Proteklih desetak godina u Srbiji je bilo mnogo protesta, ali čini se da su studenti probudili dijasporu? Zašto? Kakva osećanja su oni probudili kod vas?
Ne mislim da je dijaspora bila uspavana do sada. Mnogi od nas su vrlo pažljivo pratili situaciju u zemlji, kao i sve ranije proteste. Lično sam bila na prošlogodišnjim protestima protiv Rio Tinta, čak sam vodila svoju decu u Gornje Nedeljice, iako su oni rođeni u Italiji. Svako od nas pomaže individualno svojim porodicama, prijateljima, poznanicima i pri tom ne mislim samo i isključivo na materijalnu pomoć, već i kroz povezivanje i širenje nekih drugih vrednosti koje mi živimo u inostranstvu, a primećujemo da ih nema u našoj zemlji. Hoćemo li da pričamo o ekologiji, o putevima, o bolnicama, o zaštiti potrošača, o meritokratiji?
Dijaspori nedostaje povezivanje, udruživanje snaga. I upravo su nam to dali studenti, taj osećaj zajedništva i solidarnosti i pre svega to osvešćivanje, taj epifanijski momenat kad smo sami sebi rekli: hej, pa to možemo i mi! Moramo i mi!
I to moramo i zbog naše zemlje, naših ljudi, naših studenta, ali i zbog nas samih! Jer nepodnošljivo je gledati sunovrat sa strane, gledati kako kuća gori, a ne utrčati unutra da spasiš šta se spasti može. Jer to je i dalje naša primarna kuća, ona gde smo odrasli, gde smo se školovali, za koju nas vezuju mirisi, ukusi, najdraži ljudi i najlepše uspomene.
Kako ste odlučili da se povežete, umrežite i iskažete podršku. Šta ste u stvari vi poručivali studentima a šta Srbiji?
Protesti podrške su buknuli svuda po svetu. Kao krik, imali smo tu želju da kažemo da smo i mi tu, da nas ne otpisujete, da i mi želimo da pomognemo i budemo sa vama, sa studentima.
A onda je ideja o Skupštini u rasejanju konkretno krenula razgovorom nekolicine nas. Delili smo istu viziju da doprinesemo demokratskim promenama u našoj zemlji. Svesni smo i naše snage. Ima nas zaista puno u celom svetu, i svi smo se izborili u raznim zemljama da se ostvarimo profesionalno, uz sve poteškoće koje stranac može da ima, počevši od najosnovnijih poteškoća u organizovanju porodičnog života daleko od zavičaja, i usklađivanju istog sa karijerom.
Dijaspori nedostaje povezivanje, udruživanje snaga. I upravo su nam to dali studenti, taj osećaj zajedništva i solidarnosti i pre svega to osvešćivanje, taj epifanijski momenat kad smo sami sebi rekli : hej, pa to možemo i mi! Moramo i mi!
Zašto da taj naš potencijal ne bude iskorišćen sada kao pomoć studentskoj borbi, ali i u svakom drugom trenutku, čak i u redovnim situacijama?
Studenti su nas ujedinili, i prvo želim da im zahvalim na tome.
Sada je rad na nas, da mi damo najbolje od sebe, da mi poguramo gde možemo, da i mi preuzmemo deo odgovornosti, i svesni smo toga. Mi poručujemo studentima da nisu sami i da bezrezervno i konkretno računaju na nas.
Kako je konkretno teklo umrežavanje ljudi? Šta vas je, u stvari, najviše motivisalo da se povežete?
Umrežavanje je počelo tako što je svako od nas pozvao po nekoliko prijatelja na sledeći virtualni sastanak. Na prvom zoom sastanku bilo nas je troje, na drugom, krajem januara, osmoro, a zatim smo krenuli da rastemo. Od širenja informacija preko mreža i poznanika, preko vesti koje smo uspeli da objavimo u nekoliko naših portala, broj potpisnika inicijative je rastao iz dana u dan. Ljudi su se jednostavno prepoznali u istoj želji i ideji da aktivno učestvuju u stvaranju mostova između nas i naše zemlje. Znate, isti se istom raduje, pronašli smo se u istoj viziji, u časnim i čistim idejama, u energiji koja se stvara među nama.
Protesti podrške su buknuli svuda po svetu. Kao krik, imali smo tu želju da kažemo da smo i mi tu, da nas ne otpisujete, da i mi želimo da pomognemo i budemo sa vama, sa studentima
Želimo da budemo aktivan činilac u srpskom društvu, iako smo fizički daleko, mi i dalje sanjamo na srpskom, prepričavamo fore iz naših kultnih filmova, čitamo naše pisce, obilazimo našu zemlju, tamo žive naši najmiliji. Ona jeste naš identitet, neokrnjen, sve ono što živimo u inostranstvu je samo dodavanje slojeva, intelektualno i duhovno obogaćivanje. Taj neki surplus koji smo dobili odlaskom u inostranstvo je zapravo nešto što možemo da poklonimo svojoj zemlji. Kad jednom odeš u nepoznatu zemlju i kreneš od nule, shvatiš da je sve u tvojim rukama i glavi i da je sve moguće, da je život borba i da nema nazad.
Postoji ta priča o nomadima i sedeocima. I jedni i drugi imaju dobre i loše strane: nomadi su snalažljivi, vagabondi, gosti, spavaju pod golim Suncem; sedeoci stameni, čuvari kuća, spavaju pod krovom – ljudi iz senke, domaćini. Srpsko društvo ima i sedeoce i nomade, vidici su nam različiti, ali nam je ista madre terra i mi njeni. Za mene je skroz prirodno da doprinesem na bilo koji način boljitku naše zemlje, gde god ja bila.
Zašto je važno pravljenje mreže dijaspore? Da li mislite da glas dijaspore treba više da se čuje? I na koji način.
Mi smo sa druge strane granice, vidimo stvari iz nekog udobnijeg i sigurnijeg mesta. Ne postoji idealna zemlja niti idealan sistem. Ali možemo da sagledamo gde je nešto bolje ili gore. Ako je loše kako može da se poboljša. Dijaspora je resurs, i pri tom opet ne mislim samo na slanje novca, ta epoha je završena. Dijaspora može i mora da bude važan glas, i kroz investicije, ali i kroz povezivanje sa inostranstvom, promovisanjem naše kulture, biznisa, sporta, nauke. Mi sad imamo ambasade i konzulate koji su uzurpirani za potrebe jedne partije i jednog čoveka. One nisu državne, one su partijske. U to smo mogli da se uverimo i sada tokom organizacije protesta podrške studentima, ali i ranije. Smatramo, takođe da dijaspora treba da ima i pravo glasa i to na bolji način nego što je to do sada bilo moguće. Svakako ćemo se boriti i za to.
Od devedesetih godina mnogo je bilo talasa odlazaka iz Srbije. Stvarao se utisak da one koji su otišli više nije briga šta se u zemlji dešava ali i da Srbiju nije mnogo briga za ljude u rasejanju. Da li su protesti na paradoksalan način učinili da se te prekinute veze ponovo obnove?
Ponavljam, veze nisu nikad prekinute, ali su bile pojedinačne, sporadične, nekoordinisane. Studentski protesti jesu bili okidač za naše udruživanje ili umrežavanje, možda to osvešćivanje koje sam pomenula gore, da mi jesmo jedna zemlja, jedan svet i da mi u rasejanju imamo dovoljno kvaliteta, moći, želje da delujemo zajedno i u kontinuitetu. U našoj viziji piše da su nas studenti ujedinili, ali da naš doprinos treba da bude stalan, kroz generacije, u kontinuitetu, nadamo se i za neke lepše prilike. Zajedništvo je jedna mnogo lepa reč koja je krenula od studentskih protesta. I taj koncept zajedništva je lepo živeti, ta solidarnost koja se stvorila je nešto što bismo morali da gajimo.
Dijaspora može i mora da bude važan glas, i kroz investicije, ali i kroz povezivanje sa inostranstvom, promovisanjem naše kulture, biznisa, sporta, nauke. Mi sad imamo ambasade i konzulate koji su uzurpirani za potrebe jedne partije i jednog čoveka. One nisu državne, one su partijske
Zašto ste Vi konkretno otišli iz Srbije? Da li ste nekada razmišljali da se vratite? Šta vam je najviše smetalo u Srbiji, mala plata ili malo demokratije…
Ja sam otišla da bih se vratila. Moja ideja je bila oduvek da neko vreme živim negde u inostranstvu, zbog novih iskustava, poznanstava, znanja. Ali isto tako oduvek znam da ću se vratiti jednog dana. Dobila sam vizu za Italiju 5. oktobra 2000. Tog jutra sam bila ispred Italijanske ambasade i dobila vizu, tog dana sam bila ispred Skupštine kada smo napokon srušili Miloševića. Radost te pobede, posle deset godina mraka, ratova, bede, protesta, hladnoće, bombardovanja, neopisiva je rečima. Ta radost mogla je da se oseti u grudima, u stomaku, u osmehu na licu. Naravno da sam se pitala, zar sad da odem? I otišla sam. U nepoznato. I dobro sam uradila. Mislim da je moj lični doprinos zemlji bio veći nego da sam ostala.
U posle sam tada svojim prijateljima pričala da postoje dva dobra razloga zašto sam otišla iz Srbije: jedan je slika čoveka koji prevrće po kontejneru u Smederevu, u potrazi sa hranom. Druga slika je vitrina sa osamnaest vrsta sireva u Italiji. Beda i raskoš. Danas sanjam onaj mladi sir sa smederevske zelene pijace, primo sale se zove u Italiji i gotovo ga nikad nema u ponudi. Ali nije do raskoši, nego do dostojanstva. To i dalje nedostaje u Srbiji. Dostojanstven život. I pri tom ne mislim na plate, znam da mnogi imaju odlične plate. Mislim na sistem moralnih vrednosti koji je bio u ruševinama sve dok se studenti nisu pojavili. Ali mislim i na druge vrednosti koje treba sistem da obezbedi: na blagostanje običnog čoveka, na jednako pravo na lečenje, na mirnu i dostojanstvenu starost, na bezbrižnu mladost.
Nove tehnologije su učinile da se sve vesti brzo šire. Kako se informišete o dešavanjima u Srbiji?
Pre svega društvene mreže, preko njih smo u stalnom kontaktu sa prijateljima u Srbiji. Naravno pratimo i portale, podkaste, ali i medjusobno razmenjujemo mišljenja i utiske.
Na koji način može dijaspora da pomogne da se zahtevi studenata i građana Srbije više čuju u svetu?
Jedan od zadataka koje smo prvo dali sebi u Skupštini u rasejanju je upravo bio taj, da proširimo glas, da se u svakoj zemlji čuje šta se dešava u Srbiji i zašto je do toga došlo. Svako od nas je u svojoj zemlji prebivališta kontaktirao novinare, organizovao tribine, proteste podrške studentima upravo zbog toga. Pored toga pokušavamo da stignemo i do drugih društvenih aktera i da sa njima razgovaramo. Iako mnogi u Srbiji misle da nam pomoć sa strane nije potrebna, mi smatramo da svaka vrsta pritiska može dovesti do pomeranja pozicija i da je neophodno da i ostale zemlje daju podršku demokratskim promenama u Srbiji. Jer ceo svet je povezan i, hteli mi to ili ne, zavisimo jedni od drugih. Demokratija i pravo na dostojanstven život su univerzalne vrednosti i zato je bitno da se čuje i širi istina o onome što se dešava u Srbiji.
Jelena Ivić, Italija
*Jelena Ivić (1974), rođena u Smederevu. Dipl. oec, Ekonomski fakultet u Beogradu (1997) i Ekonomski fakultet Univerziteta u Padovi (2005), oblast upravljanja rizikom.
Živi u Italiji od 2000, između Padove i Venecije. Posle višegodišnjeg iskustva u nekoliko kompanija od 2006. samostalni preduzetnik i ekskluzivni zastupnik tri svetska brenda u sektoru građevinskog interijera za tržišta bivše Jugoslavije.
Uža interesovanja su upravljanje projektima. Ljubitelj umetnosti i promoter srpske i jugoslovenske književnosti u Italiji. Majka troje dece.
