Nakon što je 1989. pao Berlinski zid, a skoro godinu dana pre nego što će u leto 1991. uslediti slom Sovjetskog Saveza, američki predsednik Džordž Buš stariji proglasio je „novi svetski poredak“. A samo par meseci nakon što je Donald Tramp započeo drugi predsednički mandat, Kaja Kalas, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu i bezbednosnu politiku, obznanila je da „međunarodni poredak prolazi kroz promene takvih magnituda kakve nisu viđene od 1945. godine“. Ali šta je „svetski poredak“ i kako se održava ili remeti?
U svakodnevnom govoru pod poretkom se podrazumeva stabilno ustrojstvo stvari, funkcija ili odnosa. Stoga u domenu unutrašnje politike govorimo o „uređenom društvu“ i vladi koja vodi državne poslove. Ali u međunarodnim odnosima ne postoji vlada čiji bi doseg bio toliki. Budući da su aranžmani koji države sklapaju jedna s drugom podložni promenama, svet je, u izvesnom smislu, „anarhičan“.
Anarhija, međutim, nije isto što i haos. Poredak je pitanje nivoa: kako vreme prolazi, on varira. U unutrašnjoj politici stabilna politička zajednica može da opstaje uprkos izvesnom stepenu nekontrolisanog nasilja. Na kraju krajeva, organizovani i neorganizovani nasilni kriminal životna je činjenica u većini zemalja. Ali kad nasilje dostigne isuviše visok nivo, to se smatra indikatorom stanja koje nazivamo „neuspelom državom“. U Somaliji postoje i zajednički jezik i jedinstveno etničko poreklo, ali je ta zemlja svejedno poprište dugotrajnog sukoba suprotstavljenih klanova; nominalna nacionalna vlada, sa sedištem u Mogadišu, kontroliše malo šta izvan prestonice.
Budući da su aranžmani koji države sklapaju jedna s drugom podložni promenama, svet je, u izvesnom smislu, „anarhičan“. Anarhija, međutim, nije isto što i haos
Nemački sociolog Maks Veber formulisao je čuvenu definiciju moderne države kao političke institucije s monopolom na legitimnu upotrebu sile. Ali naše razumevanje legitimnih vlasti počiva na idejama i normama koje mogu da se menjaju. Zato legitimni poredak proističe iz procene snage važećih normi, kao i jednostavnih opisa obima i prirode nasilja prisutnog unutar države.
Kada je reč o svetskom poretku, moguće je sameriti promene u distribuciji moći i resursa, kao i u nivou poštovanja normi na osnovu kojih se uspostavlja legitimnost. Isto tako možemo da sagledamo i učestalost i intenzitet nasilnih konflikata.
Stabilna distribucija moći između država često uključuje ratove kroz koje se stiže do pojašnjavanja percipiranog balansa snaga. Ali pogledi na legitimnost rata vremenom su evoluirali. U Evropi 18. veka, na primer, kada je pruski kralj Fridrih Veliki poželeo da od susedne Austrije preotme Šleziju, jednostavno je to i uradio. Ali nakon Drugog svetskog rata države sveta formirale su Ujedinjene nacije, koje legitimnima smatraju samo odbrambene ratove – osim ukoliko drugačiju odluku ne donese Savet bezbednosti.
Istina, i ruski predsednik Vladimir Putin je, kad je pokrenuo invaziju na Ukrajinu i okupirao deo njene teritorije, tvrdio kako je u pitanju čin samoodbrane kojim se reaguje na širenje NATO na istok. Ali većina članica UN glasala je za osudu njegovog postupanja, a zemlje koje to nisu učinile – poput Kine, Severne Koreje i Irana – s Putinom dele zainteresovanost za uspostavljanje kontrabalansa naspram američke moći.
Pravo veta stalnih članica Saveta bezbednosti UN sredstvo je da se izbegne kratak spoj: bolje na neko vreme ostati bez struje nego da izgori čitava kuća
Države mogu međusobno da se tuže pred međunarodnim sudovima, ali ti tribunali nemaju kapacitet za sprovođenje odluka koje donose. Na sličan način i Savet bezbednosti UN može da donosi odluke o merama za očuvanje kolektivne bezbednosti, ali to retko čini. Pet stalnih članica Saveta bezbednosti – Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina i Sjedinjene Države – imaju pravo veta, i ne žele da rizikuju izbijanje nekog velikog ratnog sukoba. Veto tu funkcioniše kao sredstvo da se izbegne kratak spoj: bolje na neko vreme ostati bez struje nego da izgori čitava kuća.
Povrh toga, svetski poredak čvršći ili krhkiji postaje usled tehnoloških inovacija koje dovode do promena u distribuciji vojne i ekonomske moći; unutrašnjih socijalnih i političkih promena koje rezultiraju promenama u spoljnopolitičkoj orijentaciji vodećih zemalja; ili transnacionalnih sila kakve su ideje ili revolucionarni pokreti, koje se mogu proširiti dalje od dosega državne kontrole i promeniti percepciju javnosti o legitimnosti dominantnog poretka.
U poređenju s Kinom američka moć jeste u opadanju, ali je udeo SAD u svetskoj ekonomiji i dalje oko 25 odsto: Njujorška berza
Foto: ANGELA WEISS / AFP / Profimedia
Recimo, posle Vestfalskog mira iz 1648, kojim su u Evropi okončani verski ratovi, princip državnog suvereniteta postao je neodvojivi deo normativnog svetskog poretka. Ali osim promena principa legitimnosti tu su i promene u distribuciji resursa moći. SAD su uoči Prvog svetskog rata dostigle status najveće svetske ekonomije, što im je omogućilo da svojim vojnim angažovanjem odluče ishod rata. Iako je predsednik Vudro Vilson pokušao da taj normativni poredak promeni osnivanjem Lige naroda, američka unutrašnja politika zemlju je gurala ka izolacionizmu, što je Silama osovine omogućilo da tridesetih godina prošlog veka pokušaju da drugima nametnu vlastiti poredak.
Sve dok SAD održavaju moćna savezništva s Japanom i Evropom, svi zajedno činiće više od polovine svetske privrede, u poređenju s tek 20 odsto koliko u zbiru otpada na Kinu i Rusiju
Nakon Drugog svetskog rata na SAD je otpadala polovina svetske ekonomije, ali njena vojna moć imala je protivtežu u vidu SSSR, dok je normativna moć UN bila slaba. Kada se SSSR 1991. raspao, SAD su nakratko mogle da uživaju u „unipolarnom trenutku“, tokom čijeg trajanja su uspele samo da se na Bliskom istoku prostru preko gubera, istovremeno dopuštajući da loše finansijsko upravljanje 2008. kulminira izbijanjem globalne finansijske krize. Verujući da su SAD u opadanju, Rusija i Kina su promenile vlastite politike. Putin je naredio invaziju na susednu Gruziju, dok je Kina oprezno spoljnopolitičko postupanje Deng Sjaopinga zamenila asertivnijim pristupom. Istovremeno je njen robustni ekonomski rast Kini omogućio da smanji zaostatak u stepenu moći u odnosu na Ameriku.
U poređenju s Kinom američka moć zbilja jeste u opadanju; ali je udeo SAD u svetskoj ekonomiji ostao na oko 25 odsto. Sve dok SAD održavaju moćna savezništva s Japanom i Evropom, svi zajedno činiće više od polovine svetske privrede, u poređenju s tek 20 odsto koliko u zbiru otpada na Kinu i Rusiju.
Hoće li Trampova administracija sačuvati ovaj jedinstveni izvor kontinuirane moći Amerike, ili je Kalas u pravu kad kaže da smo na prekretnici? I 1945, 1991. i 2008 takođe su predstavljale svojevrsne prekretnice. Ukoliko budući istoričari tom spisku pridodaju i 2025, to će pre biti posledica američke politike – rane nanete samopovređivanjem – nego bilo kog neizbežnog razvoja situacije.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
