13. mart ove godine. Avion sleće na vreme u Beograd i to me raduje. Kada mladost provedeš u nemaštini koju ti je nametnuo autokrata na vlasti, srećnim te čini sve što se kreće željenim redom i mirnim tokom.
Brzim koracima idem u pravcu graničnog prelaza, nema gužve i na šalter stižem bez zadrške. Gledamo se oči u oči, policajac kome prezime počinje na „Š“ a završava se na „c“, i ja. Pita me, zašto tako često dolazim? Par sekundi ćutim, dok osećam kako mi se steže u grudima. Iznutra. Odgovaram neprirodnim glasom da sam rođena u Beogradu i da mi je srpski maternji jezik. Ne prija mi njegovo pitanje. On nosi uniformu i oružje, a ne ja. I nisam ja ta koja otima i udara. Nije verovatno ni on. Ali, makar i nehotice, radi za nekoga kome je nasilje svakodnevica. Bilo direktno ili indirektno.
Moja pištaljka i posle trideset godina radi
Mladi policajac traži dodatna dokumenta. Pružam ličnu kartu ispod stakla i napominjem da je sve po propisu. Dodajem da sebi ne bih dozvolila nešto drugo. Pitam ga, „da li i Vi tako kao ja“? Kaže „eh… kada bi svi bili kao Vi“. Ne pitam ga zašto, imam obaveze i hoću što pre da udahnem sunčani beogradski dan. Ne kažem mu ni da sam avionsku kartu kupila još u decembru, tada nisam znala da ću stići u vreme protesta. Niti sam znala da ću prisustvovati najveličanstvenijem i najmasovnijem skupu u istoriji zemlje. A demonstracije su mi i te kako poznate. Devedesete sam provela na ulici, dan i noć u gomili, uz bubnjare. Sa pištaljkom prelivenih duginih boja, koju sam ponela i koja pišti i posle trideset godina prodorno kao onda, kada sam bila mlada „revolucionarka“.
Subota je 5. april. U Beču sam, odlučila sam da ovde živim i radim. Uslov je bio – pravna država. I podsvesno, da nije daleko. Suviše je patriotizam jak u meni, da bih mogla dugo da izdržim bez mog grada. I Beograd je u meni, kao i ja u njemu. Njegovu kaldrmu poznajem u kamen i svaki kamen zna mene. Nije slučajno što sam osmislila ture po Beogradu i sročila ih u vodič – gradsku šetnju, koji je na nemačkom jeziku štampan u Beču. Želja mi je da ostanu trag i sećanje. Da bude zabeleženo kako je izgledao Beograd, Singidunum, Alba Graeca. Pre nego što su krenuli da ga ruše i skrnave. Urbanistički, ekonomski, kulturološki. Potpuno.
Postrojavamo se u špalir, pravimo slobodan prolaz za doček. Skandiramo „pumpaj, pumpaj“ i poskakujemo ritmično uz „ko ne skače, taj je Ćaci“. Pored mene je mlada majka sa bebicom koju drži na grudima i njenom nešto starijom sestrom
Juče mi se javila koleginica, novinarka. Pita me da li imam neki kontakt, austrijske dnevne novine Die Presse planiraju da pišu reportažu o biciklistima koji su krenuli za Strazbur. Konačno, pomislila sam! Da se čuje i da se vidi i u Evropi. A kontakt nemam. Ali imam Instagram. Šaljem poruku, ne znam kome i nadam se da će se neko javiti. I zaista, ubrzo stiže odgovor.
Solidarnost sa studentima i „Bečevi“
Ne bi studenti sve ovo postigli da nisu organizovani, promišljeni, posvećeni. Dogovaramo susret u poznatom bečkom kafeu, svi dolazimo na vreme. Katarina i Isidora studiraju u Beču, Viktorija je došla u okviru programa razmene. „Blokada Beč“, tako se zove grupa solidarnosti sa studentima u Srbiji u kojoj su aktivne. Organizuju proteste i 16 minuta tišine za 16 žrtava iz Novog Sada. Formiranje ove grupe je bilo spontano. Nemaju vođu i svi su jednaki. Započela je Katarina preko Instagrama, odlučila je da pokrene ljude i njih pedesetak se redovno okuplja. Finansiraju se od priloga koje dobiju i od prodaje bedževa jasnih poruka i karakterističnog dizajna, koje su nazvali „Bečevi“. Sve je transparentno, svaki poslati evro je objavljen. Zna se i gde i kada i koliko. Sada kada je sve više onih koji dolaze na proteste, cilj je privući internacionalnu pažnju. Ljudi u Austriji su zainteresovani za demokratske pokrete, „treba im pokazati i informisati ih o tome šta se događa u Srbiji“, uverena je Isidora.
Viktorija nam objašnjava kako je sve počelo u Beogradu, sa protestima svakog petka u vreme kada je pala nadstrešnica. „Mirno smo protestovali, ali su krenuli fizički da nas napadaju oni za koje znamo da pripadaju režimu“, kaže uzbuđeno. „Mi ne tražimo smenu predsednika ili vlade, to nije u našem interesu. Mi imamo pet jasnih zahteva.“ Jedan od njih je uvid u svu dokumentaciju rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu. „Hoćemo da znamo ko je odgovoran za tragediju i da znamo ko je fizički napao nas i naše profesore“, govori Viktorija u ime koleginica i kolega iz Beograda. Ponosna je što poseduje studentski indeks. Razumem njena osećanja, studentski protesti su postali simbol nade, slobode, otvorenosti i eksplozije emocija. Isidora nije mogla da bude pasivna aktivistkinja: „kada čovek ima želju da pomogne, nađu se i zaduženja“.
„Blokada Beč“ želi da utiče na zajedništvo
Ima utisak da je ranije dijaspora bila ta koja je imala izraženiji patriotski naboj, uslovljen nostalgijom, ali da se to danas menja: „Građani Srbije danas osećaju jaču odgovornost. Ulogu patriotizma više ne nosi dijaspora, već ljudi koji žive u zemlji.“
Situacija se promenila i „Blokada Beč“ hoće nešto da promeni, da utiču na zajedništvo. Zato ih ljute nepravedni komentari da rade protiv države. One se, naprotiv, bore za državu koja funkcioniše. I mi smo nekada. Ali u tome nismo uspeli. Viktorija dodaje da „studenti zahtevaju da institucije vrše svoje dužnosti. Mi tražimo promenu sistema, a ne promenu predsednika“. Ali predsednik jeste sistem, mešam se u razgovor. „Mi ne vodimo brigu o tome ko je predsednik. Ali ko god da je, mora da se drži Ustava“, slažu se sve tri. „Ne želimo kult osobe, već da onaj koji bude izabran, zna da je zamenjiv. Ne želimo ništa što je izvan reda i zakona. Jer upravo takav režim nas je doveo do ovde gde smo. Mi samo želimo sistem koji funkcioniše i da institucije rade ono što im je propisano“.
Studenti će prenoćiti u Beču, smeštaj je brzo i lako obezbeđen. „Da su još tri ovakve grupe došle, bilo bi i za njih mesta“, kažu. Svako će večerati sa svojim domaćinom, to je način da se biciklistima ukaže gostoprimstvo
Viktorija nam objašnjava da Univerzitet ima autonomiju: „nemamo kontakte sa političkim partijama. Upravo zato nam i veruju ljudi“. I ja sam među tim ljudima. Kao veliki problem vide taj, da u Srbiji nemaju svi pristup slobodnim medijima. „Društveni mediji su ti koji su nas učinili nezavisnim i u tome je razlika od vremena u kome je vladao Milošević“.
A u vreme kada završavamo razgovor zna se da će se doček biciklista održati na Trgu Marije Terezije, gde će biti postavljen crveni tepih. Pitam ih još kakva je bila saradnja sa austrijskom policijom. Kažu uglas da su bili od velike pomoći i da će pratiti studente od ulaska u zemlju do dočeka. Studenti će prenoćiti u Beču, smeštaj je brzo i lako obezbeđen. „Da su još tri ovakve grupe došle, bilo bi i za njih mesta“, kažu. Svako će večerati sa svojim domaćinom, to je način da se biciklistima ukaže gostoprimstvo. Gest solidarnosti za veliki pokret neophodnih promena.
Ponedeljak, 7. april. Sedim ispred kompjutera i pratim rutu biciklista. Trenutno su u mestu „Ort an der Donau“. Sigurno im je potrebno dodatnih par sati do Beča. Ujedno čitam da su studenti objavili i šesti zahtev. Nervozna sam i počinjem da sumnjam – šta ukoliko ne stignem na vreme da ih dočekam?! Uzimam mantil u letu i trčim prema Trgu. U sredini spomenik moćne carice Marije Terezije, sa njene desne strane Muzej istorije umetnosti a sa leve Prirodnjački. Iznad nas se izdižu dve monumentalne kupole, a ispod – hiljade ljudi. Postrojavamo se u špalir, pravimo slobodan prolaz za doček. Skandiramo „pumpaj, pumpaj“ i poskakujemo ritmično uz „ko ne skače, taj je Ćaci“. Pored mene je mlada majka sa bebicom koju drži na grudima i njenom nešto starijom sestrom.
Ne bi studenti sve ovo postigli da nisu organizovani, promišljeni, posvećeni. Dogovaramo susret u poznatom bečkom kafeu, svi dolazimo na vreme. Katarina i Isidora studiraju u Beču, Viktorija je došla u okviru programa razmene
Obe su mirne i širom otvorenih očiju posmatraju šta se oko njih dešava. Mama mi kaže da su se upravo vratile iz Bratislave, bile su da dočekaju bicikliste. Evo ih sada ovde, da još jednom upali reflektor na mobilnom za njih. Pratim na telefonu gde su, još par minuta i srešćemo se. Pale se svetla, oduševljenje i žamor su sve jači i kao talas dopiru kroz gomilu do mene. Evo ih, stižu! Nasmejani su, razdragani, prisni, snažni. U trenutku shvatam da su umorni, ali to ne pokazuju. Dozvoljavaju da ih dotakneš, da im pružiš ruku i uzvraćaju. Devojke me grle, ja njih, kao nešto dragoceno što stegneš uz sebe, da ne ode, da bude uz tebe dok si živ i ovaj osećaj zajedništva i razdraganosti.
Oni jesu dragoceni, ti divni ljudi. Očigledno je, jako nam je stalo jednih do drugih. Prolaze i sa sobom nose radost, snagu i veru. Mladi su, veseli, tako je sve jednostavno i veličanstveno, tako je dirljiva ta njihova upornost i dobra namera, ta njihova istrajnost i energija koju ulažu i nesebično dele sa svima nama, što beskrajno cenimo. Nosim pištaljku oko vrata, onu iz devedesetih, duginih boja, na lancu od isprepletanih zlatnih niti. Lanac se kači na ručku jednog bicikla, zaista ne znam kako, vuče me, pokušavam da se izvučem iz ove situacije, dečko na biciklu shvata šta se dogodilo, izvinjava mi se. On meni! Trčim paralelno sa njim, dok zajedno probamo da oslobodimo lanac. Uspeli. Kažem da se izvinjavam ja njemu što sam mu stala na put, smejemo se i rastajemo pozdravom. Prolaze i poslednji biciklisti. Za mene je to kraj nečega što je bilo izuzetno, jedinstveno. Kraj jednog susreta koji je bio sve: i kratak i večan, i nežan i snažan, i tih i gromoglasan. Kao san bez zemljine teže, pun emocija i potpune ispunjenosti, koji pokušavam da sročim u ovih nekoliko redova. Da ga nikada ne zaboravim i da mu se vraćam kada počne da bledi. Da sva energija i toplina koju smo podelili, ne prestane da nas prati.
