Na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu (KBF) bilo je dosta priče o znanju i inovacijama koji su Srbiji potrebni da bi mogla da ostvari svoje ekonomske potencijale. Na brojnim panelima fokus je bio na kritici formalnog obrazovnog sistema, dok je biznismen Miroslav Mišković provokativno izjavio da je neophodno obrazovati sve ljude u zemlji, od seljaka do univerzitetskih profesora, i da bi za to trebalo dovesti strance. Mene je ta izjava baš zabavila, jer nam decenijama dolaze razni međunarodni eksperti i strani investitori, a naši privrednici se zbog toga uglavnom bune.
Predloženo rešenje je podvuklo i činjenicu da naše poslovne i ekonomske elite intuitivno znaju da je za razvoj ekonomije znanja potrebno „to nešto sa strane“, ali nemaju ideju kako to sprovesti u delo. Zbunjenost je donekle i razumljiva jer je globalna ekonomija znanja neopipljiva, te se njeno razumevanje uglavnom stiče kroz iskustvo i učestvovanje u njoj. Na sreću, postoji sve više naučnih istraživanja koja bacaju svetlo na ovaj fenomen.
U ekonomskoj nauci je već neko vreme prihvaćeno da u ekonomiji znanja knowhow igra glavnu ulogu kao pokretač rasta. Za knowhow na srpskom jeziku ne postoji adekvatan prevod, pa se često koriste reči kao što su znanje i veštine. Ali knowhow zapravo znači „znati kako“ nešto uraditi, sa akcentom na kako. Upravo onaj nedostajući sastojak na KBF, gde panelisti nisu umeli da definišu kako da dođemo do znanja koje je potrebno srpskoj privredi.
Čemu vas ni stranac, ni „domaći izdajnik“ ne mogu naučiti
Problem je što se kod nas znanje često doživljava kao nešto što nekome treba „utisnuti“ u mozak spolja, da bi se ono potom reprodukovalo bez filtriranja kroz sopstveno životno iskustvo i kontekst. Ali, da bi znanje koje smo primili bilo upotrebljivo, mi moramo aktivno da učestvujemo u njegovoj izgradnji i oblikovanju. Nijedan stranac niti „domaći izdajnik“ vas ne može tome naučiti, već morate biti radoznali i otvoreni ka novim iskustvima, te aktivno promišljati kako da ta nova iskustva iskombinujete sa kontekstom u kom živite, kao i sa svojim postojećim resursima, i da tako stvorite novu vrednost. Ovakvo moderno razumevanje procesa inoviranja je veoma daleko od zastarele neoklasične ideje da se inovacije dešavaju slučajno, kao posledica lične genijalnosti koja je izolovana od sveta koji nas okružuje.
Zatvorenost uma je veliki neprijatelj ekonomije znanja, a nju nije lako prevazići ni psihološki ni sociološki, pogotovo na poluperiferiji koja ima ograničen pristup resursima
Upravljanje sopstvenim procesom izgradnje knowhow je izuzetno teško ukoliko živite u strahu da nešto ne znate, i da je sramota da pitate da biste naučili i proširili sopstvene vidike, ili sa druge strane, ukoliko mislite da sve već znate i da je znanje koje vam neko drugi ponudi inferiorno u odnosu na vaše. Zatvorenost uma je veliki neprijatelj ekonomije znanja, a nju nije lako prevazići ni psihološki ni sociološki, pogotovo na poluperiferiji koja ima ograničen pristup resursima. Otvorenost prema znanju je veština i životni stav, a to se postiže jačanjem društvene inkluzivnosti i razmene različitih perspektiva i iskustava, ali i izgradnjom kolaborativnih strategija borbe za sopstvene interese u odnosu na nadmoćnije učesnike u globalnoj ekonomiji znanja.
Prva lekcija sa Stenforda
Kada sam tokom 2022. godine bila na istraživačkom boravku na Stenford univerzitetu u Silicijumskoj dolini, uprkos svom iskustvu u različitim sredinama i natprosečnoj otvorenosti ka novim iskustvima, bila sam šokirana kada sam pitala direktorku svog instituta šta se od mene očekuje tokom boravka tamo, a ona mi odgovorila da mi savetuje da maksimalno iskoristim ljudske resurse koje mi nudi Stenford te da se upoznam sa što više ljudi koji mi deluju zanimljivi na sajtu univerziteta i razmenim ideje i iskustva sa njima.
To je bilo previše čak i za moj nivo društvenosti, pa sam je dodatno pitala zar nije glupo da pišem ljudima koji se bave različitim istraživačkim oblastima od mene, i koji su pri tome svetske face, i da tražim da se vide sa mnom. Ona mi je odlučno odgovorila: „Zašto bi bilo glupo, to je razlog zašto smo te pozvali na Stenford. Dok si ovde, ti si članica zajednice, ovde nema hijerarhije, i svi su vrlo otvoreni za razmenu baš zato što znaju da radikalna otvorenost ka novim iskustvima dovodi do najboljih inovacija. Potrebni su nam ljudi iz drugih sredina, sa različitim iskustvima, zato što nam vi donosite različite perspektive. A gledaj da i ti ovde nešto naučiš.“
Neke karakteristike ekonomije znanja u suštinskoj su suprotnosti sa pravnim okvirom država kao što je naša, postavljenim na pretpostavci da svi ljudi zloupotrebljavaju sredstva čim im se za to ukaže prilika i da institucije služe za to da kontrolišu i mikromenadžuju ljudske resurse
Slagala bih kada bih rekla da mi je bilo lako da to sprovedem u delo. Bilo je stresno samostalno smišljati kako da se predstavim svim tim impresivnim ljudima, dok sam istovremeno osećala nelagodu što sam plaćena da nekoliko meseci „blejim“, umesto da „šljakerski“ nešto odradim za Stenford. Teško mi je bilo da razumem da mogu biti negde pozvana i za to plaćena na osnovu svojih prethodnih zasluga, samo da bih učestvovala u nekoj zajednici. U nelagodi svoje novoosvojene slobode sam shvatila da je daleko lakše imati jasno definisane zadatke, čak i kada su nam oni dosadni i sputavajući, nego aktivno učestvovati u osmišljavanju sopstvenog života.
Kroz ovo iskustvo sam mnogo naučila o ekonomiji znanja i principima inovativnosti koje nastojim da prenosim na svoje studente i širu zajednicu, a preuzela sam i veću odgovornost za razvoj sopstvene karijere. Slično iskustvo sam imala i kada sam dobila istraživački grant Marija Sklodovska Kiri, finansiran od strane Evropske unije, koja nije tražila nikakve finansijske izveštaje, već se podrazumevalo da sam sredstva utrošila za svoj lični naučni razvoj. Sredstva sam dobila po osnovu svog dotadašnjeg naučnog učinka, dok za naredne grantove neću biti konkurentna ukoliko upropastim sopstvenu biografiju. Odgovornost je na meni. To je još jedna karakteristika ekonomije znanja koja je u suštinskoj suprotnosti sa pravnim okvirom države kao što je naša, postavljenim na pretpostavci da svi ljudi zloupotrebljavaju sredstva čim im se za to ukaže prilika i da institucije služe za to da kontrolišu i mikromenadžuju ljudske resurse.
Lična odgovornost za sopstvenu karijeru
U takvom pravnoregulativnom okviru se ne može masovnije razviti koncept dugoročnije lične odgovornosti za sopstvenu karijeru, što je jedan od osnovnih postulata ekonomije zasnovane na stvaranju nove vrednosti putem znanja.
Iako vam možda deluje da se ovakvi otvoreni i inovativni oblici ponašanja teško mogu implementirati u našem društvu, moja istraživanja, inspirisana radom nobelovke Elinor Ostrom, ukazuju na brojne primere pojedinaca i biznisa iz našeg regiona, ali i drugih globalnih poluperiferija kao što su Turska, Meksiko, i centralna i istočna Evropa, koji pronalaze načine da „hakuju“ ograničavajuću domaću sredinu ali i globalne nejednakosti, i da se probiju u međunarodnoj ekonomiji.
U ekonomiji znanja ne važi pretpostavka da manje razvijene zemlje rastu brže, jer je za rast u ekonomiji znanja potreban pristup kapitalu i veštinama, čega ima daleko više u razvijenim ekonomijama. Umesto toga, zemlje koje uspevaju da konvergiraju inovacijama „hakuju“ postojeći globalni sistem, ali i domaća institucionalna ograničenja
Dok neoklasična teorija aglomeracije ekonomske aktivnosti smatra da se knowhow prenosi putem geografske bliskosti učesnika u ekonomiji koji razmenjuju svoja znanja, moja istraživanja sektora malih i srednjih preduzeća (MSP) u Srbiji, u saradnji sa kolegama iz CEVES-a, ukazuju da se veliki broj biznisa oslanja na ono što nazivamo translokalna razmena znanja i knowhow putem migracija, kontakata sa dijasporom, studija u inostranstvu, studentskih razmena, i slično. Evropska unija svojim raznovrsnim programima pospešuje baš ovakvu vrstu translokalne razmene znanja i izgradnje knowhow. Efekti ovakvih EU programa na razvoj ekonomije znanja u zemljama učesnicama se ne smeju potceniti.
Primer Manje Bogićević i savet Darka Budeča
Pored geografske mobilnosti, nove tehnologije su omogućile sticanje novih znanja i putem onlajn platformi za ljude koji ostaju u zemlji. Jedna naša međunarodno uspešna poslovna žena u sektoru veštačke inteligencije, alumnistkinja Ekonomskog fakulteta Manja Bogićević, pričala mi je o svojim počecima na Upwork platformi na kojoj je dobijala projekte iz različitih sektora delatnosti, što je okrenula u svoju prednost jer je iskoristila ta različita iskustva da istraži šta je najviše zanima i u kojoj oblasti bi mogla da se posveti razvoju sopstvenog proizvoda. Njenom uspehu je doprinelo to što je prilike koje su joj dolazile uspela da isfiltrira kroz sopstveno iskustvo na način koji joj je doneo nove ideje, dok bi se neko manje inovativan žalio kako stalno mora da menja sektore delatnosti.
Novinar Galeb Nikačević, osnivač podkasta Agelast, koji je na KBF govorio o katastrofalnom kvalitetu obrazovanja u našoj zemlji, još jedan je primer nekoga ko je uspeo da napravi samoodrživ biznis dok istovremeno doprinosi širenju znanja u našoj zajednici tako što popularizuje detaljne analize društveno relevantnih tema i podiže nam svest o kvalitetnim ljudima na našim prostorima koji poseduju raznovrsna znanja. Ovakvi biznisi pružaju važan doprinos edukaciji zajednice, i kao takvi čine okosnicu razvoja ekonomije znanja.
Domaće firme moraju da budu makar pet odsto bolje i pet odsto jeftinije da bi se probile na zapadnim tržištima. Za to je potrebna inovativnost da se postojeći resursi iskombinuju na kreativan i konkurentan način tako da oni budu u skladu sa globalnim trendovima
Moja istraživanja dodatno ukazuju da nova znanja nisu zasnovana na imitaciji već da dobijaju nove forme u interakciji sa postojećim lokalnim nasleđem i kapacitetima, koji u kombinaciji sa snalažljivošću mogu da budu izuzetan adut poluperiferiji koja nema toliko kapitala i talenta kao centar. U ekonomiji znanja ne važi neoklasična pretpostavka da manje razvijene zemlje rastu brže i da će konvergirati kroz proces imitacije razvijenijih, jer je za rast u ekonomiji znanja potreban pristup kapitalu i veštinama, čega ima daleko više u razvijenim nego u nerazvijenim ekonomijama. Umesto toga, zemlje koje uspevaju da konvergiraju inovacijama „hakuju“ postojeći globalni sistem, ali i domaća institucionalna ograničenja.
Rečima Darka Budeča, predsednika domaće firme BUCK Lighting, koji je govorio na KBF, moramo da budemo makar pet odsto bolji i pet odsto jeftiniji da bismo se probili na zapadnim tržištima. Za to je potrebna kontekstualizovana inovativnost koja podrazumeva da svoje postojeće resurse iskombinujete na kreativan i konkurentan način tako da oni budu u skladu sa globalnim trendovima. U razvojnoj literaturi postoji i koncept frugalnih inovacija, kada sa manje resursa uspete da napravite više, i ovaj fenomen nije za potceniti.
Uz nove tehnologije promene mogu krenuti odozdo, a ne sa vrha
Primeri uspešnih pojedinaca i firmi ne znače da se ovakve delatnosti lako mogu skalirati na nivo celokupne ekonomije. Za takav sistemski poduhvat je potrebna i kreativnost u domenu dizajniranja inovativnih javnih politika ali i prepoznavanje postojećih institucionalnih mehanizama na lokalnom, državnom, ali i naddržavnom nivou koji nam u tim ciljevima mogu pomoći. Na nivou EU već postoje institucionalni mehanizmi koji mogu olakšati transfer znanja, kao i saradnju i koordinaciju između inovativnih ekonomskih aktera, čak i u sredinama sa niskim poverenjem, te ekonomski akteri koji imaju pristup ovim mehanizmima nisu isključivo u milosti sopstvenih država ili zavisni samo od sopstvenih resursa. Ovakve institucionalizovane prilike koje nudi EU je takođe potrebno bolje razumeti i iskoristiti.
Aktivnije učešće u globalnoj ekonomiji razmene znanja putem novih tehnologija nam pruža šanse da strukturne probleme koji nas okružuju korak po korak menjamo odozdo, umesto da doživotno čekamo da se nešto promeni „tamo gore“
Ne treba potcenjivati značaj velikog broja manje vidljivih ekonomskih trendova i aktera koji u srednjem roku mogu da promene ravnotežno stanje u društvu ukoliko se njihov potencijal bolje razume i uspešno skalira na veći broj učesnika. Mali razvojni procesi koji imaju pozitivne efekte prelivanja nekada mogu da naprave značajnije društvene promene nego velike ideje koje se nikada ne sprovedu u delo ili u koje se kolektivno razočaramo, što je bio slučaj tokom celog XX veka. Aktivnije učešće u globalnoj ekonomiji razmene znanja putem novih tehnologija nam pruža šanse da strukturne probleme koji nas okružuju korak po korak menjamo odozdo, umesto da doživotno čekamo da se nešto promeni „tamo gore“.
