Donald Tramp je američkoj demokratiji već naneo ogromnu štetu, a oni spremni da se suprostave autoritarizmu – u Sjedinjenim Državama i drugde – umesto opsednutosti procedurama moraju da počnu da pozivaju na ideale oko kojih je ljude moguće okupiti, kaže Ijan Buruma, holandski publicista i pisac koji živi u Sjedinjenim Državama, u intervjuu za Project Syndicate, na čije objavljivanje u Srbiji Radar ima ekskluzivna prava.
Prošlog oktobra ste u jednom tekstu (Duboki koreni radikalizma aktuelne izraelske vlade, objavljeno u Radaru br. 32, prim.) ukazali na ulogu sramote u oblikovanju izraelske spoljne politike – konkretno, želju da se „prevaziđe poniženje uzrokovano viševekovnim progonima“ – da biste potom upozorili da će posledično ponižavanje Palestinaca voditi samo još većem nasilju. Kako bi ta perspektiva trebalo da utiče na pristup drugih zemalja izraelsko-palestinskom konfliktu, uključujući tu kako arapske sile poput Saudijske Arabije, tako i SAD?
Jedan način na koji svakako ne treba pristupiti ovom konfliktu jeste deportovanje kompletnog stanovništva Gaze, kako to predlaže američki predsednik. Tako nešto ne samo da bi bilo ilegalno i nehumano, nego bi uvećalo ponižavanje jednog dugo ponižavanog naroda, što bi okolnosti na Bliskom istoku učinilo još mnogo gorim nego što jesu.
Jedino rešenje izraelsko-palestinskog konflikta koje ne bi značilo produžetak nestabilnog stanja i nasilja u formi nemilosrdnog ponižavanja bilo bi rešenje s dve države. Ovo znači da bi nastojanja Palestinaca da sami upravljaju Gazom i Zapadnom obalom trebalo podržati i ohrabrivati. Nažalost, Izrael radi sve suprotno od toga
Jedino prihvatljivo rešenje izraelsko-palestinskog konflikta – jedino koje ne bi značilo produžetak nestabilnog stanja i nasilja u formi nemilosrdnog ponižavanja – bilo bi rešenje s dve države. Ovo znači da bi nastojanja Palestinaca da sami upravljaju Gazom i Zapadnom obalom trebalo podržati i ohrabrivati. Nažalost, Izrael radi sve suprotno od toga, i za to ima podršku SAD, pa je rešenje s dve države svakim danom sve manje verovatno.
U decembru ste američkim liberalima u medijima i visokom školstvu preporučivali da na Trampove „autoritarne ambicije“ uzvrate tako što će se „iznova posvetiti širenju istine“. Otkako se vratio u Belu kuću Tramp je pokrenuo sveobuhvatni napad na američke institucije, na taj način potvrđujući najgora strahovanja svojih oponenata. Ako su oni u pravu kad kažu da će Trampova administracija ignorisati sudske odluke kojima se postavljaju granice njenom delovanju, kako ga onda sprečiti da „američku demokratiju razori do te mere da je više neće biti moguće ponovo sastaviti“?
Ne može ga se sprečiti. Ako Tramp odluči da ignoriše odluke Vrhovnog suda, SAD će zapasti u ustavnu krizu, a republikanci, koji imaju većinu u Kongresu, ničim ne pokazuju da imaju volje da ga nateraju na poštovanje zakona. Jedina nada je da demokrate na međuizborima 2026. dobiju većinu u Predstavničkom domu – pod pretpostavkom da će ti izbori biti slobodni i pošteni – i tako postave limite njegovim autokratskim ambicijama.
Evangelistički hrišćani i reakcionarni katolici čine moćan segment desno populističkog pokreta u SAD. Mnogi verujući ljudi izgleda veruju da će Tramp Ameriku „ponovo učiniti velikom“ tako što će zaustaviti navodno propadanje do koga dovodi sekularna država, koju ti krugovi vide kao dekadentnu i nemoralnu
Ali čak i ako se to desi, američkoj demokratiji je već naneta ogromna šteta. Tramp nije samo razorio norme dobrog upravljanja time što funkciju koju obavlja koristi za zadovoljavanje finansijskih interesa svoje porodice i prijatelja. Nastojanjima da zamrzne isplate u Kongresu već odobrenih sredstava, zahtevima da mu nezavisne agencije iskažu lojalnost (kao što bi to tražio neki apsolutni monarh) i otvorenim favorizovanjem stranih autokrata na uštrb demokratskih saveznika on demonstrira i prezir prema demokratiji i vladavini prava.
Od „mesijanske politike“ u Indiji i SAD do ruskog „političkog mučeništva“ i američke „građanske religije“, često pokušavate da osvetlite ulogu vere u oblikovanju politike. Do kog nivoa je takva dinamika reflektovana u rastućoj podršci autoritarnim partijama, čak i u najsekularnijim evropskim društvima, i od kakvog bi to formativnog značaja moglo da bude za demokratski otpor takvim tendencijama?
Evangelistički hrišćani i reakcionarni katolici čine moćan segment desno populističkog pokreta u SAD. Mnogi verujući ljudi izgleda veruju da će Tramp Ameriku „ponovo učiniti velikom“ tako što će zaustaviti navodno propadanje do koga dovodi sekularna država, koju ti krugovi vide kao dekadentnu i nemoralnu. U Evropi je verski zilotizam manje prisutan, ali nije nemoguće da i ona bude zahvaćena istim procesom. Kolaps organizovane religije u mnogim evropskim zemljama doprinosi usponu populizma.
Gnev usmeren na obrazovane urbane elite hrani se osećajem da su neki delovi društva prepušteni sami sebi, ostavljeni bez autoriteta koji bi sledili, na koji bi računali, i prema kome bi gajili poštovanje. To rađa želju za snažnim autoritarnim figurama koje su u stanju da „spasu našu zemlju“ ili čak „našu judeo-hrišćansku civilizaciju“.
Liberali i partije centra ovaj kulturološki rat gube jer su isuviše tehnokratizovani, preterano fokusirani na procedure. Ako žele da preokrenu stvari u svoju korist i zaustave autoritarizam, moraju da počnu da pozivaju na ideale oko kojih je ljude moguće okupiti. „Na pravu utemeljeni međunarodni poredak“ jeste od esencijalnog značaja, ali nije nešto što bi pokrenulo ljude. Možda je došlo vreme da se ožive ideali slobode, jednakosti i bratstva – liberté, égalité, fraternité.
Lari Samers jednom je konstatovao kako učenje stranih jezika više nije toliko vredno truda, jer je svaki važan tekst moguće prevesti na engleski. To možda zadovoljava potrebe obrazovanja ekonomista i investicionih bankara, ali visoko obrazovanje ne postoji samo da bi se ljudi obučavali za lukrativne poslove. Znanje je dobro samo po sebi
Na koji način bi trebalo reformisati sadašnje zapadne obrazovne modele, posebno visoko obrazovanje, kako bi se poboljšale okolnosti za „razum i slobodu misli“ koje je otelotvoravao i zagovarao Baruh Spinoza – filozof iz 17. veka kome je posvećena vaša poslednja knjiga, Spinoza: Freedom’s Messiah?
Jedan od prioriteta trebalo bi da bude borba za status humanističkih nauka.
U vreme kad je bio predsednik Univerziteta Harvard, Lari Samers (poznati američki ekonomista i bivši državni sekretar za finansije u administraciji predsednika Bila Klintona, prim.) jednom je konstatovao kako učenje stranih jezika više nije toliko vredno truda, jer je svaki važan tekst moguće prevesti na engleski. To možda zadovoljava potrebe obrazovanja ekonomista i investicionih bankara, ali visoko obrazovanje ne postoji samo da bi se ljudi obučavali za lukrativne poslove. Znanje je dobro samo po sebi. Moramo da obrazujemo ljude tako da o svetu oko sebe razmišljaju iz različitih perspektiva, sa snažnim osećajem za istoriju i upućenošću u različite kulture. Bez tih kvaliteta trpeće i kultura i politika.
Foto: EPA-EFE/CRISTOBAL HERRERA-ULASHKEVICH
Spinozini ideali interpretirani su na radikalno različite načine i u vreme u kome je živeo i nakon njegove smrti. Šta smatrate najvažnijom pogrešnom koncepcijom koja o njemu postoji?
Kao i svaki mislilac koji veruje u razum kao kritički mehanizam za proširenje naših znanja, na Spinozu se ponekad pogrešno gleda kao na racionalistu koji ne ostavlja nikakvog prostora intuiciji ili emocijama. A Spinoza je zapravo priznavao da su osećanja važna, čak vitalna, za naše postojanje. Ono što je obeshrabrivao jeste ponašanje koje bi se rukovodilo emocijama, jer je smatrao da nas to faktički vodi potčinjavanju i stoji na putu dosezanja istine – bez koje, smatrao je, ne možemo da živimo slobodno i dobro.
Kao i svaki mislilac koji veruje u razum kao kritički mehanizam za proširenje naših znanja, na Spinozu se ponekad pogrešno gleda kao na racionalistu koji ne ostavlja nikakvog prostora intuiciji ili emocijama. A Spinoza je zapravo priznavao da su osećanja važna, čak vitalna, za naše postojanje
Spinoza je takođe istovremeno i napadan i slavljen kao ateista, ali on sam je odbacivao takvu odrednicu. On jeste verovao u Boga. Samo što Spinozin Bog nije bio „Tvorac“ prirode; on je bio sama priroda.
Pišete o veoma širokom rasponu tema, od „Čerčilovog kompleksa“ (naslov jedne Burumine knjige, prim.) do kolaboracionista iz Drugog svetskog rata. O čemu će biti vaša naredna knjiga?
Moja sledeća knjiga – čije pisanje sam upravo okončao – u fokusu ima život u Berlinu tokom Drugog svetskog rata. Među temama kojima se bavim je jedna koja me odavno fascinira: kako pristojni ljudi ostaju pristojni u nepristojnom društvu? To pitanje u današnjem trenutku ne može biti od veće važnosti.
Preporuke Ijana Burume za čitanje
Izgubljeni raj Džona Miltona
Nisam se obrazovao na engleskom jeziku, pa ovu knjigu sada čitam po prvi put, i nije me razočarala. Kao i svi veliki umetnici, i Milton najbolje redove stavlja u đavolova usta. Satana je, uostalom, onaj koji je Evu naveo da jede s drveta znanja – nešto sa čime bi se možda i Spinoza složio.
Ispovest maske Jukia Mišime
Nedavno sam ponovo pročitao prvi značajni roman Jukija Mišime, Ispovest maske, o njegovom sazrevanju i komplikovanom homoseksualnom identitetu. Nisam neki veliki ljubitelj Mišiminog pisanja, ali ovu knjigu volim.
Ritam Harlema Kolsona Vajtheda
Uživao sam u ovom romanu o sitnom i ne tako sitnom kriminalu, te tome kako korupcija izjeda dobre ljude. Budući da živim u Harlemu, ova knjiga za mene ima posebno značenje.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
