Usred pokretanja carinskog rata Sjedinjenih Američkih Država protiv gotovo čitavog sveta, odnosi s Rusijom deluju gotovo spokojno, uprkos činjenici da se rusko-ukrajinski rat nastavlja nesmanjenim intenzitetom. Međutim, državni sekretar SAD Marko Rubio izjavio je nakon sastanka s ministrima spoljnih poslova zemalja NATO u Briselu 4. aprila da Tramp želi brzo okončanje rata. Prema Rubiovim rečima, SAD aktivno rade na utvrđivanju prihvatljivih uslova mira za obe strane i očekuju da će u roku od nekoliko nedelja, a ne meseci, saznati da li je Rusija iskreno posvećena mirovnom procesu.
Iako Trampova novonastala strogost prema Putinu, izražena 30. marta kada je američki predsednik pripretio uvođenjem sekundarnih carina na kupovinu ruske nafte, za sada ostaje na nivou retorike, Rubio je naglasio da SAD pažljivo prate poteze Rusije i da neće tolerisati taktike odugovlačenja, jer Tramp nema strpljenja za beskonačne pregovore. Da sve nije baš tako crno na relaciji Vašington – Moskva svedoči činjenica da je Putinov porodični prijatelj i izaslanik za poslovna pitanja, Kiril Dmitrijev, posetio Vašington zarad tajnih pregovora 2. aprila, istog dana kada je Tramp uveo planeti, ali ne i Rusiji, carine iz 19. veka.
Rusko balansiranje
Istine radi, primirje između Rusije i Ukrajine koje je telefonski dogovorio Tramp toliko je efikasno da se sa sigurnošću za njega jedino može reći da ga nema i da nikada zapravo nije ni stupilo na snagu. Dana 11. marta tekuće godine, Ukrajina je sklopila dogovor sa Sjedinjenim Državama o momentalnom tridesetodnevnom prekidu vatre, pod uslovom da Rusija podjednako prihvati ovo obećanje, što je podstaklo SAD da započnu razgovore sa Kremljom o predloženoj inicijativi. Zauzvrat za ovu saglasnost, Amerika je obećala nastavak deljenja obaveštajnih podataka i snabdevanje Ukrajine naoružanjem, dok će ove dve države uporedo voditi pregovore o eksploataciji resursa na ukrajinskoj teritoriji.
Da sve nije tako crno na relaciji Vašington – Moskva svedoči činjenica da je Putinov porodični prijatelj, Kiril Dmitrijev, posetio Vašington zbog tajnih pregovora 2. aprila, istog dana kada je Tramp uveo planeti, ali ne i Rusiji, carine iz 19. veka
Ovaj potez Ukrajine, faktički pristanak na Trampove zahteve, prebacio je pritisak na Putina, jer je situacija sada preokrenuta: dosadašnja interakcija ukrajinskih lidera sa Trampovom administracijom podsećala je na teniski meč gde je Rusija uvek imala prednost servisa na neravnom terenu, dok je Ukrajina bila u konstantnoj defanzivi. Kremlj se nakon ukrajinskog diplomatskog manevra našao pred izborom – može odbiti ponudu za prekid vatre, nastavljajući rat iscrpljivanja ili može odigrati loptu sa malo spina, tobože se takođe saglašavajući sa Trampom, a pritom tražeći dodatne ustupke poput delimične demilitarizacije Ukrajine, održavanje vanrednih izbora ili ublažavanje sankcija.
Nedelju dana kasnije, 18. marta, Rusija je pristala na 30-dnevni prekid napada na energetsku infrastrukturu kako bi zadržala interesovanje predsednika SAD Donalda Trampa za pregovore o mirovnom sporazumu, dok istovremeno nastavlja da ulaže ratne napore. Obustava ciljanja energetske infrastrukture koristi obema stranama. Sa stanovišta obima napada i rizika po energetski sistem i luke, Ukrajina dobija blagu prednost. Međutim, to je ključno i za Rusiju, jer su njene rafinerije nafte, elektrane i drugi energetski objekti takođe na meti napada. Za Rusiju je ovaj usaglašeni prekid strateški važan upravo zato što produžava mogućnost razgovora sa Trampom, kome se ne može tek tako reći „istorijsko ne“.
Putinova trenutna strategija predstavlja balansiranje: podsticanje mirovnih pregovora, držanje Trampovog interesovanja i iluzije o mogućem mirovnom sporazumu, uz istovremeno nastavljanje rata. Nakon razgovora sa predsednikom SAD, pres-služba Kremlja saopštila je da je Putin „istog trena naredio“ vojsci da obustavi napade na energetsku infrastrukturu na 30 dana. Ipak, Rusija je ubrzo pokrenula masovni vazdušni napad na Ukrajinu, pogađajući ciljeve poput bolnice u Sumiju, dok je Ukrajina ubrzo potom zvanično prijavila bombardovanje energetskih objekata u Slavjansku. Ovo ukazuje na činjenicu da nije postignut čvrst dogovor – već samo predlog za pauzu u napadima na energetsku infrastrukturu. Pravo primirje zahteva obostrani pristanak, a telefonski razgovori između Putina i Trampa, koliko god značajni bili, nisu dovoljni. Potrebni su tehnički i pravni sporazumi između Ukrajine i Rusije, koji trenutno ne postoje. Ovo ostaje ideja, predlog, ništa više.
Pregovori između Sjedinjenih Država i Rusije nastavljeni su u saudijskom Rijadu 24. marta, gde su ruska i američka delegacija pokušale da poguraju već započet proces. Ironija leži u tome što Tramp i Putin zapravo sprovode smanjenu verziju mirovnog plana ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog. Još u prethodnim razgovorima u Džedi, Zelenski je predložio tridesetodnevno primirje koje bi obuhvatilo borbe na moru, u vazduhu i napade na energetsku infrastrukturu. Sada je ovaj koncept – sveden na crnomorske luke i energetsku infrastrukturu – postao tačka razumevanja između Trampa i Putina, što predstavlja čudan preokret. Putinova poruka Trampu deluje jasno: razgovori su mogući, pregovori su mogući. Ali on takođe želi da diktira uslove. To je verovatno razočaranje za Trampa, što bi moglo objasniti otkazivanje konferencije za novinare posle pregovora.
Budućnost pregovora je na bojištu
Nakon sastanka u Rijadu Bela kuća je objavila dva saopštenja u kojima se navodi da su se strane dogovorile da će obezbediti sigurnu plovidbu u Crnom moru, te pozdravila napore Rusije i Ukrajine da zajedno sa SAD rade na postizanju trajnog mira. Rusija je potom objavila spisak zaštićenih ukrajinskih i ruskih energetskih objekata, uključujući rafinerije nafte, cevovode, skladišta, elektrane, podstanice, transformatore, nuklearne elektrane i brane hidroelektrana. Međutim, Ukrajina je ukazala na propust: na spisku nisu bili ukrajinski objekti za eksploataciju nafte i gasa, prethodno usaglašeni sa SAD. Rusija je takođe zahtevala skidanje sankcija sa njene Poljoprivredne banke da primirje uopšte stupi na snagu, što je potez kome se Evropa protivi. Ovo naglašava manjkavost dosadašnjih sporazuma i potrebu za jasnijim formalizovanjem dogovorenih uslova primirja.
Ironija leži u tome što Tramp i Putin zapravo sprovode smanjenu verziju mirovnog plana ukrajinskog predsednika Zelenskog. Još na prethodnim razgovorima u Džedi, on je predložio 30-dnevno primirje koje bi obuhvatilo borbe na moru, u vazduhu i napade na energetsku infrastrukturu
Budućnost mirovnog procesa manje zavisi od pregovora, a više od situacije na bojnom polju. Ako Ukrajina uspe da zaustavi ili značajno uspori ruski napredak, šanse za produženje i ostvarenje primirja se povećavaju. Trenutno je ruska ofanziva na teritoriji Ukrajine usporena na nivo minule jeseni. Ali ako ruska ofanziva dobije na zamahu, izgledi za mir značajno opadaju. U međuvremenu, Evropa, podstaknuta dvomesečnom diplomatskom kampanjom u kojoj Tramp nije video mesta za evropske velike sile, jača sopstvenu odbranu i polako napušta višedecenijsko američko starateljstvo, signalizirajući promenu pravila igre. Uslovi za prekid vatre, međutim, više idu u korist Moskve nego Kijeva. Primirje bi Rusiji dalo dragoceno vreme da obnovi svoje snage, jer njeni kapaciteti za regrutovanje i proizvodnju oružja nadmašuju ukrajinske.
Ako Ukrajina uspe da zaustavi ili značajno uspori ruski napredak, šanse za produženje i ostvarenje primirja se povećavaju. Ali ako ruska ofanziva dobije na zamahu, izgledi za kraj rata značajno opadaju
Pre nego što formalno pristane, Moskva bi mogla iskoristiti priliku da u potpunosti protera ukrajinske trupe iz Kurske oblasti, gde se teritorija koju kontrolišu ukrajinske snage svela na prigranični pojas koji u prvom redu sada štiti ukrajinsku granicu od daljih napada. Ovim spletom okolnosti, ukrajinski adut o razmeni teritorija je neutralisan. Takođe, Rusija tokom mirovnih pregovora pokušava da blokira bilo kakve bezbednosne garancije za Ukrajinu, poput članstva u NATO ili razmeštanja evropskih mirovnih sila u Ukrajini. Ukoliko primirje koje još nije zaista ni zaživelo bude produženo na period preko 30 dana, to bi moglo pojačati američki pritisak na Ukrajinu da organizuje izbore, što bi Moskvi omogućilo da oslabi poziciju Zelenskog. Uključivanjem u igru sa primirjem, kojoj posreduju SAD, Rusija otvara vrata direktnim razgovorima sa Vašingtonom, potencijalno osiguravajući ublažavanje sankcija, samo da bi kasnije, nakon maksimiziranja svojih dobitaka, mogla da produži rat pod uslovima koji joj odgovaraju.
Ključna uloga Kine
Ukrajinski pregovarači postigli su očigledan uspeh obnavljanjem američke vojne i obaveštajne podrške, dok su istovremeno izbegli da se čvrsto obavežu usred zamešateljstva oko kritičnih minerala bez čvrstih bezbednosnih garancija, čime su diplomatski prebacili odgovornost na Moskvu. Zelenski je prvi izrazio želju za prekidom vatre, a SAD su preuzele inicijativu kao da je njihova. Ipak, ovo privremeno zatišje ne dotiče ključne tačke neslaganja – status okupiranih ukrajinskih teritorija, bezbednosne garancije ili izbore – i ostavlja prostor za sumnju u stvarne namere Trampove administracije. Ako pregovori budu nastavljeni, Vašington bi mogao zahtevati od Ukrajine da preda deo svoje suverene teritorije, čime bi bilo prekršeno obećanje saveznika o bezuslovnoj podršci teritorijalnom integritetu Ukrajine. SAD trenutno ne pokazuju spremnost da zahtevaju kaznu za počinjene ruske zločine, isplatu reparacija ili odustajanje Moskve od neprijateljskog stava prema NATO i bezbednosnim garancijama za Ukrajinu. Ukoliko Trampova strategija zbližavanja sa Moskvom dovede do lažnog mira praćenog ukidanjem sankcija i obnovom trgovinskih odnosa, Rusija bi dobila priliku da se ponovo naoruža, oživi svoju ekonomiju i vrati se ratu u povoljnijem trenutku.
Privremeno zatišje ne dotiče ključne tačke neslaganja – status okupiranih ukrajinskih teritorija, bezbednosne garancije ili izbore – i ostavlja prostor za sumnju u stvarne namere Trampove administrac
Iako je Rusija suočena sa ekonomskim teškoćama i vojnim umorom, što bi je moglo prisiliti na privremenu pauzu, Putinova vizija o obnovi ruskog carstva i njegova starost podstiču ga da teži potpunoj pobedi, a ne zamrznutom konfliktu. Demobilizacija nakon delimičnog uspeha poslala bi kući stotine hiljada vojnika, što bi ugrozilo narativ režima i izazvalo unutrašnje nezadovoljstvo. Istovremeno, ruski jastrebovi već izražavaju bes zbog američke obnove podrške Ukrajini, dok bi stav Kine mogao biti presudan – ako Peking podrži prekid vatre, to bi moglo primorati Rusiju na privremeni pristanak. Ukrajini je pošlo za rukom da porekne narativ da ne želi mir, ali za nju je ključno pitanje očuvanje suvereniteta, ne samo teritorije, jer ruski hibridni rat neće prestati i ako topovi jednom utihnu. Evropa mora brzo osnažiti Ukrajinu, smanjujući njenu zavisnost od nestabilne američke administracije, jer pravi obračun oko uslova mira tek predstoji, a privremeni prekid vatre ostaje krhka nada u igri gde Rusija ne menja svoje ciljeve.
