onih koje društveno-politički angažman ne interesuje, ali koji su za blokade, koji brane zgrade fakulteta i svoje kolege, dok razmatraju druge strategije delovanja.
Pominjali ste moguća personalna rešenja kada je reč o kadrovima na koje bi studenti pristali u slučaju predloga prelazne vlade. Medijska mašinerija vlasti je nemilosrdna, sumnjičavost je velika. Kako iznaći autoritet?
Prema Veberu, osnova građanskog društva je racionalni oblik vlasti koji je potisnuo harizmatski oblik vlasti, koji pre pripada prelazu iz 19. u 20. vek. Srbija je ili regresirala ili nikada nije izašla iz harizmatskog oblika vlasti. Institucije su razrušene, opozicione partije bez mnogo uticaja, što je još i najmanje njihova krivica, a vlast u Srbiji svodi se na jedno ime. A mi bar imamo mnogo imena čiji je autoritet neupitan za potrebe formiranje privremenih ili prelaznih institucija. Kada bih hteo da kroz karikaturu banalizujem stvari, idealan garant da će u prelaznom šestomesečnom periodu institucije obaviti pripremu izbora bio bi Novak Đoković. Ne kažem da bi to bio poželjan scenario, ali činjenica da se vlast i toga boji, pa je počela da ga bočno omalovažava, pokazuje u kolikom smo problemu. Realnije govoreći, Aleksandar Kavčić je čovek koji je dugo u obrazovanju i filantrop je prema kome režim ima definisan negativni stav. Tu bi bio i akademik Vladimir Kostić, koji jeste u ProGlasu, ali je svime što je u karijeri uradio nesporno potvrdio svoju nezavisnost. Veliki ugled ima i vladika Grigorije, čije bi prisustvo adresiralo konzervativniji deo društva, a mnogi studenti mu pripadaju. Od sportista je tu Dejan Bodiroga koji je za razliku od nekih drugih bivših reprezentativaca šetao sa studentima.
Reč bi bila o grupi od desetak ljudi koji bi suštinski garantovali da će prelazne institucije i operativni timovi obaviti dužnost koju su preuzeli. Suštinski, to je nešto slično ProGlasu, s tim što je ProGlas nastao na proleće 2023. godine, za potrebe mobilizacije biračkog tela pred izbore koji su se održali u decembru. Sami ste rekli – režim je nemilosrdan i od njih je već napravio neprijatelja mućenjem vode. Ali, da se ProGlas pojavio danas, u istom sastavu ostvarenih pojedinaca, siguran sam da bi imao kapacitet neophodan da artikuliše političke zahteve.
