Generalni štrajk obično posmatramo kao moderan fenomen, ali kolektivno pobunjeni radnici imaju dug rodoslov. Primera radi, plebejska otcepljenja (secessio plebis) koja su mnogo pre nove ere nekoliko puta potresla republikanski Rim, u opisu zvuče slično, mada dramatičnije. Plebejci bi – gnevni zbog neke ekonomske ili društvene nepravde – masovno napustili grad, i tako ostavili patricije bez radionica, bez prodavnica, bez robe i usluga neophodnih za lagodan život. Te su akcije bile jednostavne, a bile su i delotvorne, jer su postepeno zbrisale kastinsku podelu prvobitnog Rima. Moć pobunjene a organizovane mase nije jedina važna pouka koju nam nude stari Rimljani – imaju i pouku o kvalitetu tadašnjih građevinskih radova – no treba priznati da bi kolektivno napuštanje Srbije bilo malo teže izvodivo. Iako smo i na tom planu imali značajnih uspeha u prethodne tri i po decenije.
Šta kaže srpski zakon
Kada je već tako, ostaje nam generalni štrajk u savremenom smislu. Takva akcija u Srbiji nije samo politički, već i zakonski problematična. Srpski Zakon o štrajku polako zalazi u srednje godine, jer je donesen 1996, a poslednji put osvežen 2012. To što se generalni štrajk pominje u samo dva člana od 23, koliko ih zakon ima, i ničime se ne uvažava njegova specifičnost, jedan je od upečatljivijih problema. U jednom od ta dva člana još se pominje Savezna republika Jugoslavija.
Srpski Zakon o štrajku polako zalazi u srednje godine, jer je donesen 1996, a poslednji put osvežen 2012. To što se generalni štrajk pominje u samo dva člana od 23, koliko ih zakon ima, i ničime se ne uvažava njegova specifičnost, jedan je od upečatljivijih problema
„Zakon kaže da odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata, ali se ne kaže ni da li se misli na reprezentativne sindikate, ni šta se dešava ako postoji više reprezentativnih sindikata ni da li oni moraju da delaju zajedno ili svaki od njih pojedinačno može da pozove na generalni štrajk. Posebno je nejasno šta se dešava ako nema poziva sindikata na generalni štrajk, već on proističe iz nekog šireg društvenog pokreta, kao što je slučaj u Srbiji trenutno”, rekao je početkom ove godine za Radio Slobodnu Evropu Mario Reljanović, naučni saradnik na beogradskom Institutu za radno pravo.
Predstavnici studenata najavili su da će se današnjem generalnom štrajku sindikati pridružiti. Ali kako god ga politika i pravo tretirali – pri čemu savremeni pravni principi ne dopuštaju vlasti da građane podlo gura u zakonske rupe – nema sumnje da je opšti prestanak rada jedno od najefikasnijih sredstava koji je ljutom narodu na raspolaganju. I to ne samo kod kuće, već i na strani, jer su novinarima širom sveta takve zgode interesantne. Detaljne izveštaje o grčkom generalnom štrajku u petak je bilo lako pronaći u svetskim medijima.
Zakon kaže da odluku o stupanju u generalni štrajk donosi najviši organ sindikata, ali se ne kaže ni da li se misli na reprezentativne sindikate, ni šta se dešava ako postoji više reprezentativnih sindikata ni da li oni moraju da delaju zajedno ili svaki od njih pojedinačno može da pozove na generalni štrajk
„Vozovi i brodovi su stali, letovi su prizemljeni a javni prevoz poremećen, jer su hiljade radnika napustile poslove na drugu godišnjicu najgore železničke tragedije u istoriji Grčke. Na 24-časovni prekid rada pozvala su dva glavna grčka sindikata, i učestvovali su i javni i privatni sektor. Štrajkom su zahvaćene i škole i bolnice, jer su se pridružili i nastavnici i zdravstveni radnici. Nisu radili ni advokati, a mnoge prodavnice su bile zatvorene. Policijski zvaničnik procenio je da se samo u Atini okupilo najmanje 180.000 ljudi.…“, tako je u petak izveštavao od Grčke hiljadama kilometara udaljeni Njujork tajms.
I Grci su štrajkovali zbog tragedije koja nije smela da se dogodi. Nisu Grci i Rimljani slučajno dali tako monumentalan doprinos civilizaciji.
