Odmah na početku, podsetili smo ga na naš razgovor od pre tačno deset godina. Bio je to prvi intervju koji je proslavljeni norveški pisac Ju Nesbe dao za jedan medij na Balkanu. Ovog proleća, dolazi ponovo u Beograd nakon sedam godina, sada kao gost prvog Trilerfesta, u potpunosti posvećenog ovom žanru, u čiju istoriju će se svakako upisati njegovo ime.
Opus Ju Nesbea zaprepašćujuće je bogat. Autor koji nas gotovo svake godine iznenadi barem jednom knjigom, bilo da je u pitanju delo obimnog sadržaja ili kratki roman, poseban je kult poštovalaca stekao zahvaljujući serijalu romana o detektivu Hariju Huleu, antiheroju današnjice, čiju smo životu priču pratili u čak trinaest nastavaka, u kojima je razotkrivao razne koloritne zločince i serijske ubice. Žanr trilera posebno je tako dobio na snazi upravo u Skandinaviji, delu Evrope s najmanjom stopom zločina, gde su se pisci proslavljali domaštavajući sopstvenu stvarnost uvođenjem najsvirepijih ubica. Ju Nesbe trenutno je najpopularniji među njima.
Izdavačka kuća Laguna užurbano priprema 24. knjigu ovog plodonosnog pisca prevedenu na srpski jezik, koja će biti predstavljena upravo na Trilerfestu i to samo nekoliko meseci po objavljivanju u Norveškoj (prevod je preuzeo Igor Solunac, nakon što je sve njegove knjige dosad prevela Jelena Loma). U pitanju je triler s novim detektivom, pa ćemo tako u delu Minesota upoznati Boba Oza, koji će pokušati da dostigne slavu Harija Hulea. Odmah na početku razgovora pitali smo ga da li zna da dolazi u malo izmenjeni Beogradu, s obzirom na to da su u toku masovni protesti studenata i građana, na šta je odgovorio da zna ali da nema dovoljno informacija da bi o tome govorio. No, svakako, raduje se ponovnom susretu s našim glavnim gradom, kako god da on izgleda.
„Biće mi uzbudljivo vratiti se ponovo u Beograd“, kaže nam Ju Nesbe. „Nosim lepe uspomene na taj grad. Kada sam imao 17 godina, s prijateljima sam krenuo u Grčku vozom. I slučajno, greškom zapravo, obreli smo se na nekoj železničkoj stanici, usred Evrope. Nismo imali pojma gde se nalazimo, a voz je stajao. A bili smo u Beogradu! I pošto smo odlučili da ostanemo, sjajno smo se proveli. Ali to je bilo još sredinom sedamdesetih. Naravno da sam dolazio u Beograd i posle toga. Eto, bio sam pre sedam godina. Volim da se vraćam u Srbiju, jer se tamo uvek lepo provedem.
Kada smo razgovarali pre 10 godina, rekli ste mi da u svom pisanju koristite nasilje kao otpor prema onome sa čime se i lično suočavate. Da li je triler kao žanr popularan iz istih razloga i danas? Svedoci smo neprekidnog nasilja, strah se svuda uvećava.
Nisam više siguran u to da je nasilja sve više i više. Naravno, ako se pozivate na ono o čemu izveštavaju mediji, onda fokus jeste na stalnim konfliktima, posebno unutar pojedinih nacija. Ali ne mislim da je sada više nasilja u odnosu na pre deset ili petnaest godina. Čak mi se čini da je nasilja sada manje. Ali svejedno, ne mislim da je nasilje kao takvo problem. Problem je u tome što ga mnogi koriste kako bi rešili probleme. A opet, na nekom iracionalnom nivou, nasilje je deo ljudske prirode. Hteli ne hteli, mi smo uvučeni u nasilje. U ono što se naziva fizičkim konfliktom. U rat. To je nešto što je duboko u nama, neraskidivi je deo naših priroda, gotovo da nam je u genima. Danas gledamo kako se međunarodni problemi rešavaju vojskom. Vojna sila zamenila je diplomatiju. Ne postoje više zdravi pregovori, sve se rešava udarcem. I pre će tako da se rešavaju stvari, nego na ekonomskom nivou. Kao pisac ne bavim se time od čega se sve sastoji ljudska priroda, već postavljam pitanja u koja smeštam moje likove. I upravo zbog različitih mogućnosti odgovora na pitanja nasilja, odgovori koje dobijamo kroz njih su raznovrsni. Neki na nasilje odgovaraju nasiljem. Ali kao pisac fikcije, ne istražujem mnogo. Ja se samo trudim da iskoristim sve ono što me okružuje, i da utkam sopstvene impresije u te priče kakve god one bile, i iz koje god tačke gledišta ih posmatrali.
Tramp je Tramp, i on nikada ne krije svoje namere. Ono što trenutno radi upravo je ono što je i rekao da će da uradi. Zato mi nije jasno da se ljudi sada čude svim tim njegovim potezima
Nema kreacije bez angažovanosti. Šta vaše političko biće kaže o svetu koji nas okružuje?
Kao pisac fikcije, reagujem uvek kada je priroda istine napadnuta. Jer istina je ono što je u najvećem broju slučajeva podložno izmenama. Istina uvek prva strada. Kada istinski pokušavate da uhvatite istinu, tek onda uvidite koliko je to teško. A kada neko želi da je zanemari, svesno se bavi propagandom. I to je interesantno jer je upravo to u biti svake fikcije. Pitanje s kojim se svaki pisac susreće jeste da li će uzeti nešto istinito i iskoristiti ga u svojoj priči kao da je zapravo izmišljeno. A to kažem, jer smo svedoci danas u svetu da novinarstvo i fikcija postaju sve bliži. U vremenu pandemije ili ratova, novinari su se pokazivali kreativnijim u izmišljanju priča od samih pisaca. Bili bismo krajnje naivni kada bismo poverovali da u svetu danas postoji pravo objektivno ili nezavisno novinarstvo. Ne postoji jedna istina koja se može ispričati. Ali naravno, opet, postoje priče koje su veće od same istine. Na primer, ono što sada rade Vladimir Putin i Donald Tramp prevazišlo je svaku istinitost, jer oni jednostavno ignorišu istinu i bave se kampanjom isključivo u sopstvenu korist. A tada, istina gubi svaku vrednost. Ipak verujem da su to znaci koji pokazuju da je njihovo vreme prošlo. Postoji ta urgentna potreba među ljudima za onim što je prava istina. Želimo da znamo istinu, kako bismo razgovarali kao odrasli ljudi. A svet danas izgleda kao da je prepušten ekstremistima i deci koja se igraju rata.
Kao što ste i sami rekli, svet se rapidno promenio poslednjih nekoliko godina. Tako nam se na trenutak učinilo da ste se i vi promenili, kada se odjednom, nakon kovida, pojavila zbirka vaših priča, iako smo navikli na sve obimnije romane. Kako je do toga došlo i da li je teško pisati kratke forme?
Mislim da je najlakše napisati lošu kratku priču (smeh). I to izgleda ovako – možete recimo da počnete da pišete kratku priču i da osetite da ne funkcioniše kako treba, ali ćete nastaviti s pisanjem sve dok je ne završite. Jer znate unapred da će to svakako završiti u nekoj kolekciji kratkih priča. Ali, ako osetite da će roman ispasti loš, najbolje je da na vreme odustanete od njega, jer roman drugačije gradi karijeru pisca. Ponekad se desi da pisac provede mnogo vremena u pisanju romana, a onda oseti da ne ide u dobrom smeru. Ali teško mu je da odustane, jer je potrošio mnogo vremena i energije, i onda ni sam ne zna šta s tim da uradi. A priča će ostati deo nečega, pa sve i da uopšte ne budete zadovoljni. Tako da odgovor bi bio – ne, nije teško, zapravo je lakše od pisanja romana, ali je daleko lakše napisati stvarno lošu kratku priču. (smeh)
Za većinu mojih priča zapravo ni sam ne znam odakle dolaze, ali kad su već tu, volim da se njima poslužim. Tako je bilo i u slučaju Kuće noći. Jednostavno se našla tu, negde pored mene, a ja sam je samo pratio, jer me je bila obuzela
Kada osetite da treba da se vratite svom Hariju Huleu?
Opet, sve zavisi od priče. Ako imam dobru ideju i ako odlučim da određena priča može da pripada univerzumu Harija Hulea, onda mu se lako vratim. Ponekad, priče dođu same, pa unapred odlučim šta bi sve moglo da pripada njemu. A ponekad čekam dobru priču godinama. Tako da zapravo ni sam ne znam, jer nemam nikakvu strategiju za pisanje. Ideje same dolaze, a posebno kada je u pitanju pisanje o Hariju Huleu. Kao pisac imam samo jednog gazdu, a to su moje ideje. I sve od njih zavisi, a u najvećem broju slučajeva uopšte ne mogu da ih kontrolišem.
Od prvog pojavljivanja Harija Hulea 1997. godine, publika se vezala za njega zbog svih specifičnosti. Kreirali ste jednog netipičnog detektiva, utkavši i mnogo sebe u taj lik. I bez obzira na njegovu antiherojsku crtu od prvog romana, da li ste očekivali da će Hari Hule postajati sve intrigantniji kako je posrtao u raznim pogrešnim odlukama i moralnim i emotivnim dilemama?
Verovatno s tim ima veze i to što i ja, kao i čitaoci, želim sve više i više da ga upoznajem. Tako da mu vrlo često praštam njegova ponašanja (smeh) ali i njegove pogrešne odluke, za koje će kasnije da se ispostavi da su bile, na jedan vrlo čudan način, ispravne. I što ga više guram u tu sivu ili čak mračnu zonu morala, sve je interesantnije i uzbudljivije. I ja se, kao i moji čitaoci, mnogo identifikujem s Harijem Huleom. Svestan sam da je ponekad lakše pogledati u taj lik kao što bismo se pogledali u ogledalo, postavljajući sami sebi moralne dileme da li ostajemo uz njega čak i kad donosi tako pogrešne odluke. Ali mi i pravimo likove da bi se ljudi u njima ogledali. Mnogo je lakše kada neke velike moralne odluke postavite kroz karakter nekog drugog, u ovom slučaju fiktivnog lika. Što se Harija Hulea tiče, ta pitanja se odnose na odluke koliko smo spremni da idemo daleko, koliko smo tolerantni kao individue i da li smo sposobni da živimo s različitim moralnim principima.
Da li nam se Hari uskoro vraća? Nekoliko puta ste najavljivali kraj serijala, ali on nekako svaki put opstane…
Da, biće i četrnaestog romana. Upravo radim na njemu. I naravno da sam se vratio onda kada su došle nove ideje za priču. Ali je još rano da govorim o tome.
Još jedan roman objavljen u poslednje vreme bio je veliko iznenađenje kada ste vi u pitanju. Kuća noći je vaš zaokret ka hororu. Kako je došlo do toga da ste ušli u polje Lafkrafta, prilagodivši ga mlađoj publici?
Rodila se ta neka čudna ideja za priču i iskreno – ne znam odakle je došla. Za većinu mojih priča zapravo ni sam ne znam odakle dolaze, ali kad su već tu, volim da se njima poslužim. Tako je bilo i u slučaju Kuće noći. Jednostavno se našla tu, negde pored mene, a ja sam je samo pratio, jer me je bila obuzela. Ali ono u šta sam siguran jeste ko je i šta je sve uticalo na mene dok sam pisao taj roman. Praktično sve od Stivena Kinga do serije Čudnije stvari, od Džona Karpentera do klasika horora kao što je Noć živih mrtvaca, koji ima direktnu referencu u romanu. U osnovi, Kuća noći je bila inspirisana američkim horor filmovima kao i američkim horor romanima. Tako da da – taj roman je moja posveta žanru horora.
Ponekad je lakše pogledati u fiktivni lik kao što bismo se pogledali u ogledalo, postavljajući sami sebi moralne dileme da li ostajemo uz njega čak i kad donosi tako pogrešne odluke. Mi pisci i pravimo likove da bi se ljudi u njima ogledali
Kad već govorimo o filmovima, film Sneško rađen po vašem najuspešnijem romanu iz serijala o Hariju Huleu doživeo je debakl. Znam da u taj film niste bili uključeni. Ali, nedavno je u Norveškoj završeno snimanje prve sezone serije o istom junaku, čiji ste šouraner, a koliko znam počinje uskoro i snimanje filma po romanu Krv na snegu u holivudskoj produkciji. Kako ste sada postali deo ekipa koje prenose vaše knjige na ekrane?
Za seriju su me zvali čim se rodila ideja za novu adaptaciju romana o Hariju Huleu. Angažovali su me da napišem scenario za celu sezonu tog prvog serijala, zasnovanog na romanu Solomonovo slovo, za koji su mislili da je idealan za početak novog „života“ Harija Hulea. I sve to u produkciji Netfliksa. Tako smo nedavno završili snimanje prve sezone i trenutno smo u montaži, a prema planu serija stiže na Netfliks 2026. godine. Tačno je i to da, za razliku od filma Sneško s kojim uopšte nisam imao nikakve veze, sada sam zapravo veoma angažovan, te sam kao što ste i sami rekli, angažovan i kao šouraner, pored pisanja scenarija. To su za mene potpuno nova iskustva, ali nisam želeo sem pisanja mnogo da se mešam u rediteljske vizije. A paralelno s tim, upravo je počelo snimanje filma Krv na snegu, koji režira Keri Džodži Fukunaga. Napisao sam prvu verziju scenarija, ali kada je Keri bio angažovan da režira, on je moju verziju filma prilagodio sebi, uz pomoć još nekih pisaca. Tako da se moja umešanost u taj film završila s prvom verzijom scenarija.
Pretpostavljam da će sada svaki sledeći roman iz serijala biti po jedna sezona buduće serije?
To zavisi od mnogo toga. Ako bude bilo uspešno, verovatno ćemo imati novu sezonu. A ako ne bude uspešno, sve će se završiti s ovom jednom (smeh). Moramo da sačekamo da vidimo šta će da se desi.
Serija Okupirani za koju ste pisali scenario bila je kritikovana svojevremeno, pre deset godina, zbog toga što je u njoj Rusija agresor koji okupira Norvešku. Da li mislite da sada ne bi izazvala toliko kontroverzi?
Zapravo, nisam želeo tom serijom svesno da predvidim šta će da se dogodi u budućnosti. Na ideju za Okupirane došao sam jer mi je u to vreme sve delovalo moguće. I to nije bila moja namera, jednostavno je bilo tako. Međutim, iako se dešava u nekom budućem vremenu, nisam gledao u budućnost pišuću tu seriju, već naprotiv, gledao sam u prošlost. Zanimalo me je kako deseta generacija sagledava posledice Drugog svetskog rata, od kada je svet bio okupiran Nemcima. I to pitanje je vrlo relativno, mislim da se u svakoj zemlji drugačije sagledava. Za Norvežane, recimo, to je vizija jedne mirne okupacije. A ako pogledate kako se taj period sagledava u vašoj zemlji, gde su građani pružali snažan otpor okupatorima, teško da se slike okupacije za vreme Drugog svetskog rata mogu porediti sa slikama kakve imaju ljudi u Norveškoj. Ono što jeste zajedničko to je da su se u svakoj zemlji ljudi trudili da iz tih ekstremnih situacija izađu podignutih glava i da nastave sa životima. I zato sam opisao taj svet budućnosti, u kome Norvešku okupira Rusija. Uvek i u svakom sistemu postoje aktivisti i idealisti koji se opiru agresiji. A to što je Rusija pokazala da je okrutnija od moje vizije u seriji, opet je zato jer je sve moguće.
Vi ste i u poslednjem objavljenom romanu o Hariju Huleu vrlo kritični i prema Americi. Da li vas je začudio Trampov povratak na vlast?
Načelno je šokantno za mnoge u Evropi ali i za većinu u Americi da se Tramp ponovo vratio na vlast, nakon jednog tako lošeg mandata koji je trajao četiri godine. Zar nije samo njegova onako burna reakcija, kada nije bio izabran pre četiri godine, nekako bila dovoljna da ljudi još tada odluče da ga više nikada ne biraju za predsednika? Ali slika danas je sasvim drugačija. I najčešće za to krivimo Donalda Trampa. Ali ne. Tramp je Tramp, i on nikada ne krije svoje namere. Ono što trenutno radi upravo je ono što je i rekao da će da uradi. Zato mi nije jasno da se ljudi sada čude svim tim njegovim potezima. Šokantno je to da je tako velika većina američkih glasača zaokružila njegovo ime na izborima i birala ga za predsednika. Takve odluke pokreću niz drugih pitanja – ko smo mi, ka čemu idemo, čemu se nadamo, o čemu razmišljamo, šta zapravo želimo? Da li je moguće da je pedeset odsto ljudi u toj zemlji, za koje smo verovali da ih znamo i da znamo njihove namere, sada zapravo stranci za sve nas? I to je velika zabuna. Što je još čudnije, Amerika je za potpredsednika dobila Džeja Di Vensa, koji je pre nekoliko godina napisao sjajan roman o sebi Gorštačka elegija. I dok sam čitao, pitao sam se da li je moguće da je to taj čovek koji je pisao tako dubok i mislen roman o sebi, sada sedi pored Trampa i vrišti na ukrajinskog predsednika tokom njegove posete Beloj kući? Kako je do svega toga došlo?
Istina je uvek ta koja prva strada. Kada pokušavate da uhvatite istinu, tek onda uvidite koliko je to teško. A kada neko želi da je zanemari, svesno se bavi propagandom
Na Trilerfestu u Beogradu predstavićete svoj najnoviji roman Minesota. Već po naslovu je jasno da je radnja smeštena u Ameriku. Da li sam u pravu?
Tako je, to je moj novi pogled u Ameriku. Radnja je smeštena u prošlost, u 2016. godinu, tokom izbora za američkog predsednika, kada su svi verovali da će Hilari Klinton pobediti Donalda Trampa, ali to se, kao što znamo, nije desilo. Međutim, to je pozadinska priča. Glavna priča dešava se tokom sastanka Nacionalne asocijacije u Mineapolisu, tokom kojeg se desi ubistvo. Ljudi verovatno ne znaju da u tom gradu živi veliki broj skandinavskih i norveških imigranata. Na primer, moj otac je tamo odrastao, jer su tada moji baba i deda živeli tu. U romanu, pojavljuje se novi detektiv, Bob Oz, Amerikanac norveškog porekla koji istražuje slučaj ubistva u Minesoti. I tu se pokreću mnoga pitanja nasilja o kojima smo pričali na početku razgovora – kako nasilje zapravo stvara nasilje. Ovaj roman upravo govori o tome.
Da li ikada spavate? Sudeći po tome koliko pišete i koliko ste produktivni, deluje kao da nemate vremena za san?
O ne, spavam baš lepo. S obzirom na to da ništa drugo ne radim sem što pišem, zapravo mnogo i spavam. (smeh)
